TEMA SEDMICE SNO IZ ČIKAGA RASPISALA NOVČANU NAGRADU OD 100.000 DOLARA ZA
INFORMACIJU O MESTU GDE JE UBIJEN I SAHRANJEN VOĐA ČETNIČKOG POKRETA
Samo BIA zna istinu o Čičinom grobu
Na sednici Centralnog odbora Srpske narodne odbrane u Americi, održanoj u
subotu, 21. marta 2009. godine, u Čikagu, doneta je jednoglasna odluka da se
osobi ili osobama koje pronađu zemne ostatke generala Dragoljuba - Draže
Mihailovića isplati novčana nagrada od 100.000 američkih dolara. Nagrada će
biti isplaćena posle izvršenih DNK analiza zvaničnih medicinskih institucija.
- Zagazili smo u 21. vek a da nismo još sredili svoju istoriju u kojoj bi
svako dobio svoje mesto kako mu pripada. Sada, ovog marta 2009. godine, vreme
je da upitamo našu državu Srbiju: Da li i vi sakrivate grobno mesto đenerala
Dragoljuba Mihailovića? Mi više drugog izbora nemamo, naša deca ovde i vaša
deca tamo u otadžbini moraju da počnu da uče istoriju onakva kakva je ona
zaista i bila. Zato i vas pitamo: Znate li gde je grobno mesto đenerala
Mihailovića? Pitamo predsednika, premijera, ministre, skupštinske poslanike,
pitamo vojsku i policiju. Ako je mnogo to što pitamo, recite. Ako je vama, kao
državi, odgovor nedostupan, recite nama ima li gde u svetu arhiv koji sakriva
te podatke. Zavetujemo vas da svom narodu otkrijete tu tajnu i da idemo dalje.
Ako to sve nije dovoljno, ponudili smo i nagradu za onoga ko ukaže i obezbedi
dokaz mesta pokoja đeneralovog. Naši stručnjaci u Americi poseduju DNK pokojnog
đenerala, pa će taj deo posla biti olakšan, navodi se u saopštenju SNO iz
Čikaga.
U Srbiji se, međutim, poslednjih godina pojavilo sijaset teorija o grobnom
mestu vođe Ravnogorskog pokreta, čak troje ljudi (vidi okvire) tvrdi da su bili
neposredni očevici streljanja generala Mihailovića, ali upućeni tvrde da pravu
istinu zna jedino država.
- Dražu Mihailovića je ubila bivša Udba, pa je sasvim logično da se istina o
njegovom streljanju i grobu može znati jedino BIA, kao naslednik Udbe. NJegovi
lični dokumenti nalaze se izloženi u holu zgrade BIA, pa postoji verovatnoća da
je tamo i dokumentacija o samoj likvidaciji - kaže za Glas beogradski istoričar
Bojan Dimitrijević. "Strukture BIA, međutim, kriju se iza pravnih formulacija,
i čekaju skupštinsku odluku o otvaranju arhiva, ali u Srbiji svih ovih godina
nije postojala politička volja da se to pitanje reši. Ja sam jednom prilikom
kontaktirao Vojnobezbednosnu agenciju, ali sam dobio uveravanja da
dokumentaciju o konkretnom slučaju oni nemaju u svojoj arhivi", kaže
Dimitrijević. On dodaje da srpski istoričari nisu odmakli dalje od izjava
navodnih svedoka, a najautentičnije je, kako kaže, ono koje je više puta u
javnost iznosio LJubo Lazarevski, bivši podoficir KNOJ-a.
- NJegova priča je bila prva verodostojna, iako je do tada vladalo uverenje
da je Draža likvidiran na Adi Ciganliji - naglašava Dimitrijević.
Mioničanin LJubivoje - LJuba Nenadović, jedan od čelnika Ravnogorskog
pokreta, kaže da su oni preko ljudi vrlo bliskih Službi, odnosno organima
Titove Jugoslavije koji su se bavili tim stvarima, dobili informaciju da je
Dražin grob na mestu jednog kasnije izgrađenog objekta elektrodistribucije u
Beogradu.
- Ima među nama onih koji su bili skloni ideji da mi Dražu iskopamo na silu,
kad već neće država. To bi nas onda svrstalo u terorističke organizacije, a mi
još nismo ušli u tu fazu, i nadam se da nećemo morati ni da uđemo. Dajemo
priliku novim vlastima da se pokažu istinoljubivi, iako su oni prikrivena
metastaza Titovog režima, i svake godine 17. jula nosimo zahtev u Vladu Srbije
da se otkrije gde je zatrpan general Mihailović, da se otvore arhivi, da se
iskopa ta istina i stavi na sunce i da nas niko više ne plaši ni sa čim. To je
jedini uslov da Srbija prođe svoju katarzu - kaže Nenadović.
