http://www.nspm.rs/savremeni-svet/kako-je-barak-obama-naucio-da-voli-protivraketnu-odbranu.html
Savremeni svet
Kako je Barak Obama naučio da voli protivraketnu odbranu
Aleksandar Pavić
četvrtak, 16. april 2009.
Početkom aprila 2009, baš u vreme samita NATO-pakta i 60-godišnjice
njegovog osnivanja, Severna Koreja je lansirala, prema zvaničnom
Pjongjangu, komunikacioni satelit a, prema zapadnim izvorima, balističku
raketu dugog dometa. Na stranu činjenica da se opet nekako jubilej ovog
zvanično „odbrambenog“ saveza poklopio sa nekom međunarodnom krizom –
50-godišnjica se odvijala u jeku bombardovanja Savezne Republike
Jugoslavije – koja baš, skoro kao poručena, treba da podvuče razloge za
njegovo dalje postojanje – ovo nije mesto za dublje proučavanje takvih
podudarnosti. Zanimljiva je bila reakcija nekadašnjeg predsednika donjeg
doma američkog kongresa, Republikanca Njuta Gingriča, koji je samo
nekoliko sati nakon lansiranja rakete izjavio na američkoj televiziji
Foks da je Severnu Koreju trebalo sprečiti u njenim naumima
„preventivnim udarom“. Između „tri-četiri“ opcije koje je Gingrič
preporučio, na prvom mestu je bila opcija „elektromagnetnog pulsa“.
Elektromagnetni puls – EMP – je efekat koji se postiže detonacijom
nuklearnog eksploziva na visini između nekih 40 i 400 km, izazivajući
prasak elektromagnetske radijacije i onesposobljavajući električne
instalacije, komunikacije, računare, itd. na teritoriji koja može da
obuhvati teritoriju jedne države ili, pak, čitavog kontinenta, u
zavisnosti od visine i jačine eksplozije. Sličan efekat može se postići
i nenuklearnim putem, ali su posledice bitno sužene.
Nije jasno da li je Gingrič mislio na nenuklearnu ili nuklearnu
varijantu ovog fenomena. Možda je smatrao da to i nije bitno, tj. da
nije bitno da li bi Severni Koreanci u Gingričevoj varijanti bili
okupani radijacijom ili bi im „samo“ bili onesposobljeni svi sistemi,
poput struje, vodovoda, komunikacija, itd, koji su sastavni deo
savremenog života – s obzirom da Severna Koreja zvanično pripada
američki-definisanoj „osovini zla“, a uz to je još i – opet po američkoj
definiciji – „država-odmetnik“. A, kao što Srbija zna, jednom kada su
dehumanizovane, s takvim državama se može raditi šta vam je volja –
osim, naravno, ako ne poseduju neko oružje, na primer nuklearno, koje bi
činilo napad na njih možda previše skupocenim u očima sopstvene
javnosti. Zato ih valja sprečiti da takvo oružje i razviju, ili bar
ekstremno ograničiti mogućnost njegove primene.
To je jedan od razloga što SAD i dižu toliko buku protiv država kao što
su Severna Koreja ili, još više Iran. Delimično je ta naizgled
prenaglašena buka i stvar taktike, u sklopu novijih pristupa teoriji
„odvraćanja“ koji su navedeni u referentnoj američkoj publikaciji
„Osnove odvraćanja u post-hladnoratovskom dobu“ (Potkomitet za politiku
Grupe za strateško savetovanje pri Američkoj strateškoj komandi, 1995.).
U toj publikaciji se, na primer, kaže da bi američki kapaciteti za
odvraćanje bili umanjeni kada bi američke vođe delovale potpuno
racionalno i smireno:
„Kada neki elementi deluju kao da su potencijalno 'van kontrole', to
može biti korisno u proizvođenju i pojačavanju strahova i sumnji u
glavama onih koji donose odluke na suparničkoj strani. To osnovno
osećanje straha je glavni pogon odvraćanja. Deo nacionalne ličnosti koju
projektujemo prema svim suparnicima treba da bude i mogućnost da SAD
mogu da postanu iracionalne i osvetoljubive ako njihovi vitalni interesi
budu napadnugi“.
