http://www.srpskaanalitika.com/p-prikaz-knjige-helsinskog-odbora-za-ljudska-
prava-samoizolacija-realnost-ili-cilj-beograd-2008/140856.htmlSrpska analitika Prikaz knjige Helsinškog odbora za ljudska prava, "Samoizolacija: realnost ili cilj", Beograd, 2008. Slobodan Antonic CIŠCENJE UNIVERZITETA Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 «nacionalistickih» profesora i naucnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na «odgovornost za svoje delovanje» (str. 103), a njihovi radovi «cenzurisani» (str. 75). Knjiga «Samoizolacija: realnost ili cilj» (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na pocetku, kaže da je «srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju» (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle «Bljeska, «Oluje», «Milosrednog andela», nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek «ne predaju». Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da «dok god gubitnicka nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona ce tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom» (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. «Najveci deo kulturne i intelektualne elite», kaže se u ovom izveštaju, «ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguca jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite. Narocito treba povesti racuna o «nacionalistima» sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. «Zabrinjavajuci trend rasta nacionalistickih i radikalskih ideja medu mladima», pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, «prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama» (92). Najpre, «jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju» (74). «Medutim, osim medijske promocije», piše dalje, «propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesnicarskim organizacijama» (74). «Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (...)Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upucuju studente» (103). «Na taj nacin», zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, «ekspanzija nacionalizma dobija povlašcen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera buduceg politickog života u državi. Time se blokira prodor drugacijih ideja mecu mladim ljudima i ostalom publikom» (74). Rešenje je jednostavno: odstraniti iz javnosti «nacionalisticke» profesore, kontrolisati šta pricaju na predavanjima i vežbama, proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova: «Preporucuje se(...) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zlocina, ali ne na nacin njihovog odstranjivanja, vec njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj nacin mora ukljuciti i radove autora iz regiona« (75). Spisak «problematicnih» profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavaci sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, «najznacajnije akademsko uporište srpskog nacionalistickog projekta» (66). Srpski nacionalisti i clanovi «anti-Haškog lobija» poimenice su: dr Ljubiša Lazarevic, dr Dragutin Šoškic, dr Miodrag Orlic, dr Budimir Košutic, dr Slobodan Markovic, dr Slobodan Panov, Balša Kašcelan, dr Ratko Markovic, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekic, dr Ðorde Lazin, dr Branko Rakic, dr Stevan Ðordevic, dr Jugoslav Stankovic, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Miloševic, mr Goran Ilic, dr Žika Bujuklic, Dejan Ðurdevic, Bojan Milisavljevic, dr Vladimir Stojiljkovic, dr Oliver Antic, dr Obrad Stanojevic, dr Gordana Pavicevic-Vukašinovic, dr Zlatija Ðukic-Veljovic, Vladan Petrov, Aleksandar Gajic, dr Vera Cuckovic, mr Miodrag Jovanovic, dr Olivera Vucic, dr Mirko Vasiljevic, dr Borivoje Šunderic, dr Ranko Keca, dr Vlajko Brajic, mr Marko Ðurdevic, dr Ðorde Ignjatovic, mr Zoran Mirkovic, dr Vladan Joncic, dr Nebojša Jovanvic, dr Milan Škulic, mr Nataša Delic, Nenad tešic, dr Vladimir Milic, dr Aleksandar Jakšic, dr Miodrag Simic, dr Zoran Stanojevic i dr Kosta Cavoški, (neki sa ovog spiska su vec odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, ocigledno da zbog necega i dalje smetaju). Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonic i mr Ðorde Vukadinovic, sa Fakulteta politickih nauka dr Mirjana Vasovic, dr Slobodan Samardžic, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Ðurkovic. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanovic, dr Vladeta Jerotic, dr Vasilije Krestic. U popisu nacionalistickih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Ðosic, Brana Crncevic, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitic, zatim slikari Miloš Šobajic i Ljuba Popovic, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savic, kao i novinari Slobodan Reljic (NIN), Zoran Ðirjakovic (NIN), Bogdan Tirnanic (NIN), Ljiljana Smajlovic («Politika») Svetlana Vasovic Mekina («Politika») itd. U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseca na cistku Pravnog fakulteta od «srpskih nacionalista», nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Ðuric, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Cavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vracar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanovic, dr Stevan Ðordevic i dr Danilo Basta . Kao prvo ime «zdravih snaga» sa Pravnog fakuletta, koje su se te 1972. obracunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijevic (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta cistka nije bila dovoljno radikalna, jer