On dodaje da poslednjih godina isplivavaju "razni podoficiri, očevici i daju
neke izjave koje se mogu graničiti i sa fantastikom i sa nečistom pameću - ali
i sa zadatkom".
- Služba zna i gde je Mladić i šta sam ja doručkovao, pa od Srbije tražimo
da ta služba otkrije gde je Dražin grob, te da država sahrani đenerala sa svim
počastima i podigne mu pred Vojnom akademijom spomenik. Ali, u Srbiji se ništa
nije promenilo. Umesto da se potenciraju prava ličnosti, ovde se radi samo o
nekim grupnim pravima. Te prava Roma, te prava pedera, pa će se jednog dana
Srbima nametnuti da pitaju: Ej, bre, gde su naša prava u našoj zemlji - ističe
Nenadović.
SVEDOK 1 Ljubo Lazarevski, bivši podoficir KNOJ-a
U šumi na Banjici, 200 metara od Belog dvora
Jasno i bistro, LJubo Lazarevski, bivši pripadnik Prvog samostalnog
bataljona KNOJ, i dan-danas, po ko zna koji put prepričava priču iz jula 1946.
godine kada je Draža streljan:
- Vrhovni vojni sud izrekao je presudu 15. jula u 13 sati. Posle podne
osuđenicima je naređeno da pišu žalbe, ali je Prezidijum narodne skupštine FNRJ
već sutradan te žalbe odbio, a nama je naređeno da Dražu i ostale prevezemo u
Đušinu ulicu, danas je tu zgrada Rudarskog fakulteta, sa namerom da se tu obave
pripreme za egzekuciju. Oko ponoći, 17. jula, zatvorski berberin na hodniku je
brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan, a oči su mu bile pune suza. Obrijani su te
noći i ostali, ošišani i presvučeni u beli veš... Oko jedan sat posle ponoći
dobili smo naređenje za pokret, ispred zgrade bila su parkirana tri vozila
nalik maricama. Osuđenici, njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa
lisicama na rukama, a dodatno su bili međusobno povezani lancima. Znam i da su
u vozilu bile dve klupe, na jednoj strani sedeli smo mi stražari, na drugoj
osuđenici. Nije nam rečeno gde idemo, nismo to ni pitali, niti smo smeli, ali
smo, posle odbačenih žalbi, slutili razlog pokreta... U vozilima je bila tišina
- prepričava LJubo događaje iz noći 18. jula.
Vozili su se, kaže, dvadesetak minuta, a na oko 200 metara od kapije Belog
dvora došli su do mesta na kome je na površini od oko jednog ara šuma bila
iskrčena.
- Na sredini su bile tri sveže iskopane rake, uske, a duboke. Zatekli smo i
10 do 15 oficira Ozne, prepoznao sam javnog tužioca Minića, bio je tu i lekar i
fotograf - nastavlja LJubo, tvrdeći da su te večeri do mesta egzekucije
dovezena desetorica, a ne devetorica osuđenika, kako tvrde neki drugi autori.
- Dražu i ostale predali smo tim oficirima koji su ih postavili iznad raka.
Vladala je grobna tišina. Nama su naredili da se vratimo, ali su vojnici koji
su upravljali vozilima odugovlačili dok su okretali marice, praveći se da su
nevešti... Kroz prozorčić marice video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih.
Čuo sam i škljocanje oružja, a potom komandu - "puni, nišani, pali"... Usledila
je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam
video ko je pucao, verovatno su ih sklonili dok smo mi došli. Draža i ostali
streljani sahranjeni su u te tri rake, na 200 metara od Belog dvora - reči su
Lazarevskog.
SVEDOK 2 Milijan Nedeljković, bivši partizan iz sela Potočanje
Ubio ga Krcun kod Starog sajmišta
Milijan Nedeljković (85), domaćin iz sela Potočanje kod Užica, pre tri
godine po prvi put javno je ispričao da je jula 1946. godine svojim očima
gledao kako je Dražu Mihailovića i Dragog Jovanovića, lično, iz pištolja, ubio
Slobodan Penezić Krcun. Po Milijanovom svedočenju, Draža je likvidiran blizu
Starog sajmišta, na obali Save, naspram železničke stanice u Beogradu. Milijan
kaže da je tajnu čuvao godinama, jer mu je odmah posle egzekucije kojoj je
prisustvovao naređeno da ćuti, da ne bi i on dobio metak u čelo.
