VESTI iz Frankfurta, 30.11.2008.
DOŠAO ĐAVO PO SVOJE SVETSKA I SRPSKA KRIZA UDRUŽILE SE NA ČUVENOJ UŽIČKOJ
PIJACI
NIT' SE NAROD SMEJE, NIT' ŠTA KUPUJE
. Nikad ovako nije bilo, zarobili nas dugovi, niko ne vidi da ljudi pazare
tri kriške sira, da nemaju ni za hleb, ovde su svi ćoravi, tvrde seljaci
čija roba zalud čeka kupce
Poslednjih dana srpski ekonomisti iz okruženja vladajuće koalicije polomiše
i pera, i tastature i jezike objašnjavajući i zaključujući kako Srbija još
uvek nije osetila najjači udar svetske ekonomske krize i kako, se, je l',
globalna finansijska frka neće mnogo odraziti na socijalni i materijalni
položaj srpskog radnika, seljaka i poštene inteligencije...
Sad, može biti da su ekonomisti donekle u pravu! A mož' biti i da nisu, da
ne vide dalje od svojih kabineta! Uglavnom, tražeći pravi odgovor na pitanje
- da li i koliko obični građani Srbije osećaju i trpe posledice svetske
ekonomske krize? - reporter "Vesti" je onomad bio na čuvenoj užičkoj pijaci,
tamo gde se svaka kriza, bila globalna ili lokalna, najbolje prepoznaje. I,
sudeći po onome što smo čuli i videli međ' tezgama i na tezgama, tamo gde se
prodaju poznati zlatiborski specijaliteti, neka kriza je banula na užičku
pijacu, i to dosta gora od svih prethodnih, toliko opasna da se i prodavci i
kupci uglas slažu: "Ovo je gorenego u najgore Slobino vreme."
Neće na selo
Milenka Kurćubić kaže da se kriza oseća na svakom koraku, ali da postoji još
nešto gore od krize. "Imamo dosta stoke, imamo dosta zemlje, ali džaba kad
ne možemo da nađemo radnike. Plaćamo 13 evra po satu, tri obroka, smeštaj,
sve živo, ali nigde radnika, niko neće na selo, u štalu, u njivu. Naopako!
Nećemo mi propasti ni od kakve svetske krize, nego ćemo propasti od nerada!
- Na ovoj pijaci sam više od 25 godina i jedno sam siguran: ovakva kriza
nije bila ni one strašne 1993. kad su nas uništavali rat i inflacija. Onda
su ljudi nešto malo kupovali na pijaci, nešto dobijali preko sindikata,
nešto švercovali, trampili, snalazili se..., a danas je naopako: niti plate,
niti šverca, niti sindikata, pa kad takav čovek dođe na pijac, od one
sirotinje što ima u novčaniku, kupi 300 grama proje, 200 grama pasulja i
desetak jaja. Jok, prijatelju, nije ovo kriza, ovo je gore od krize! - reče
LJubiša Timotijević iz sela Kostojevići kod Bajine Bašte.
Na LJubišinoj tezgi svega i svačega, sve domaće, od proje, sušenih šljiva i
praziluka, do ljute rakije, lešnika i pasulja. Ali, kupaca nigde. Jedino su,
posle nekoliko minuta, tezgi prišla dvojica pijačnih radnika iz državnog
preduzeća "Bioktoš" i LJubiši naplatila zakup tezge.
Ne mogu svi da leže
Vera Radojičić se udala u 17. godini u selo Mačkat, rodila troje dece i
odmah posle toga su je, kaže, muž i svekar poslali na pijacu da prodaje
sušeno meso. "Tako ti je to kad se žensko uda u Mačkat!", smeje se Vera.
"Sav ti život uz pršutu prođe. Ja sam, rekoh vam, 32 godine na ovoj pijaci,
svaki dan osim nedelje, ali se ne žalim. Od ovoga sam odgajila decu, imam
šestoro unučadi i, jeste teško, jeste kriza, jeste hladno, jeste sve, ali
neko mora raditi. Šta bi bilo kad bi svi ležali?"
