http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/nato-kampanja-na-godisnjicu-bombardovanja.html
NATO kampanja na godišnjicu bombardovanja
Branko Radun
subota, 28. mart 2009.
Sve smo mogli očekivali kad je u domaćim medijima obeležavana
desetogodišnjica bombardovanja: i ignorisanje i minimiziranje značaja
ove bolne teme, i romantične individualne priče (o pilotima) i priče o
„Miloševićevoj krivici“ i nemušto-kukavne izjave o „avio-kampanji“ i o
„intervenciji koja se mogla izbeći“ i štošta drugo, ali ne i otvoreno
zagovaranje ulaska u NATO od strane domaćih NATO lobista. Očekivali smo
i kampanju NVO sektora o zločinima srpskih formacija nad „nevinim
pripadnicima OVK“ kao i različite vrste spinovanja s ciljem da se skrene
pažnja sa prave teme: ko je odgovoran za bombardovanje, koji su bili
povodi i uzroci tog rata i šta se zapravo dešavalo iza medijskih kulisa
„humanitarne intervencije“? Ali, ipak, promocija NATO pakta i njegovih
„vrednosti“ na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Srbije prevazilazi
sve ove zamene teza i manipulacije. To nije samo bezobrazluk, već i prst
u oko našem narodu, to je otvoreno potcenjivanje inteligencije i povreda
traumatizovanih (o)sećanja.
NATO linija podele
NATO lobisti su bez imalo osećaja za vreme i mesto propagirali svoju
„firmu“ u momentu kad smo se svi prisećali užasa i poniženja koji nam je
NATO priredio 1999. (ali i ranije, bombama na Republiku Srpsku i
logistikom proterivanja Srba iz Hrvatske). Njihovi argumenti su bili u
stilu: svi idu u NATO, pa moramo i mi, a ubrzo ćemo biti okruženi
zemljama koje pripadaju ovom vojnom paktu. Sličan argument se mogao čuti
i 1941, oko ulaska u Trojni pakt: „svi oko nas su u paktu“, „velika je
to sila zapadna“, „ne treba ih ljutiti“ i tome slično. To što su druge
zemlje u okruženju ušle u NATO ne znači da i mi moramo, naročito stoga
što se to od nas i ne traži zvanično, niti je to uslov za status
„večitog kandidata za ulazak u EU“, čemu naša vlast toliko revnosno
teži. Postoje zemlje koje su u EU, a nisu u NATO-u, kao i one koje su,
poput Švajcarske, neutralne i okružene NATO zemljama, pa im to nimalo ne
smeta da budu bogate i napredne. Danas, voditi neutralnu politiku je
znak mudrosti.
Drugi argument je još slabiji: ulaskom u NATO, bićemo bezbedniji i manje
ćemo morati da ulažemo u vojsku. Bezbednost unutar ovog vojnog saveza je
prilično diskutabilna u turbulentnom svetu u kome NATO redefiniše svoju
ulogu, to jest od defanzivnog saveza ide u pravcu intervencionizma. Ući
sada u NATO znači ući baš u fazu kad ovaj vojni savez može ući u
različite konflikte na Istoku, a to znači i obaveza učestvovanja u
njima. Da li iko pametan danas na samom pragu velike ekonomske krize
(koje po pravilu rađaju konflikte) može da garantuje da naši momci neće
učestvovati u vojnim operacijama po imperijalnim ratištima zapadne vojne
alijanse. O nekom ovakvom „aranžmanu“ bi se eventualno moglo razmišljati
ako bi se došlo u poziciju da se „trguje“ oko statusa Kosova i Republike
Srpske. No, kako o tome nema ni reči, mi i nemamo nikakav politički ili
strateški interes da razmišljamo o ulasku u NATO.
