http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/duznicko-ropstvo-srbije-i-spasavanje-tajkuna.html?alphabet=l#yvComment13386
Ekonomska politika
Dužničko ropstvo Srbije i spasavanje tajkuna
Branko Radun
četvrtak, 16. april 2009.
Posle nedelja spekulacija o tome koliko ćemo se zadužiti kod
međunarodnih bankara saznali smo da je cifra negde oko tri milijarde
evra. Provladini mediji su to prikazali kao ko zna kakvu pobedu Srbije
predvođenu „ekspertskim delom vlade“. Orvelovska medijska slika, poraz i
stanje pred bankrot u kome se očajnički uzimaju milijarde od
međunarodnih bankara predstavlja se kao uspeh, kao plod napornog,
ozbiljnog i stručnog pregovaranja „naših, a svetskih eksperata“. A
upućeniji u stvari vide da pravih pregovora nije ni bilo, već je iz
„centrale“ u „periferiju“ stigao paket mera koji se mora odraditi i
određena su sredstva za saniranje katastrofalno loše ekonomske politike
poslednjih godina. Srbiji je „zvanično“ obećana finansijska infuzija u
sledećim godinama. Osim toga, čini se da su zapadni bankari požurili u
Srbiju, jer su se uplašili mogućnosti da naša zemlja uđe u povoljniji
finansijski aranžman sa Rusijom.
Neko bi mogao reći da je Srbija prinuđena da uzima kredit da bi spasila
budžet i dinar i tako nekako pregurala krizu. Ako bi odgovor na to bio
da naša vlada nije samostalna u odlučivanju i da ne radi u interesu
građana, već međunarodnih finansijera i njihovih bankara i tajkuna na
terenu, mnogi bi rekli pa šta – bitno je da imamo plate i penzije, a za
ostalo nas i nije briga. Manipulaciji medija o „uspehu u zaduživanju
Srbije do grla“ ide i na ruku indiferentnost dela javnosti spram opšteg
i strateškog interesa. Vladajuća oligarhija i igra na tu kratkovidost
dela stanovništva koja kao da kaže „mi ćemo se zadužiti, a ko će to
vraćati i pod kojim uslovima, nije bitno“. Priča o kreditu koji treba da
spase Srbiju od bankrota jeste alibi kako za vlast, tako i za deo
javnosti koji podržava vladu u takvom neodgovornom i štetnom zaduživanju.
Ono što je sporno u ovom „finansijskom aranžmanu sa MMF-om“ je prvo: pod
kojim uslovima i kada ćemo dobiti navedena sredstva, a drugo: za šta će
biti potrošena. Osim maglovite priče o tome kako će nas to izvaditi iz
velike finansijske krize, čiji udar još nismo ni jače osetili, te da će
to mnogo značiti za naš budžet i stabilnost dinara, mi nismo dobili iole
pristojnu informaciju gde će da skrckaju tolike novce. Zanimljivo je da
ih o tome ne propituju ni mediji, a ni opozicija. Kada se negde raspiše
tender za tri miliona evra, mora se podneti detaljan i precizan račun
gde će novac biti utrošen, a ovde je reč o tri hiljade miliona evra.
Dakle, mi kao građani, posredstvom nedogovorne vlade uzimamo na sebe dug
od tri milijarde evra, a da nam se ni u grubim crtama ne kaže gde će
biti potrošeni i pod kojim uslovima su ta sredstva dobijena. Tu nije reč
samo o „niskoj i rastegljivoj kamati“ (1, 47 do 3, 47 %) i o rokovima
koji su isto tako u medijima rastegljivo prikazani, već i o tome ko će i
koliko dobiti finansijskih sredstava.
U čemu je, dakle, prevara u vezi ovog i sličnih „finansijskih uspeha u
zaduživanju“ ministra Dinkića i njegovog „benda“? Ta finansijska
sredstva zapravo i neće ići u realni sektor, kako se sada naziva
privreda i proizvodnja dobara, pa čak ni na plate i penzije. Ono što se
čita između redova maglovitih ekspertskih izjava o podršci privatnom
sektoru „ako strane banke ne prihvate da im refinansiraju dugove“
(Dinkić) jeste zaključak da će ovaj novi dug većim delom biti potrošen
da bi se sanirala nelikvidnost tajkuna i stranih banaka u Srbiji od
kojih su mnoge u teškoj situaciji, jer su špekulativno kupovale
nekretnine, zemljište i druga trajnija dobra. Neki su tajkuni zadužili
kod banaka i sada ne mogu servisirati kredite, pa je država ta koja će
„sve to pozlatiti“. Tako „realna“ privreda koja još nije lipsala, ali i
građani neće „videti“ deseti deo od ovog novca koji će, naravno, biti
dug svih građana ove zemlje. Da pojednostavimo situaciju kako je vidimo
– država se u naše ime zadužuje kod međunarodnih bankara da bi održala u
životu „svoje“ bankare i tajkune u Srbiji. Država koja troši kredite na
bankarske i tajkunske propale špekulacije i koja arči poslednje devizne
rezerve da bi odbranila imaginarnu odbranu „Monetarne kadinjače“ u vidu
nerealnog kursa dinara koji je odavno ubio svaku izvoznu aspiraciju
privrede i nema nikakvu ekonomsku politiku.
