Posle četiri decenije Brežnjevljeva doktrina još živi - Piše: Srđa Trifković
„Podrška demokratiji“ opravdanje intervencije Sovjeti su bili tromi, pa i priglupi. NJihovi naslednici u Vašingtonu su ludi. A koga bogovi žele da unište, prvo ga učine ludim. Znači, ima nade i za Ameriku, i za svet, i za Srbiju Danas, četrdeset godina posle Praga 1968, kao ideju-vodilju globalne politike SAD imamo „Bušovu doktrinu“. Ona predstavlja zrelu sintezu nasleđa Brežnjeva i Klintona. Kada je napao Avganistan 2001, predsednik Buš se pozvao na samoproklamovano pravo Amerike da zemlje koje pružaju utočište i pomoć teroristima tretira kao terorističke države. Ali već sledeće godine, njegova doktrina u nastanku napravila je krupan korak napred. Od njegovog govora naciji u februaru 2002, strategija SAD dobila je nove elemente: preventivni rat, kao pravo Amerike da silom zbaci strane režime koje smatra pretnjom svojoj bezbednosti, pa i ako u konkretnim okolnostima ta pretnja nije direktna (Irak). Uvedena je i „podrška demokratiji“ kao opravdanje intervencije. Nametanje vlada po meri i volji „međunarodne zajednice“, ako treba i silom, od tada postaje samoproklamovana dodatna legitimna strategija SAD u borbi protiv širenja terorizma. Formalna razrada ove doktrine usledila je u septembru 2002, u novoproklamovanoj Strategiji nacionalne bezbednosti. U njoj se predstavlja vizija sveobuhvatne i barem u principu beskonačne političke, vojne i ekonomske dominacije SAD nad svetom. Strategija iz 2002. definisala je dve glavne kategorije protivnika: „otpadničke države“ i „potencijalne neprijatelje.“ I protiv jednih i protiv drugih predviđen je preventivni napad „direktnom i konstantnom akcijom, koristeći sve elemente nacionalne i međunarodne moći“. Unilateralizam je, takođe, jasno usvojen: „Nećemo oklevati da delujemo sami, ako je potrebno, da upotrebimo naše pravo na samoodbranu preventivnim delovanjem.“ Paks Amerikana Po ovoj doktrini, na meti SAD nisu samo „režimi zla i bezakonja“, već i „destruktivni međunarodni sporovi.“ Shodno nacionalnoj strategiji iz 2002, Amerika ima za cilj da ih iskoreni. U tu svrhu, Bušova administracija je najavila da će „održavati sopstvenu vojnu snagu na nivou bez takmaca i tako obesmisliti destabilizujuće trke u naoružanju iz prošlih vremena“. Taj „Paks Amerikana“ poseduje monopol globalne sile, pa predviđa da pod okriljem SAD sukobi među zemljama budu ograničeni „na trgovinsku utakmicu i ostale miroljubive kanale nadmetanja.“ Kao što je trijumfalistički pisao Tomas Doneli iz instituta AEI prvih meseci 2003, „svaka iole ozbiljna bezbednosna analiza mora da zaključi da normalne stege međunarodne politike više ne sputavaju upotrebu američke sile.“ Ova doktrina je i dalje na snazi, kao ideološka osnova i samododeljeni okvir za politiku neograničenog intervencionizma u svetu. Ali za razliku od Brežnjeva i Klintona, koji se nisu pozivali na Gospoda, Buš je svojoj doktrini dao božansko odobrenje: „Proviđenje je pozvalo Ameriku i naše saveznike na akciju i naša je odgovornost i privilegija da se borimo za slobodu,“ izjavio je on u godišnjem govoru Kongresu 2002. „Spoznali smo istinu koju nikad nećemo dovesti u pitanje: Zlo postoji, i moramo mu se suprotstaviti. Retko kad je svet bio suočen sa tako jasnim i tako sudbinskim izborom.“ Vera u vrhovnu vlast Predstavljanjem Amerike kao bojovnika na strani „dobra“, a svih onih koji se suprotstavljaju njenoj volji kao otelovljenja zla - a pritom poručujući ostatku sveta da je izbor jasan i neminovan - Buš je unapred obesmislio bilo kakvu raspravu o ciljevima i sredstavima američke politike. Po njemu, Amerika nije samo mudra, već je i oličenje vrline; američku spoljnu politiku ne oblikuju predrasude, već temeljne vrednosti koje su van svake sumnje. Ove dve američke doktrine, Klintonova iz 1999. i Bušova danas, pate od istog urođenog nedostatka kao i Brežnjevljeva doktrina iz vremena Jana Palaha: svaki čin otpora, ma koliko delovao donkihotski i koliko god da košta žrtvu, na duge staze potkopava samopouzdanje i kredibilitet hegemona. Posle 1968, antisovjetska osećanja prvo su tinjala, potom buktala, a na kraju besnela ispod sive površine real-socijalizma. Tadašnji članovi Politbiroa bili su stari, spori, nesposobni za kreativan otpor izazovima vremena, bez svežih ideja. Nisu znali kako da preduprede udarce svojoj hegemoniji. Neokonzervativni stratezi koji vode politiku pod Bušom, pak, i koji će nastaviti da je vode pod Mekejnom, još uvek su hiperaktivni i ubeđeni da hegemoniju SAD mogu da održe i u narednim decenijama kao božanski propisanu, moralno obavezujuću, beskonačnu i samo-opravdavajuću misiju. Sovjeti su bili tromi, pa i priglupi. NJihovi naslednici u Vašingtonu su ludi. A koga bogovi žele da unište, prvo ga učine ludim. Znači, ima nade i za Ameriku, i za svet, i za Srbiju. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-12-09-2008/podrska-demokratiji-opravdanje-intervencije