se «srpski nacionalizam» obnovio u još vecem stepenu. Iako ova nova grupa «srpskih nacionalista» obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki cak u licnom ili strucnom sukobu, za autore ovog izveštaja «nema dileme da su clanovi grupe ideološki istomišljenici» (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, clanove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku «lustracije». Inace, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobicnim jezikom. Tu nalazimo reci kao što su «jugoslavenski» (10), «Europa» (11), «promicanje» (u smislu propagiranja; 18), «razina» (79) «uboistvo» (baš tako napisano, cistim «korienskim» pravopisom; 100), itd. Kao da je lektor propustio da ispravi baš sve reci iz originalnog rukopisa koji je nastao ko zna gde. Zanimljivo je, takode, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da «u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje vecu toleranciju i strpljenje» (479). To je zato što, dok u Srbiji nema cak ni osnovnih pretpostavki za «demokratsku tranziciju» (17), Hrvatska je vec ušla u red «konsolidovanih evropskih demokratija» (480). «Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodece stranke u vladi» (482). Pored ostvarenja pune demokratije, Hrvatska je «tokom 2007. zabeležila još dva velika uspeha», kaže se u ovom izveštaju o stanju u Srbiji. «Prvi je izbor Hrvatske u Savet bezbednosti, a drugi je otvoreni poziv da u 2008. pristupi punopravnom clanstvu u NATO» (482). Takode, «na osnovu svih do sada objavljenih analiza EU, Hrvatska je postigla najveci uspeh u procesu pridruženja u odnosu na sve zemlje bivše SFRJ, izuzev Slovenije (484). Stoga, sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogucava povratak srpskih izbeglica u Krajinu, jeste samo nacionalisticko klevetanje jedne razvijene evropske države. «Kada je rec o izbeglicama, Srbija je od samog pocetka opstruirala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je iskljucivo u funkciji ucene Hrvatske» (485). Dakle, za to što se Srbi ne vracaju u Krajinu odgovorna je Srbija koja na taj nacin «ucenjuje Hrvatsku» (?!). Kada je rec o sudenjima za ratne zlocine, hrvatsko pravosude to odlicno radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zlocine. «Nacionalna sudenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu ucinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na sudenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suocavaju» (486). Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i europsku hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili «koncert pevaca Marka Petrovica Tompsona» (493). Taj koncert je, inace, održan 17. juna 2007, a direktno ga je prenosila državna HTV. Umesto da srpski inetelektualci pokažu razumevanje za ovakvu vrstu «zabave» svojih demokratskijih i europskijih suseda, «ovakvi i slicni dogadaji se u srbijanskim medijima koriste kao dokaz da je Hrvatska, pre svega, ustaška i kao takva neprihvatljiva za Srbe. Taj odnos prema Hrvatskoj neguje jedan deo intelektualne elite koja je ucestvovala u definisanju srpskog nacionalnog programa i pripremama rata (deo Akademije i SPC, te onaj deo elite koji i dalje profiliše Hrvatsku kao ustašku i genocidnu tvorevinu)» (493). Zato se i u ovoj tacki pokazuje da Srbija ne može da ostvari istinski napredak u EU i NATO integracijama sve dok se njena nacionalna inteleginecija ne podvrgne iscrpnoj cistki. Ovakva prilicno primitivna i providna hrvatska propaganda garnirana je i sa svim mogucim zamislivim i nezamislivim antisrpskim optužbama. Tako se, recimo, kao «stožer srpskih nacionalistickih snaga u Crnoj Gori» (524) navodi Srpska pravoslavna crkva. Za nju se doslovce kaže da je u Crnoj Gori «zaposela mnogobrojne manastire proglašavajuci ih svojom svojinom» (524). SPC je toliko drska da, o užasa, «ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu do Podgoricke skupštine 1918» (524). Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multukulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, europske, demokratske i multikulturne elite. «Težnje srpske elite da zadrži Crnu Goru u svojoj orbiti su nerealne, posebno imajuci u vidu tempo i kvalitet politickih procesa Crne Gore, koja je okrenuta emancipovanom multietnickom crnogorskom društvu. Crna Gora je postala važan faktor u regionu zahvaljujuci svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisanoj eliti» (526). Mediji u Srbiji su i inace puni autošovinisticke propagande «Druge Srbije». Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalisticke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard «denacifikovane» Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska «novuma», koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u «drugosrbijanskoj» propagandi. Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što ce se izvršiti cistka Univerziteta, medija i kulture od «nepodobne» inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode može izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u «Drugoj Srbiji» misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen. Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo vec je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeci na redu? Vojvodina? «Sandžak»? «Preševska dolina»? «Vlaška Krajina»? I koliko ce još trebati vremena da se ta usamljena ploca svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje? Objavio analitika u 17. septembar 2008 22:55:09