Ovo su reči koje svakako treba zapamtiti, mada je u sadašnjem svetu sve
teže razlučiti ko je istinski iracionalan a ko se samo pretvara. No,
mora se dozvoliti i mogućnost da deo američke buke koja se diže u
pogledu „država-odmetnika“ leži u istinskoj zabrinutosti nad mogućnošću
eventualnog (nuklearnog) raketnog napada (jer, u načelu, skoro sve je
moguće) – mada još nema nikakvih dokaza da pomenute države, ili neka
treća, ili neka „nezavisna teroristička grupa“, pod pretpostavkom da
tako nešto postoji, uopšte poseduju raketu koja može da dosegne
teritoriju SAD ili njenih „saveznika“ (što je, istina, sa neprekidnim
širenjem NATO i srodnih „partnerstava“, sve širi i širi pojam). Ali, deo
toga može biti i dimna zavesa, iza koje se kriju neke mnogo manje
benigne ambicije.
No, bilo kako bilo, nekako uporedo sa dešavanjima u Severnoj Koreji (i
japanskom vazdušnom prostoru, kroz koji je severnokorejska balistička
raketa protutnjala na svom neizvesnom putu – u svemir, sa satelitom,
prema severnokorejskim vlastima, ili u okean prema zapadnim tvrdnjama),
još uvek sveži američki predsednik Barak Obama izjavio je 5. aprila u
Pragu, u prisustvu mase od nekih 30-ak hiljada, da je cilj SAD „potpuna
eliminacija“ nuklearnog oružja, ali i da će SAD nastaviti sa projektom
protivraketne odbrane u Evropi, koja podrazumeva razmeštanje
raketa-presretača u Poljskoj i anti-raketnog radara u Češkoj:
„Dok god postoji pretnja iz Irana, mi ćemo nastaviti sa izgradnjom
sistema raketne odbrane koji je rentabilan i dokazan. Iranske nuklearne
i raketno-balističke aktivnosti predstavljaju pravu pretnju, i to ne
samo za Sjedinjene Države već i za iranske susede i naše saveznike.“
S tim u vezi, a prema londonskom Telegrafu:
„Masa je sa entuzijazmom pozdravila one više idealističke delove govora
g. Obame, ali je bila relativno suzdržana kada je govorio o svojoj
podršci za protivraketnu odbranu.
Petr Sramek, 33, bio je među razočaranima što se g. Obama nije odrekao
politike kojoj se protivi više od dve-trećine Čeha. 'Jako mi se dopala
jasna poruka u vezi nuklearnog razoružanja ali sam protiv sistema
protivraketne odbrane. On ima više veze sa ostvarivanjem geopolitičkog
uticaja nego sa odbranom protiv raketa.'
Arena Protivinska, 30, sebe je opisala kao 'veliku pristalicu' g. Obame,
ali ga je optužila za 'dvoličnost' zbog istovremenog zalaganja za
svetski mir i dalji rad na raketnom štitu. 'Zvučao je kao DŽordž Buš,
govoreći nam da treba da se plašimo kako bi opravdao protivraketnu
odbranu.'“
Može se pretpostaviti kakva bi bila reakcija „razočaranih“ Čeha da su
imali u vidu da se pretnja Njuta Gingriča s početka teksta upućena
Severnoj Koreji posredno odnosi i na njih – i to ne samo na njih. Evo
šta je o efektima „presretanja“ balističkih raketa nad evropskim nebom
rekao nekadašnji Načelnik glavnog štaba ruskiho oružanih snaga, general
Juri Balujevski (2005.):
„U poluprečniku od 500 do 600 kilometara, zavisno od jačine nuklearnog
punjenja rakete-presretača, generisao bi se elektromagnetni impuls koji
bi izazvao potpuni gubitak električne energije i prekid rada računara,
elektrana, gasovoda, crnih stanica za vodu, radija i televizije, i
železničkih i aerodromskih službi.
Udarni talas bi uništio mnoge zgrade i strukture, dok bi radioaktivnost
zagadila teren za više godina unapred. Černobilska katastrofa bi ličila
na dečiju smicalicu.“
A ukrajinski Ministar odbrane, Anatoli Gricenko, izneo je sličnu viziju
u martu 2007:
„Niko ne zna šta bi moglo da se nalazi unutar fragmenata [presretnutih
raketa]. Jer ako se bukvalno ne radi o nuklearnoj bombi ili nuklearnoj
bojevoj glavi, to bi još uvek mogla biti, na primer, prljava bomba sa
radioaktivnim agensima koji bi, uz efekte černobilske nuklearne
katastrofe mogli još mnogo više da zagade našu teritoriju. Ili bi mogao
da bude neki virus ili biološko oružje.“
Između ostalog, verovatno da bi sprečila i ovakvu mogućnost, kanadska
vlada je još 2005. donela odluku da ne učestvuje u zajedničkoj
anti-raketnoj odbrani sa SAD. Ali. očigledno je da je Kanada nešto
„suverenija“ u svom odlučivanju od Češke i Poljske – a, čini se, dakle,
i od cele Evropske unije, u kojoj su i javno mnjenje i političari
uglavnom protivnici protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj.