Drugi prigovor bi mogao biti: da nije svako zaduživanje loše po sebi i
da je, na primer, moguće da bi tri milijarde evra kroz investicione
kredite preporodilo srpsku privredu i stvorilo šansu za veći izvoz. No,
nažalost, ovo nije realno, jer naša politička oligarhija nije autonomna
u odnosu na zapadne političke i finansijske centre i jedna je od
najkorumpiranijih i u Evropi, pa joj je nacionalni interes i razvoj
domaćeg privrednog potencijala zadnja rupa na svirali. Oni prvo rade ono
što im međunarodni bankari i centri moći nalože (kroz navodne „uslove“
oko kojih se „pregovara“), a zatim uzimaju one kreditne linije u koje se
ko zna ko „ugrađuje“. U tom destruktivnom, po nas, savezu interesa
stranih finansijera i domaćih „izvođača radova“ nema mesta za razvoj
domaće privrede, za izvoznu orijentaciju i razvoj novih privrednih grana
i tehnologija. Čak postoji i niz formalnih ograničenja kojima se
eliminiše mogućnost da se dobijeni krediti iskoriste za razvoj domaće
proizvodnje. Jednostavno rečeno – globalnim centrima ekonomske moći nije
potrebna naša proizvodnja i izvoz, već naše tržište i resursi.
Nažalost, u medijskom mraku u kojem se nalazi Srbija, čini nam se da ima
malo razumnog i hrabrijeg sveta koji bi digao glas protiv ovakve
finansijske kolaboracije „ekonomskog dela vlade“ sa globalnim bankarima
koja je štetna po sve nas. (Možda se varamo?) Mnogi su naseli na priču
da je „dug dobar drug“ u vremenu recesije, te ne vide da je reč o
„odbrani tajkuna i poslednjim danima“ (pre svega Miškovića) jedne
propale ekonomske politike koja bi zemlju dovela do bankrotstva i bez
globalne recesije koja tek treba da pokaže svoj puni destruktivni
potencijal. Drugi, pak, koji vide o čemu je reč – o ekonomskoj
kapitulaciji – ne žele da rizikuju i da se suprotstave bahatom
„ekspertskom klanu“ koji svojim protivrečnim (ministri jedni drugima
protivreče u gotovo svakoj situaciji što je jedinstven slučaj u svetu) i
tragikomičnim izjavama vređaju inteligenciju prosečnog građanina ove
zemlje. No, kako za sada nema organizovane alternative ovakvoj
orvelovskoj propagandi, ona ima određenog uspeha u zbunjivanju i
sluđivanju prilično zabrinute javnosti.
U ovome posebnu ulogu imaju provladini ili prommfovski ekonomski
analitičari, koji ne samo da podržavaju ovakvo neodgovorno i štetno
zaduživanje, već govore o mnogo većim ciframa poput Bajeca koji govori o
5 milijardi deficita na koje bi se po njemu i sličnim trebala zadužiti
naša zemlja. Pri tome se navode višestruko veće cifre zaduživanja „u
regionu“ sa posebnim akcentom na Mađarsku i 25 milijardi dolara koje će
dobiti od MMF-a. U svetlu tih spinovanih informacija tri milijarde i ne
izgledaju tako mnogo. Mnogi, poput Đelića govore da mi nismo uopšte
mnogo zaduženi (koliko bi mogli ili trebali biti po njihovim
„standardima“). Dakako, niko od njih nema odgovor kako da se vraćaju te
nove milijarde duga.
Vlada je ovim enormnim zaduživanjem, kao i jednostranom primenom SSP-a
kojim se smanjuju prihodi u budžetu i povećava trgovinski deficit
ugrozila ekonomsku stabilnost zemlje i njenu budućnost. Recesija će zbog
ovakvih neodgovornih i štetočinskih poteza biti mnogo dublja i sa
mogućim katastrofalnim posledicama u socijalnoj sferi. Odgovornost za to
neće snositi anonimna „svetska ekonomska kriza“, već konkretni „eksperti
za zaduživanje“ koji u Srbiji vode ekonomske resore poslednjih godina.
Ovde nije reč samo o ovom kreditu od tri milijarde dolara i o drugim
kreditima koji se najavljuju, već o činjenici da se ovako žrtvuju i
poslednji ostaci ekonomskog suvereniteta u odnosu na MMF. Kako bez
ekonomskog suvereniteta nema prosperiteta, ovakvim delovanjem vlade,
buduće generacije će biti osuđene na siromaštvo i apatiju u jednom
velikom getu zvanom Evrosrbija.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
