Odbrana ratnog predsednika Republike Srpske pred haškim tribunalom nalazi se na ozbiljnoj raskrsnici
Dabić ne može odbraniti Karadžića Nekadašnji lider bosanskih Srba ne zadovoljava uslove koje je ispunjavao Slobodan Milošević, a koji su se pokazali kao neophodni, premda ne i dovoljni, za uspešno vođenje sopstvene odbrane pred haškim sudom: bio je pravnik po akademskom obrazovanju, britki intelekt po prirodi (što mu priznaju i politički neprijatelji) i uporni radnik po navici Piše: Srđa Trifković Savršeno je legitimno što Radovan Karadžić kaže da ne priznaje Haški tribunal. Takozvani Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji ilegalna je tvorevina, stvorena u cilju pružanja kvazipravnog pokrića bezakonoj balkanskoj politici koju još od ranih 90-ih vode zapadne sile predvođene SAD. Zauzevši svoj stav, dr Karadžić je imao dve isto tako legitimne opcije. Jedna je da s prezirom odbaci svako učešće u suđenju koje mu predstoji kao farsu sa kovertiranim ishodom - i da se potom smireno posveti knjigama, muzici, pisanju i tihovanju, prepuštajući inkvizitorskom aparatu da odradi svoj prljavi posao. Druga je da, poput Miloševića, uporedo sa principijelnim stavom o nepriznavanju suda, prihvati vođenje sopstvene odbrane da bi imao punu kontrolu nad obradom i prezentacijom argumenata i materijala - ne toliko radi haškog suda, koliko radi suda istorije. Svakog čoveka svesnog da će presuda dr Karadžiću biti povod za nove zahteve za likvidaciju Republike Srpske kao „zločinačke tvorevine“ treba da onespokoji činjenica da se on formalno izjasnio za drugu alternativu, ali da ima indicija da se on već sedmu nedelju u haškoj ćeliji ponaša kao da će slediti onu prvu. Proteklih mesec i po dana po dolasku u Sheveningen, naime, dr Karadžić je proveo u čitanju beletristike i duhovne literature i meditaciji, zanemarujući gomilanje hiljada stranica materijala koje valja pročitati i proučiti da bi se osmislila ozbiljna odbrana. Zadatak obrade materijala i pripreme odbrane u jednom tako složenom slučaju kao što je Karadžićev, pogotovu s obzirom na maltene neograničene resurse tužilaštva, znatno prevazilazi moći ma kog pojedinca. Ovo je Slobodan Milošević shvatio i imenovao pravne savetnike, koji su se oslanjali na tim saradnika zaduženih kako za terenski rad tako i za obradu pojedinih segmenata optužnice i propratnu poplavu materijala koja je stizala iz Tužilaštva. Taj tim doduše nije uvek funkcionisao besprekorno, a i sam Milošević je često prenebregavao preporuke savetnika. U celini je njegov učinak u sudnici ipak bio impresivan, od početka procesa februara 2002, pa sve do njegove smrti marta 2006. godine. Treba istaći da je Milošević zadovoljavao tri uslova koji su se pokazali kao neophodni, premda ne i dovoljni, za uspešno vođenje sopstvene odrane pred haškim sudom. Bio je pravnik po akademskom obrazovanju, britki intelekt po prirodi (što mu priznaju i politički neprijatelji) i uporni radnik po navici. Imajući u vidu složenost i neumoljive zahteve posla sopstvene odbrane, neophodno je da se svi oni kojima je opstanak Republike Srpske na srcu otvoreno upitaju da li je i u kojoj meri dr Radovan Karadžić spreman, pa i sposoban da ponese tako teško breme. Nebitni Holbruk Karadžićevo insistiranje na navodnom sporazumu o imunitetu sa Ričardom Holbrukom, na koji se neprekidno pozivao prvih dana po hapšenju i prebacivanju u Hag, podsećalo je na bezbroj puta osvedočenu spremnost političkih vođa Republike Srpske iz ratnih vremena da dopuste tzv. međunarodnoj zajednici da ih prevodi žedne preko vode. Od Lisabona početkom 1992. do Dejtona krajem 1995, na Palama nije sazrela spoznaja hipokrizije, pokvarenosti i spremnosti na laži i prevare belosvetskih ala i vrana sa kojima su imali posla. Taj sporazum jeste postojao, ali to nije bitno. Karadžić ga je odveć ozbiljno shvatio, ne sagledavajući da o nekom džentlmenskom sporazumu ne može biti ni govora jer Holbruk nije džentlmen. On je političar, što znači da neće dozvoliti pukim principima da stanu na put ostvarenju zadatih ciljeva. Ako je njemu 1996. bio cilj da Karadžića ukloni sa