Истина о Његовој светости (Поводом текста “Црква не <http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2599&tekst=01> сме да буде удовица” од 6. новембра 2008)
Поштовани уредниче, Чланци о Његовој светости патријарху Павлу ових дана испуњавају насловне стране многих новина. Наслови у жутој штампи, типа “Оде Паја”, нису вредни коментара. Уредницима осталих новина нисам писала, али “Илустрована Политика” је озбиљан лист са традицијом. Не би смела да се догоди ниједна реченица која није поткрепљена доказом о својој истинитости, а посебно када се ради о личности каква је Његова светост патријарх Павле. Патријарх Павле је имао једног јединог брата - Душана Стојчевића, три године млађег (рођеног 1917. године), који је погинуо 1942. године на Сирачу код Ораховице, у Славонији. Не знам ни за каквог Станка Стојчевића. Гојко (Патријархово световно име) и Душан Стојчевић одрасли су у кући тетке Сенке која их је неговала, као и своју децу, Агицу и Ану. Девет година старија Агица је преузела највише бриге о млађој браћи и до своје 93. године, када се упокојила, остала најближа Патријарху. Бринула се о свему, али те мистериозне ципеле, које се врло често помињу, није она купила, већ их је он сам направио од неких старих. Начин Патријарховог живота је, заиста, вредан дивљења због доследног поштовања принципа монашког живота, који се није променио од првог дана када се закалуђерио до данас. Препричавање његових коментара са знацима навода, као да је то дословно рекао, по мом мишљењу, неумесна су. Нисам била присутна, али га добро познајем и сигурна сам да никада не би ишта ружно рекао о владикама које је он хиротонисао и, стављајући руку на њихову главу, призвао Светог Духа. Такође мислим да никада не би рекао да живи од онога што народ стави на тас - то би звучало као “стављајте!” Имао је право на плату, али је није примао, него је давао “онима којима је било потребније”. О овој теми више знају његови сарадници из Патријаршије. Оно што ја знам, то је да прича о сарделицама, чак и као метафора, није прикладна. Његов став према храни је “ни телу више него што му треба, ни духу мање него што му треба”. Из поштовања према домаћину, а у нашој кући је често остајао на ручку, узео би, истина помало, од свега припремљеног, уз коментар: “Хвала домаћици на овако богатој трпези.” Могли би томови књига да се напишу о њему, а да све буде аутентично. Стога није потребно препричавати већ испричано тако што их аутори допуњују, рационализују и склапају приче које им се чине логичним, па макар оне биле и само делимично истините. С поштовањем, Снежана Милковић, унука Његове светости http://www.ilustrovana.com/pisma.php?broj=2600