Postavlja se pitanje, ako je Obama u svom prvom susretu sa ruskim
predsednikom Dimitrijem Medvedevim početkom aprila 2009. izjavio da SAD
i Rusija treba da „resetuju“ svoje odnose, zašto je Obama rešio da, vrlo
brzo posle toga, obnovi jednu od najvećih tački razdora u
rusko-američkim odnosima koje mu je u amanet ostavio njegov prethodnik u
Beloj kući? Pogotovu jer su, u novembru 2008, neposredno posle izbora,
poljskim zvaničnicima članovi Obaminog tima izjavili da protivraketni
štit treba da bude razmešten „tek kada se dokaže da je tehnološki
izvodljiv“. Ili, zašto Obama nije jednostavno prihvatio da ponovo
razgovara o ruskoj ponudi o zajedničkom korišćenu radara za rano
upozorenje u ruskim bazama u Armaviru (južna Rusija) i Gabali
(Azerbajdžan) kao osnovi za uspostavljanje zajedničkog monitoringa, čime
bi i na delu pokazao spremnost za „resetovanje“ odnosa? Ne bi li to bilo
upravo u duhu Obaminog proklamovanog „multilateralizma“ i tešnje
međunarodne saradnje u rešavanju globalnih bezbedonosnih problema, ne bi
li to smanjilo često pominjanu mogućnosti obnove Hladnog rata u nekom
novom obliku?
Dodatnu zabunu u ceo ovaj kontekst unosi i izjava Zamenika
predsedavajućeg združenog štaba Vojske SAD, generala DŽejmsa Kartrajta,
koji je krajem marta 2009, kako prenosi časopis Tajm, ocenio da su
„balističke rakete zastarele otprilike koliko i elektronska pošta...
Niko to više ne koristi. Razumete?... Nema tog glupaka, tog neprijatelja
koji bi bio toliko budalast da krene na nas minimalno-energetskom [tj.
balističkom – prim. aut.] putanjom. Ma haj'te, molim vas. Jednostavno
nema razloga za to. Mislim, čak su i ljudi iz takozvanog Trećeg sveta
otišli dalje od toga.“
A i sama protivraketna odbrana se još nije pokazala kao nešto što može
da funkcioniše. U februaru 2009, dr Čarls Mekuiri, direktor Pentagona za
operacione testove i procene, svedočio je pred Vojnim potkomitetom za
strateške snage američkog Kongresa da „jednostavno nije obavljeno
dovoljno testiranja koja bi omogućila“ visok stepen sigurnosti u sistem
protivraketne odbrane.
I po pitanju samog Irana postoji konsenzus da on još nema ni rakete
adekvatnog dometa, a ni nuklearni kapacitet za proizvodnju balističke
rakete koja bi ugrozila Evropu ili SAD. General Dejvid Petreus,
komandant Centralne komande vojske SAD, rekao je za američku Foks
televiziju krajem marta 2009 da je Iran „više godina udaljen“ od
razvijanja nuklearnog oružja. „Oni poseduju nisko-obogaćeni uranijum,
otprilike onoliko koliko bi im bilo potrebno za možda jedan komad
oružja, ali ima još mnogo, mnogo koraka koji su neophodni… Morate da ga
[uranijum] visoko obogatite.“
A još u novembru 2008. je francuski predsednik Sarkozi poručio
Vašingtonu, tokom zajedničke konferencije za štampu sa Dimitrijem
Medvedevim: „Postavaljanje sistema protivraketne odbrane ne bi donelo
ništa u pogledu bezbednosti. Samo bi zakomplikovalo stvari, i vratilo ih
unazad.“
Što izgleda da Obama, uprkos svojoj „mirotvoračkoj“ retorici, i čini.
Dakle, ne „reset“ već rikverc.