političke scene i da SDS neutrališe, on bi mu obećao ako treba i počasnu diplomu Harvarda i pride milion dolara na ciriškom kontu. Ništa od toga nije bilo vredno papira na kome je napisano. Ni posle četiri ratne godine, Karadžiću te 1996. nije bilo jasno da apriori treba poći od pretpostavke da je reč o prevari ako Holbruk dolazi sa takvom ponudom. ILEGALNOST SUDA Ilegalnost tog suda datira od samog njegovog nastanka, pukom rezolucijom 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 25. maja 1993, a ne odlukom Generalne skupštine koja bi ga učinila zakonitim. Politička svrha jasna je i iz dosadašnje prakse te institucije: od orvelovske, na barem milion Srba primenjive formule „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, preko etničke disproporcije u optužnicama i presudama, do skaradnih oslobađajućih presuda Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću. SVEDOČIO DVA PUTA Dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog mesečnog časopisa Hronike (Chronicles), pojavio se pred Haškim tribunalom kao svedok odbrane dr Milomira Stakića (mart 2003.) i LJubiše Beare (septembar 2008.) MILOŠEVIĆEV PRIMER Nije preterano reći da su te poslednje četiri godine Miloševićevog života, u haškoj ćeliji, donele katarzu i delimično iskupljenje bivšeg predsednika Srbije pred nacijom i istorijom za nebrojene grehe, svesne i nesvesne, iz prethodne decenije i po. Brzo je shvatio da mu izlaska iz zatvora verovatno nema, ali da je suđenje njemu suđenje naciji: optužbe su bile po definiciji kolektivne. Sagledao je da bez obzira kakva bila njegova lična sudbina, on obavlja jedan posao od istorijskog značaja. Pobijajući zlokobni haški falsifikat novije srpske istorije kao jednog neprekinutog zločinačkog udruživanja u cilju stvaranja Velike Srbije, projekta koji tobože ima svoj krvavi trag od Garašanina do danas, Milošević je napokon i u svojoj ličnoj motivaciji i u svom javnom delovanju (tj. nastupu u sudnici) spojio lični i nacionalni interes. U prethodne tri decenije njegovog ličnog i političkog života taj spoj nije postojao. Čak da dr Karadžić sa zakašnjenjem nađe taj papir, a grafolozi potvrde autentičnost Holbrukovog potpisa, tužioci i sudsko veće samo bi slegli ramenima i konstatovali da to šta je gospodin Holbruk potpisao pre 12 godina možda obavezuje njega samoga, ali nikako i sud. Tribunal, eto, deluje u skladu sa mandatom UN - njihov je stav - i stoga nije obavezan da ispoštuje ma kakva obećanja nekog uveliko bivšeg funkcionera jedne od zemalja-članica svetske organizacije. Pitanje - da li je tog sporazuma bilo i kako je bio sročen - manje je bitno za odbranu dr Karadžića od teških optužbi protiv njega samog, a time i Republike Srpske. Holbruk nije izgubio ni minut sna zbog dokaza koje Karadžić iznosi o njegovoj lažljivosti. Ako nije greh bombardovati Srbe, podmetati im genocid, otimati im teritorije, onda svakako nije greh lagati njihove lidere. Nesumnjivo bi se bivši američki diplomata slatko nasmejao na Karadžićevu izjavu da je zazirao od predaje Hagu zbog navodne opasnosti da Holbruk organizuje njegovo ubistvo kako istina o sporazumu ne bi izašla na videlo. Ako Karadžić ne veruje u istinitost te svoje tvrdnje, nije trebalo da je iznosi jer ispada smešan. Ako pak iskreno veruje da je tako, njegova moć rasuđivanja je pod ozbiljnim znakom pitanja. Moć funkcionisanja za odbranu Karadžićeva moć funkcionisanja za odbranu, uslovno rečeno, na Miloševićevom nivou - dodatno je dovedena u sumnju njegovim pojavljivanjem 29. avgusta pred sudskim većem Tribunala radi izjašnjavanja o krivici. On je tom prilikom rekao da je tribunal „sud NATO koji želi da ga likvidira“. Tu je tvrdnju dan kasnije ponovila njegova ćerka Sonja, rekavši da se sprema likvidacija njenog oca u zatvoru. Haški insajderi, međutim, uključujući iskusne advokate koji već godinama rade na odbrani srpskih klijenata, odlučno tvrde da je istina dijametralno suprotna. „Za sud i tužilaštvo iznenadna Karadžićeva smrt bila bi krajnje nepoželjna“, kaže jedan od njih, „jer su uvereni da je on, prosto rečeno, emotivno nestabilan, stručno nesposoban i intelektualno nedorastao zadatku, što im olakšava posao“. Tvrdnja o Karadžićevoj nestabilnosti znatno dobija na težini nesuvislom replikom koju je uputio sudiji Ianu Bonomiju pošto je ovaj u zapisnik uneo da se optuženi ne oseća krivim. Iznenada nasmejani Karadžić ga je upitao, „Da li mogu da vas držim za reč „U vezi sa čim“ - uzvratio je iznenađeni Bonomi. „Da nisam kriv!