Извор : Новине „ПРАВДА“, 13-14.09.2008.год.
Ана Радмиловић На силу опредељени Ових дана је у скоро свим новинама писало како је опозиција у Србији (најзад) умрла. Једни жале због тога, а други (они су увек гаднији) тријумфују. Надам се, прерано. Мада, на крају крајева, шта ће нам опозиција? Шта ће нам тај привид да постоји некаква могућност избора, шта ће нам напетост коју овај привид изазива, шта ће нам та тензија коју ствара осећај да би нешто могло, да би морало да се промени? Ми смо ионако само гледаоци који не могу да промене чак ни канал, иако овај програм већ јако дуго траје, напоран је, досадан, „како грозан филм, о Господе" што би рекао један песник... Ова представа је заиста много лоша, а некада „сензационални" обрти одавно су постали отужни и предвидљиви. Ми смо, драги читаоци, таоци који су приморани да гледају ту представу којој се крај не назире и да се сваки пут изнова „узбуђујемо" и „шокирамо" све новим, и новим заплетима, и да се сваки пут, по ко зна који пут „запањујемо" невероватним исходом. И ето, сад смо се „запањили" што у нашој држави више не постоји опозиција. А зашто би уопште постојала? Не треба нам опозиција у држави која нема ни јасно дефинисане границе. Већ нам је пре много година лепо објашњено да је власт (било која, свака власт) та која креира опозицију и ако је то заиста тако, онда нам ваљда овакви игрокази више нису потребни, осим да слуђују народ и одвраћају му мисли од непријатних али животних чињеница - као што је, рецимо, глад која више није „пред вратима" како кажу, него је за многе већ увелико део свакодневног живота. Не бих да звучим безвољно, нека ми опросте читаоци, али нисам оптимиста. Чак, напротив, бићу искрена, растужим се сваки пут када угледам увек исту екипу политичких аналитичара и новинара, како се смењују на свим „озбиљнијим" ТВ станицама и ламентирају над још једном срушеном институцијом, макар та „институција" била и само привид да постоји нека алтернатива. Било је растужујуће слушати оне ватрене предизборне говоре пуне мржње и сујете, било је растужујуће гледати чиме се све служе унапред одређени победници како би што више заплашили већ ионако слуђен народ, тужно је изгледало и назови помирење између оних који у стварности нису ни били у сукобу... Тужно је слушати о сукобима унутар цркве, или унутар највеће опозиционе странке, мучење је бити непрекидно, без предаха, свакодневно приморан да се за нешто „опредељујеш", као да све то заједно уопште има било какве везе са тобом. Сасвим је јасно - не ради се о теби. Ти си само гледалац коме није дозвољено да изађе из сале (и остане жив). Некада је публика могла да негодује макар тако што је звиждала и парадајзом гађала протагонисте ако није задовољна исходом неке драме. Данас је публика, нажалост, толико описмењена да зна да су и ти сироти протагонисти само глумци а да су прави аутори увек иза сцене. Публика је већ научила да својим негодовањем неће ни за мрвицу утицати на даљи развој представе. Публика је постала толико толерантна да чак саосећа са извођачима који је киње својим лошим, дугачким и мучним изведбама.