- Voleo bih da se neko javi da pobije ovo što sada pričam - kaže Milijan.
Januara 1945. godine mobilisan je, kaže, u partizansku vojsku i poslat na
Sremski front, zatim je prekomandovan u Drugu beogradsku brigadu.
- Kunem se svojom slavom, Svetim Nikolom i zdravljem da je sve ovo puka
istina. Bio sam na obezbeđenju Zemunskog mosta kada je jedan dan došao Milan
Stamatović, zemljak iz Krvavaca, i od komandira voda zatražio da pusti mene i
mog zemljaka Danila Sekulića. Došli smo do Starog sajmišta, a Stamatović nam je
tada rekao - daću vam dva Nemca, kopaćete neki grob. Krenuli smo kamionom
uzvodno, posle desetak minuta vožnje stali smo i izašli na ledinu pored Save,
na kojoj su bila pobijena četiri kočića koja su omeđavala prostor za grob -
priča Milijan, dodajući da je na ledini bilo i veliko bure sa krečom.
Kad su Nemci završili sa kopanjem rake, nastavlja Milijan, na to mesto
stigla je crvena marica i iz nje je izašao Slobodan Penezić Krcun koji je pitao
da li je sve gotovo.
- U marici su bila dvojica zatvorenika, ali u prvom momentu nisam znao ko
su. Posle 15 minuta stigao je još jedan džip iz kog su izašli komandant
Beograda general LJubodrag Đurić, potpukovnik Miloš Minić, Nikola LJubičić i
sudija Đorđević. Po Krcunovom naređenju, iz marice su izvedeni zarobljenici i
ja sam odmah prepoznao Dražu Mihailovića jer sam mu viđao slike u novinama dok
je trajalo suđenje, a jednom sam ga 1943. video u našem kraju - nastavlja
Milijan.
Po njegovom svedočenju, Draža je na sebi imao englesku vojnu bluzu, vojničke
pantalone, a na glavi kapu "petrovku" sa prišivenom kokardom.
- Delovao je izmučeno i poraženo. Imao je kratku bradu i bio je bez cvikera.
Dalje se sve brzo odigralo. Dok su ih vodili, Dragi Jovanović je viknuo:
"Udrite, j... vam majku banditsku", a Krcun je odmah izvadio pištolj i
hladnokrvno ispalio tri ili četiri metka u Jovanovića. Zatim je pištolj okrenuo
prema Draži i sasuo nekoliko metaka njemu u telo... Obojica su odmah izdahunila
- svedoči Milijan.
Ona dvojica Nemaca leševe su zatim svukli u iskopanu jamu.
SVEDOK 3 Mihailo Šaškijević, bivši politički zatvorenik
Hicem u potiljak na Adi Ciganliji
Slučaj je hteo da sam one noći kada je ubijen general Mihailović bio
zatvorenik Brozove tamnice na Adi Ciganliji. Mnogi zatvorenici su bili svedoci
tog slučaja i ceo Beograd je to znao. Samo niko, pa ni ja, nije hteo da kaže da
su ti ljudi bili bačeni u nužničku jamu. Komunisti su Draži Mihailoviću prvo
čekićem polomili kičmu, a potom su ga likvidirali hicem u potiljak. Ubijen je
na Adi Ciganliji, tik uz ondašnji kazamat, a njegovo telo zakopano je i
zatrpano fekalijama!
To tvrdi Mihailo Šaškijević, koji je jula 1946. godine, kada je Draža
streljan, bio zatočenik u zatvoru na Adi Ciganliji, srušenom pedesetih godina
prošlog veka.
Sam Mihailo Šaškijević nije gledao likvidaciju četničkog generala, ali su mu
to preneli robijaši, koji su ujutro, pošto je streljano ukupno osmoro
"neprijatelja naroda", razgovarali sa zatvorskim stražarima.
- Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog, tvrdili su mi da im je
sutradan stražar u poverenju rekao: "Juče su nam ubili Čiču". Opisao je da
general Mihailović nije mogao da hoda, nego su ga dva oficira vukla držeći ga
ispod ruku, dok su mu se noge vukle po zemlji. Ta zemlja je prenesena na nasip
od Ade do Čukarice i ako su kosti negde one bi mogle samo da budu ispod tog
nasipa - seća se Šaškijević.
Šaškijević je u vreme egzekucije na Adi služio jednogodišnju kaznu
zatvora kao politički osuđenik, a posle toga otišao u SAD, gde je kao profesor
matematike stekao penziju.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-29-03-2009/samo-bia-zna-istinu-o-cicinom-grobu