Razume se, nikada se u potpunosti ne može isključiti mogućnost da jednog
dana neka država, pa čak i grupa terorista, ne dođe u poziciju da
lansira, makar kao i deo „samoubilačkog napada“, nekakvo oružje za
masovno uništenje prema SAD. Opet, postavlja se pitanje zašto su SAD
zemlja koja ubedljivo najviše insistira na takvoj opasnosti. Da li druge
tehnološki napredne zemlje manje mare za svoju bezbednost? U to je teško
poverovati. I, opet, zašto, ako čak i samo potencijalna opasnost
postoji, ne napraviti korake ka stvaranju jednog globalnog
protivraketnog sistema, pod zajedničkom kontrolom više, a ne samo NATO
zemalja? Takva ponuda je na stolu još od 1992. godine, kada je ruski
predsednik Jeljcin u svom govoru pred Savetom bezbednosti UN (31.
januara, 1992.) izjavio da, još uvek smatrajući da je Sporazum o
antibalistikim raketama „važan faktor održavanja strateške stabilnosti u
svetu“ Rusija „spremna da razvija a zatim stvori i zajednički upravlja
sistemom globalne odbrane“ (namesto Reganovog predloženog sistema
„Zvezdanih ratova“, koji je bio seme iz kojeg su se izrodili sadašnji
američki programi protivraketne odbrane).
Možda odgovor na gore-navedene nedoumice ipak leži u članku iz časopisa
„Foren afers“, tlasila američkog Saveta za međunarodne odnose, za
april-maj 2006, autora Kir A. Libera i Derila G. Presa, pod naslovom
„Uspon američke nuklearne premoći“:
„Verovatno će Sjedinjene Države uskoro biti sposobne da unište
dalekometne nuklearne arsenale Rusije i Kine putem prvog udara.
Američko vazduhoplovstvo je završilo sa opremanjem svojih B-52
bombardera krstarećim raketama sa nuklearnim bojevim glavama, koje su
verovatno nevidljive za ruske i kineske protiv-vazdušne radare. A
Vazduhoplovstvo je takođe unapredilo avioniku svojih B-2 nevidljivih
bombardera, omogućavajući im let na izuzetno niskim visinama kako bi
izbegli čak i najnaprednije radare.“
Ako se, dakle, razmišlja o opciji nuklearnog „prvog udara“, onda
protivraketna odbrana dobija svoj puni, iako potpuno iracionalni, tj.
bolje reći, citirajući generala Kartrajta, budalasti smisao. Jer,
protivraketna odbrana bi trebalo da „pokupi“ ono malo protivničkih
balističkih raketa koje bi preživele taj prvi udar, tako donoseći
mogućnost „pobede“ u nuklearnom sukobu (kako bi cela planeta izgledala
posle jedne takve „pobede“ je posebno pitanje). Zato je nekadašnji
Sporazum o antibalističkim raketama, koji je trajao od 1972. do 2002,
kada je administracija DŽordža Buša mlađeg objavila da ga jednostrano
napušta, smatran stubom nuklearne strateške stabilnosti. Dok god je
protivraketna odbrana bila usko ograničena na obe strane (SAD-SSSR),
postojala je „ravnoteža straha“, koja je garantovala „međusobno
uništenje“ u slučaju da jedna strana pokuša da napadne drugu. Onog
trenutka kada druga strana krene u razvijanje protivraketne odbrane, to
drugu stranu tera da preduzima dodatne ofanzivne mere, tj. u novu trku u
naoružanju, kako bi predupredila mogućnost da druga strana stekne
stratešku prednost i mogućnost izvođenja uspešnog „prvog udara“ i
„pobede“ ili ucenjivanja koje bi se možda završilo i u kapitulaciji
slabijeg, tj. onog bez sistema odbrane. U „stara, dobra vremena“ Hladnog
rata znalo se i to koliko je opasno i samo uverenje da se nekako može
„pobediti“ u nuklearnom ratu ili steći strateška premoć, jer bi to samo
po sebi već predstavljalo iskušenje za lansiranje „prvog udara“. Ali, ta
arhitektura je očigledno pala u vodu. Jedino što je moglo da je istinski
zameni, nakon pada Berlinskog zida i „kraja ideologije“, bilo je
istinski zajedničko globalno upravljanje nuklearnom bezbednošću. Takva
ponuda se od novog američkog predsednika, međutim, još nije čula.
Umesto toga, čuje se opšta priča o tome kako bi bilo lepo da se stvori
svet bez nuklearnog oružja, iako se Obama i tu ogradio, rekavši da se to
verovatno neće desiti za njegova života (njegov savetnik za kontrolu
naoružanja, Geri Sejmor, bio je eksplicitniji, objašnjavajući londonskom
Telegrafu da je Obamin poziv bio zapravo samo „pokušaj da se zauzme
'pozicija moralne superiornosti' radi pojačanja pritiska na zemlje poput
Severne Koreje i Irana“). A ovo poslednje je praktično i osigurano
daljim insistiranjem na protivraketnoj odbrani koja nije zajednička na
globalnom nivou. Jer, ko će ubediti nuklearne sile (Rusiju i Kinu na
prvom mestu) koje ostanu van sistema protivraketne odbrane da treba da
smanjuju svoje arsenale, znajući da, što manje raketa imaju, to je lakše
za „neprijateljsku“ protivraketnu odbranu da neutralilše njihov arsenal
i dovede ih u poziciju strateškog poraza i moguće kapitulacije.