- Nekad, kad je bilo duplo više tezgi na pijaci, zakup je naplaćivao jedan
čovek, a sad se malo država glacnula pa zaposlila i drugog, da prvi ne
samuje - dodade neko sa okolne tezge. - Čula sam da će da prime još jednog,
da kontroliše ovu dvojicu - dobaci žena sa treće tezge.
Šezdesetosmogodišnja Živka Zarić iz podzlatiborskog sela Kačer kaže da više
od 40 godina na pijaci prodaje užičku pršutu i druge suhomesnate "slatkiše",
i da ne pamti da je narod bio "siromašniji i neveseliji".
- Neka je teška muka pritisla narod. Nit' ko šta kupuje, nit' ko progovara
neku veselu reč da se iksan nasmeje. Negde se pogubio ovaj narod, pa onako
samo tumara po pijaci, pa stane pred tezgu, niti da kupi, niti da pita, niti
da pođe... Nikad ovako nije bilo. Pogle', ja čim dođem zorom na tezgu, odmah
nasečem malo pršute, malo slanine, malo kobasice, i ponudim svakoga parče,
dva, tri... Mnogo je sirotinje, nikad je više nije bilo. Ne znam šta se ovo
radi, kako je ovo zlo došlo?! - čudi se Živka, pored čije tezge zastaje
nekoliko ljudi. Pitaju za cenu, probaju, i odlaze. Na pitanje zašto su svi
podigli cene, Živka odgovora pitanjem:
- Znate li koliko je poskupljala stoka, znate li koliko je poskupljala
stočna hrana, znate li koliko su poskupljali drva, struja, telefon,
gorivo?...
Svaki dan, osim nedelje, u poslednje tri decenije 53-godišnja Vera Radojičić
iz sela Mačkat, rodnog mesta užičke pršute, prodaje svoje suhomesnate
proizvode na pijaci. Zapamtila je, priča, mnoge krize, ali ovakvu nije:
- Narod kupuje, ali skoro nikad manje. Nekad su ljudi, za obavljanje
svadbenog veselja deci, uzimali po dvadeset kilograma pršute, sad ne kupe
više od pet kila. Najviše je, vidi se, osiromašio ovaj gradski narod. Meni
su gradska gospoda uvek bila najbolja mušterija, ali sad ih nigde nema. Ne
znam gde su! - pita se Vera.
Slobodanka Ćosović iz sela Gajevi kod Užica prodaje sir, kajmak, jaja i
nevareno mleko. I na osnovu potražnje njenih proizvoda, i na osnovu mnogo
čega drugog, Slobodanka kaže da je "nešto pritislo narod".
- Osiromašio narod. Zarobio se u kredite i razne druge dugove. Onaj ko ima
posao, strahuje od otkaza, onaj ko nema posao, strahuje od milion stvari. Ne
može više nigde dinar da se namakne kao u neko ranije vreme. Pogledajte samo
koliko ljudi diže ruku na sebe. Ne može čovek da izdrži nemaštinu. Samo, to
niko ne vidi. Ovde su svi ćoravi! Niko ne vidi da ljudi kupuju tri kriške
sira, da nemaju ni za hleb - priča Slobodanka.
Užičku pijacu okovao led, okovao prvi jesenji mraz. Ruke prodavaca prozeble,
glas promukao. Sve je, nekako, utonulo u sivilo, nigde graje, smeha...
Jedino su, činilo se, ona dva pijačna radnika bila raspoložena.
- Pošto kiseli kupus?
- Osamdeset dinara kilogram.
- Daj mi jednu manju glavicu!
- Zavuci ruke u kacu, nađi i uzmi. Ne košta ništa! Prozeble mi ruke, ne mogu
više! - reče Stojanka Tripković... a njen komšija Aleksandar Čeliković,
prodavac sušenog mesa, izvodio je usred užičke pijace računicu prema kojoj
bi mu trebalo 33 kilograma pršute za jednu noć u hotelu "Mona" na obližnjem
Zlatiboru.
Zoran Tmušić
<<image001.jpg>>