“ - na to će još uvek nasmešeni Karadžić. Sada već namršteni Bonomi uzvratio mu je ledenim glasom, „To ćemo tek da vidimo, gospodine Karadžiću“. Opisana scena mučna je do krajnosti. Da li je po Karadžićevoj proceni to zaista bilo mesto, vreme i prilika za pokušaj uspostavljanja nekakvog neformalnog, pa čak i šaljivog dijaloga sa sudijom Pa čak i da je rekao nešto zaista vispreno (umesto što je odvalio neduhovitu besmislicu), da li je Karadžić imao u vidu da su u njega uprte oči desetina miliona ljudi širom sveta, uključujući milione njegovih sunarodnika i njihovih neprijatelja Da li je stvarno mislio da će takvim nastupom doprineti svom kredibilitetu u očima suda, međunarodne javnosti, pa i svojih nekadašnjih saboraca Posle više od decenije skrivanja pod lažnim identitetom, ni najstabilnija ličnost ne bi mogla da se vrati „u normalu“ bez izvesnih posledica. Dr Karadžiću ne treba zameriti ako je delimično još uvek uživljen u gurua „Dabića“. Taj Dabić, međutim, izgleda misli da sebi može dopustiti luksuz frivolnih kozerija pred sudom i dangubnog opuštanja u ćeliji, jer sve šta se oko njega događa tiče se nekog drugog. David Dabić možda može da izleči bolno rame jednog zatočenog starešine VRS bioenergetskim dodirom, ali zasigurno ne može da brani predsednika Karadžića. Vreme za akciju Treći mesec Karadžićevog zatočeništva je na pragu, a da on ni korak nije bliži rešenju dileme sa početka ovog teksta. Ugledne ličnosti koje su mu bliske i u koje on ima poverenja - pravnici, akademici, duhovnici... - moraju da postojanje problema prime k znanju, da ga ozbiljno sagledaju i da shodno tome deluju savetom i praktičnom pomoći. Za početak to iziskuje odlaske u posetu zatvoreniku u Sheveningen sa jasnim ciljem koncipiranja njegovog nastupa pred sudom. Prepustiti bitne odluke članovima uže porodice ravno je prihvatanju linije najmanjeg otpora. Prihvatiti, pak, zdravo za gotovo njegova uveravanja da je sve pod kontrolom i da on zna šta radi - bilo bi katastrofalno i za njega samoga, a što je još važnije i za dobar deo srpskog naroda zapadno od Drine čija je sudbina delimično vezana i za ishod ovog suđenja. Konkretno govoreći, na Karadžića treba uticati da imenuje jednog prvorazrednog savetnika, dakle nekog međunarodno priznatog advokata kalibra jednog Deršovica, kao i ekipu pomoćnika koji su se već detaljno upoznali sa pristupom i materijalima Tužilaštva u dosadašnjim slučajevima (Sarajevo, Srebrenica, Prijedor, itd). Svaki od njih, pak, treba da obrazuje sopstveni tim, tako da nijedna stranica materijala ne ostane nepročitana, nijedan scenario efektne replike optužbama nerazmotren, nijedna greška tužilaštva propuštena, nijedan potencijalno koristan svedok zaboravljen. Bitno je rušiti optužbu za genocid i mit o zajedničkom zločinačkom poduhvatu; sve ostalo, uključujući i godine ili decenije robije koje će mu neminovno biti izrečene, možda mu može biti i sporedno. Zadatak odbrane dr Karadžića na predstojećem suđenju u Hagu možemo uporediti sa upravljanjem složenim sistemom poput Majkrosofta ili sa pilotiranjem lovca MIG-29. Za uspeh nije dovoljna ni pilotska dozvola za „boing-737“, a kamoli odavno položena B kategorija. Ovoga dr Karadžić trenutno još nije u potrebnoj meri svestan. Da li će, kada i u kojoj meri tu kardinalnu činjenicu sagledati, a posebno šta će tim povodom učiniti, ne tiče se samo njega. Guru Dabić neće biti u stanju da odbrani Radovana Karadžića, a kamo li Republiku Srpsku. Zato je uslov svih uslova da bar Karadžić počne najozbiljnije da se sprema za odbranu Karadžića i da se u potrebnoj meri osloni na pomoć ozbiljnog tima savetnika. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-18-09-2008/dabic-ne-moze-odbraniti-karadzica