Uostalom, da ne citiramo samo Ruse, evo šta je zvanična Kina (Narodni
dnevnik, maj 2007.) imala da kaže po pitanju razmeštanja protivraketnog
štita:
„SAD nastoje da razmeste baze na [teritoriji] svojih evropskih saveznika
[i], ako u tome uspeju, da izgrade baze za rakete-presretače i radare.
Tada će sistem protivraketne odbrane dobiti svoj oblik, sa [američkom]
domovinom u sredini, i Istočnom Azijom i Evropom na krilima.
Sadašnji raspored je... neposredno i u potpunosti usmeren protiv Rusije
i Kine zajedno, što je i pravi razlog za snažno protivljenje od strane
Rusije.“
Kada se sve sagleda, čini se da je na delu još jedna od kontradikcija po
kojima novi američki predsednik već postaje poznat. Jer, primera radi,
predloženi vojni budžet „goluba“ Obame je zapravo za par procenata veći
od poslednjeg budžeta „jastreba“ Buša. Obamina ekipa u američkom
Ministarstvu pravde je od samog početka stavila do znanja da, osim
gromoglasnih objava da će zatvoriti ozloglašeni zatvor u bazi
Gvantanamo, ne namerava da se odrekne ostalih „pogodnosti“ koje je
nasledila od Buša mlađeg, prema kojima se američki građani i dalje mogu
nekažnjeno prisluškivati, pratiti i nadgledati a strani državljani
kidnapovati i zatvarati u tajnim zatvorima bez mogućnosti saslušanja
pred sudom ili pravne pomoći. I, naravno, uz najave o „povlačenju“ iz
Iraka (gde će, ipak, kako stvari stoje, ostati 50-ak hiljada američkih
vojnika), došle su i najave o „kompenzaciji“ u Avganistanu i Pakistanu,
u vidu par desetina hiljada novih vojnika, kao i dodatne, znatno
povećane narudžbine za već ozloglašene bespilotne letilice koje seju
smrt među avganistanskim i pakistanskim civilima.
Sve ovo je posebno pogodilo mnoge zapadne Evropljane, koji su gajili
velike nade da će sa novim predsednikom SAD dunuti i neki novi vetrovi.
Kako piše Robert Kejgen za Vašington post od 5. aprila 2009, nakon što
je Obama izneo svoje planove za Avganistan, Pakistan i Iran, jedan
iskusni francuski novinar Kejgenu se poverio sledećim rečima: „Svi smo
toliko iznenađeni. On je tako... američki!“
Na stranu razočarenje senzibilnog Evropljanina činjenicom da jedan
američki predsednik ima „američke“ osobine, vredi na kraju citirati
jednog drugog Amerikanca, već pomenutog generala Kartrajta koji je
procene i planove sopstvenog vojnog establišmenta postavio u nešto
realnije okvire:
„Realnost je da sposobnost da se drži korak sa promenama, da se nadmudri
protivnik, da se bude na pravom mestu u pravo vreme, nikad nije bila
jača strana vojske. Naše pretpostavke su skoro uvek pogrešne.“
S tim što pogrešne procene o mudrosti postavljanja antiraketnog štita
mogu da prouzrokuju štetu najširih razmera. Ali, znajući i koliki su
američki budžeti za nova „čuda odbrane“, da je na primer, samo za
program „Zvezdanih ratova“ od 1983. do danas potrošeno preko 120
milijardi dolara – a da su postavljene tek osnove onoga što je prvobitno
zamišljeno – postaje jasno zašto je protivraketna odbrana ipak, bar
nekom, „neophodna“. Pa makar i pretpostavke bile pogrešne. Sa američkim
vojno-industrijskim kompleksom nije uspeo da se nosi ni čovek iz
njegovih redova, general i potonji predsednik Dvajt Ajzenhauer, čije se
upozorenje o rastućoj moći tog kompleksa i njegovoj opasnosti po
američku demokratiju, nakon skoro pola veka, citira i dan-danas. Onda
možda i nije čudno ako je Barak Obama, poput dr Strejndžlava – a i
većine svojih posleratnih prethodnika, rešio da nauči da prestane da se
brine i da voli protivraketnu odbranu. Mada, svi znamo kako se taj film
završio.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
