Извор : Новине „ПРАВДА“, 18-19.10.2008.
Ана Радмиловић Са Ловћена вила кличе Уместо да лепо пишем о романима или песмама, да препричавам неки филм или представу - ја, као мазохиста, гледам политичке емисије и кварим очи читајући новине - то грозно штиво од којег се не постаје обавештен већ само слуђен и љут. Не зна човек, читалац, ни на кога тачно, ни зашто - зна само да је љут. А ове недеље је, чини му се, љут на Црногорце. По хиљадити пут се заклиње да више ни један евро неће потрошити на њиховом приморју (као да било ко нормалан уопште може да размишља о летовању на том месту); по хиљадити пут је шокиран; хиљадити пут у својој лудој глави бистри исту мисао - осећа се превареним. Бесан је на Мила Ђукановића и страствено навија за Милове политичке противнике. Љут је као рис и не мрзи га да поново ишчитава о Миловом нечасном успону, о његовој криминалној прошлости и садашњости. Још од „жуте греде" на овамо! Ма какве „жуте греде" - још од оних дана када је у Титограду биоТитов омладинац! Па онда најмлађи премијер у Европи, уз помоћ Слобе Милошевића. Па српско-црногорски патриота док је конавалским брдима одзвањало „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче", све до оног дана када га је Месић удостојио да у Цавтату каже: „извините, то су нас све они Срби наговорили". За то време, сирома' грађанин државе Србије, уместо да се окрене ономе од чега му стварно зависи живот и ономе на шта би можда могао да утиче, брине туђе бриге и није лењ да прати туђе полемике. Не мрзи га да се замлаћује дебатама између Две Србије и да се нервира што се Друга Србија руга Првој (и јединој) Србији на томе што је ова (Прва) поново тешко поднела још један доказ да на свету више нема части. Не размишља о томе како му стандард рапидно пада. Ових дана га не брине толико инфлација, ни њене све видљивије пратеће појаве, не бави се ни оном Војводином (баш га брига сад за Војводину, кад ra је Црна Гора издала!). О томе шта се тренутно стварно дешава на стварном Косову, једва да чује коју реч. Када медији кажу грађанину Србије: буди љут на Тадића јер је започео причу о подели Косова - грађанин је љут на Тадића. Када му, за недељу дана, кажу: препадни се сад од нациста - грађанин се препадне од нациста. Не зна више ни ко му говори, ни зашто му говори, није му више јасно ко је на чијој страни, ко се продао, коме се продао. Бомбардују га аферама, без предаха и без милости, и наводе да мисли на небитне ствари. Да буде љут на погрешне људе. Да се у хору ишчуђава непоштењу Мила Ђукановића, чијом се криминалном биографијом бавило италијанско тужилаштво, и светски медији, и о коме чак и на Википедији пише да је криминалац. Од Титовог пионира, преко „Са Ловћена вила кличе - опрости нам Дубровниче" до албанског црногорског приморја, од Улциња до албанске Превлаке - српска јавност још увек има неких недоумица у вези са његовим ликом и делом и даје му простор да у медијима објашњава своје мотиве и разлоге и троши оно мало енергије што јој је остало бавећи се туђим проблемом. „Црна Гора јест малена, ал' је часна и поштена". Мило Ђукановић није више српски, он је црногорски проблем. Српски проблем је, чини се, сиромаштво. И Косово. И поново Војводина.