Naprotiv, imamo mnogo razloga da budemo protiv ulaska u vojni savez koji
nas je žestoko bombardovao. Pre svega, reč je o očuvanju minimuma
nacionalnog dostojanstva koje bi pred sobom, precima i potomcima,
izgubili takvim servilnim ponašanjem. Da mi molimo njih koji su nas
zasipali bombama da nas prime i da i time potvrdimo prihvatanje svoje
krivice za bombardovanje i gubitak Kosova je dno dna i moralno i
ljudsko. Takav akt vlasti bi u većem delu javnosti bio, s pravom,
dočekan kao akt kolaboracije sa okupatorima Kosova i doveo bi do velike
podele. Tako bi se produbili stari i generisali novi srpski raskoli, što
nam sigurno nije potrebno. Čak i da su zagovornici Nato-integracija u
pravu: da bi ulazak u ovaj vojni savez popravio naše šanse za ulazak u
EU i da bi nam nešto značio u smislu bezbednosti, u šta ne verujemo, on
bi doneo veliki osećaj stida i ogorčenje javnosti. Rane nisu još
zaceljene. A svaka politika koja potiskuje istinu i generiše raskole,
naročito one nepotrebne, jeste loša i neproduktivna. Ona Srbiju blokira
i ne može nikako voditi napretku i dobru.
Povodi i uzroci rata
Da bismo bili svesni svoje pozicije u odnosu prema NATO-u i prema
Americi koja ga kontroliše, moramo razumeti uzroke rata 1999. Uzroke
treba odvojiti od povoda, uči nas prva lekcija istorijskog znanja. Kao
povod, više ne figurira onaj inscenirani Račak. Ostalo je u zapadnim
medijima prilično široko postavljena teza o represiji srpskih organa
vlasti nad „nedužnim Albancima“. Da bi se ta teza ojačala i Haški sud
presuđuje drakonski srpskim oficirima i vojnicima, a amnestira albanske
teroriste. U tu kampanju dokazivanja srpske krivice, preko denunciranja
srpskih policajaca, ovih meseci se uključilo i nekoliko pronatovski
orijentisanih NVO organizacija i medija.
No, bez obzira na sve, to nikako ne predstavlja uzrok rata. Onaj ko
misli da je „ugroženost Albanaca“ pokrenula imperijalnu mašineriju, nema
šta da traži u politici i u promišljanju fenomena modernog rata. Uzroci
ovog rata, kao i drugih ratova koje pokreće zapad predvođen Amerikom su
ozbiljni: pre svega ekonomski, strateški i geopolitički. Amerika je ovim
ratom disciplinovala NATO (tj. članice EU), napravila novi prodor na
istok (posle Dejtona i Bosne), zaposela stratešku „kosovsku tvrđavu“ u
centru Balkana i posredno podvrgla sebi Srbiju. Sekretar za energetiku
SAD je u vreme bombardovanja rekao da je Srbija napadnuta, jer se ne
može dopustiti da na strateškim putevima i energetskim komunikacijama
bude neposlušna zemlja. Nigde nije spomenuo Kosovo i ugrožene Albance i
nije lio „krokodilske suze“ za njima kao britanski premijer. Za ovaj rat
su lobirali i vojnoindustrijski kompleks, zainteresovani finansijski
krugovi i švercersko-mafijaški karteli, koji imaju jake veze sa
korporativnim i bezbedonosnim strukturama. Kao i svaki rat koji vodi
SAD, on je konvergenta interesa dominantnih insajderskih lobističkih
grupa koje pripuštaju i ponekog autsajdera (recimo albanski
narko-kartel) koji je pod njihovom kontrolom.
Zbog čega je danas bitno biti svestan pravih uzroka rata (o kojima se
malo priča u domaćim medijima, jer to nije politički korektno)? Zbog
toga što pravi uzroci i motivi i dalje postoje i oni su trasirali
politiku SAD i posle 1999. Agresija na Srbiju se nastavila i posle 1999,
ali neoružanim sredstvima. Pritisci, ucene, medijski rat i finalizacija
procesa oduzimanja Kosova kroz simulaciju pregovora je nastavak agresije
prema Srbiji koja i danas traje. Pritisci oko prihvatanja Euleksa, oko
formiranja „podobne vlade“ i oko „vojvođanske autonomije“, kao i oko
„dovršavanja saradnje sa Hagom“ jesu deo istog procesa slamanja otpora
Srbije i legalizacije agresije iz devedesetih. Kada Srbija konačno
prihvati krivicu za bombardovanje kroz medijsko ispiranje mozga, kad
„haška istina“ postane neporeciva, kad vlast prihvati institucije
„nezavisnog Kosova“ (i bez formalnog priznanja), kad počnemo moliti za
ulazak u NATO, onda i nećemo imati prava kažemo da je to bio nepravedni
rat i da je na snazi okupacija dela teritorije Srbije.
Svaki sukob, vojni i nevojni, jeste sukob dve volje u kome jedna
pobeđuje kada druga bude slomljena, i kada s druge strane nema više
značajnijeg otpora. Sukobi i ratovi, vidljivi i nevidljivi, jesu sukobi
duhova, i započinju i završavaju u duhovnoj sferi. Stoga NATO
pobednicima nije bilo dovoljno što su Srbiju naterali da se povuče sa
Kosova i da toleriše okupaciju, već su želeli da se kroz pregovore,
haško sudilište i medijske kampanje slomi otpor Srbije prema okupaciji
Kosova i nametnutoj globalističkoj „istini o devedesetim“. Situaciju oko
rata 1999. je najbolje opisao jedan tadašnji komentar u Vašington postu
gde se, otprilike, reklo da Amerika nije pobedila Srbe i srpsku vojsku
koja je bila spremna i dalje da se bori, ali je pobedila srpsku, pre
svega beogradsku elitu, koja nije bila spremna ni da u skloništima
boravi, niti da se odrekne lagodnosti putovanja i letovanja. Poslednjih
desetak godina se pokušava i to „ispraviti“ kroz „reformu vojske“ i
medijsko delovanje na svest građana Srbije s ciljem prihvatanja „stanja
na terenu“ kao jedino mogućeg i nepromenjivog ili kroz nametanja osećaja
„srpske krivice“ da bi se legalizovala otmica identitetski ključnog
prostora – Kosova.
DŽejmi Šej je rekao da NATO može spokojno bombardovati Srbe, jer će ovi
to brzo zaboraviti. Nažalost, slušajući našu političku i intelektualnu
elitu i gledajući neke medije ili naslovne stranice novina 24. marta
(recimo Blic to nije imao na naslovnoj strani ni kao manju vest) vidimo
da je DŽejmi bio skoro u pravu. Mi smo u velikoj meri potisnuli sećanje
na ovo bombardovanje ili pak pokušavamo da amnestiramo agresora nemuštim
izjavama vodećih političara o „vazdušnim kampanjama“, valjda da bi nam
„Đura oprostio što nas je tukao“.
Sećanje na bombardovanje i otmicu Kosova od strane NATO-a se pokazuje
kao izuzetno važno, ne samo da bismo sačuvali ono malo nacionalnog
dostojanstva, nego i da bismo, možda, nekada u budućnosti bili u prilici
da osporimo „nezavisnost Kosova“. Ono je od vitalne važnosti, jer 1999.
i Kosovo mogu biti identitetski kamen temeljac nacionalnog okupljanja i
jedinstva u veku globalizacije koja ukida posebnosti (individualne,
kulturne i nacionalne). Ulaskom u NATO bi se obavezali na pogubni
zaborav i na prihvatanje secesije Kosova. Nasuprot tome, sećanje na
1999. i na Kosovo jeste ona nit koja povezuje naše ljude u zemlji i
rasejanju i može imati ulogu dvomilenijumskog sećanja na „izgubljeni
Jerusalim“ koje je integrisalo Jevreje širom sveta, te na kraju dovelo
do obnove države Izrael. Narodi koji se ne sećaju svojih ključnih datuma
i svojih svetinja prestaju da budu zajednice, te time sebe dobrovoljno
isključuju iz istorije. Pamćenje onoga što nas određuje, a tu je ključno
istorijsko iskustvo, jeste uslov opstanka, pa i napretka jedne zajednice.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
