DRAGOSLAV BOKAN: Srbiji je potrebna revolucija bez milosti!
Trebalo bi udariti svom snagom po unutrašnjim neprijateljima naše, bolje sudbine "Ono što Srbiji treba je terorizam u stilu RAF-a ili Crvenih brigada. Udariti svom snagom na bogate, korumpirane i bahate skotove. Pa ko preživi pričaće!" M.T. Da, ovo je bio direktni odgovor na moje (i svih nas) pitanje svih pitanja: Treba li Srbiji neka nova revolucija? Pod uticajem svega onog što smo do sada proživeli, svega onog što nam se svakodnevno dešava - moj "Fejsbuk" prijatelj M. T. je izrekao upravo ovu (naizgled prejaku) rečenicu. Rekao je da, prosto naprosto, Srbiji treba žestoki gerilski odgovor najhrabrijih među potlačenima i obespravljenima, kao logična reakcija na svu onu bahatost i sve nepravde koje su zagadile i skoro već upropastile naše živote. Izrekao je, u tri jednostavne rečenice, da treba "udariti svom snagom" - bez milosti! - na sve ove istinske, unutrašnje neprijatelje naše drugačije, bolje sudbine. Utvrdio je da konačno ipak treba uzvratiti udarac svim "bogatim, korumpiranim i bahatim skotovima" iz našeg neposrednog okruženja. Da se mora uzvratiti udarac nepravedno obogaćenim spodobama koje su i danas, baš kao i uvek, umele da vešto zloupotrebe (a u svoju ličnu korist) velike istorijske krize i sva iskušenja kroz koja je prolazio naš unesrećeni narod. Da se moramo osvetiti svima onima koji su svoj privatni uspeh crpeli isključivo iz kolektivnog neuspeha sopstvene nacije. Sasvim direktno, bez nepotrebnog okolišanja, M. T. je naglas i jasno artikulisao viševekovni revolt naših odavno ućutkanih i pomrlih sunarodnika. Promrmljao je više nego zasluženu kletvu koja sleduje najgorim među našim precima i savremenicima. Onima koji su nemilosrdno dovršavali ono što nisu stigli naši neprijatelji. Jer nema većeg greha nego kad neko ravnodušno posmatra stradanje svojih najmilijih i najbližih i onda, ne samo da im ne pomaže već čitavu situaciju počinje da koristi na najsebičniji mogući način. I nema strašnije stvari od toga da se neko olako i na brzinu obogati na prolivenoj krvi i užasnoj patnji svojih sunarodnika i sugrađana, rođaka i prijatelja. Uvek su bile gore secikese i razbojnici koji su sa mrtvih ratnika uzimali kese sa dukatima i skidali prstenje i nakit, nego oni koji su ih ubijali u boju. Poput kradljivaca koji haraju po porodičnim grobnicama i lopova koji ne prezaju da uzmu novac sa ikona u crkvi, ovi bedni lešinari u ljudskom obliku se ničega ne stide i nikoga ne plaše. Ni Boga, ni ljudi. Ni nebeskih, ni zemaljskih zakona. Boga oni ne priznaju, zakoni ih ne interesuju, a ljudske osvete se ne boje. Jer se, nažalost, pokazalo da ona nikada ne prati njihova užasna zlodela. Njih po pravilu ne dostiže, za života, nikakva i ničija pravda, a kamoli nekakva osveta. Sve najčešće ostaje samo na rečima. Iza njihovih gnusnih dela ostaju samo nemoćni uzdasi i nerealizovane kletve, poput one sa početka ovog teksta (gde se, između redova, priziva žestoka reakcija). A dugačka je istorija ovog beščašća. Nepregledna je hronika nenormalne i amoralne bezdušnosti pokazane u poslednjih nekoliko vekova srpske istorije. Strašna i neoprostiva je to priča u kojoj najvažniju ulogu često imaju i pripadnici naše društvene i nacionalne elite. Od podele časti i vlasti nakon ustaničkog osvajanja Beograda 1806. godine i preuzimanja turskih harema i palata, pa sve do političkog zatvaranja granice "prekodrinskim Srbima" i bezdušnog naplaćivanja vode nesrećnicima iz izbegličkih kolona pristiglih nakon hrvatske "Oluje" - ispisuje se, kao sama od sebe, ova strašna, nepregledna "crna knjiga" našeg kainovskog greha. Nema oprosta ni opravdanja za ovu izdaju svega najsvetijeg, za iskorištavanje svojih najbližih, za poniženja koja su pretrpeli oni najmanji i najnemoćniji među nama. I zato sam odmah odgovorio na rečenicu prizivanja osvete. Rekao sam da je trebalo, još odavno, TO uraditi. Zažalio sam, u ime svih nas, zašto to neko nije uradio odmah posle Karađorđevog ustanka - da je neko tako udario na odvratnog, korumpiranog gazda Mladena (Milovanovića), koji je prosto privatizovao rezultate narodnog ustanka. Zažalio sam što neko nije, onda kada je to moralo, tako pravedno i surovo udario na službeničku kastu u vreme vladavine srpskih dinastija na sve one idiote i prokletnike koji su ukidali stipendije genijalnom Mokranjcu, one koji su udavili romantičnu Ilku Marković u zatvoru, one koji su stavljali hipoteku na imovinu mladog pukovnika Živojina Mišića (terajući ga da založi svoju svečanu uniformu da bi imao para da organizuje svadbu svoje kćeri), one koji su naterali Đuru Jakšića, Božu Kneževića, Miloša Crnjanskog... da doslovno prose novac za elementarno preživljavanje. Eh, da je bilo sreće pa da je neko tako - podjednako pravedno i nemilosrdno! - udario na monstruozne i amoralne jugo-srpske industrijalce iz vremena posle Prvog svetskog rata, na sve one koji su ravnodušno hodali kraj srpskih heroja-prosjaka, bez nogu i ruku. Da je neko samo udario na one koji su naterali možda i najhrabriju Srpkinju svih vremena, Milunku Savić (dobrovoljku iz oba Balkanska rata, podnarednika 2. puka srpske vojske, bombaša iz Kolubarske bitke, ranjavanu pet puta), nosioca svih mogućih srpskih i savezničkih ratnih odlikovanja (Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i čak dve francuske Legije časti) DA ČISTI KLOZETE u istoj onoj Kraljevini za koju je rizikovala svoj mladi život , na one koji su je naterali da kleči na kolenima i skuplja đubre i otpatke po hodnicima beogradske Hipotekarne banke. Da je neko imao srca i hrabrosti pa da je udario, bez milosti, na one koji su onako licemerno spremali našu čistačicu-heroinu da u Parizu primi najviše postojeće odlikovanje (i to pred ratnom elitom čitave Evrope), da bi je posle toga uredno VRATILI ZA KOFU I MEĐU METLE. Milunka Savić, jedina žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom "ratni krst sa zlatnom palmom" je, nakon svog i srpskog Velikog rata, zanemarena i od svih napuštena, svoju penziju stekla radeći 20 godina kao pomoćno osoblje (kao čistačica) u Državnoj hipotekarnoj banci - odbijajući ponudu da se preseli u Francusku i tamo dobija francusku vojnu penziju najvišeg ranga. Ova tragična junakinja naše nesrećne otadžbine umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973, doslovno zaboravljena od svih - bez ulice i škole sa svojim imenom. Prokletnici naši, demoni neograničene samoživosti, krvopije i vampiri koji su i pripremili teren za komunističku revoluciju (kojom je, nažalost, samo dovršen isti ovaj proces kontinuirane nepravde prema najboljim među nama)! To je naš užas i naša najveća sramota! Ta mekota i ulizištvo prema onima koji ne zaslužuju ni ime da im se pomene - da, to je naš najveći krst, naš najstrašniji greh! Sve ostalo će biti mnoooogo lakše kada budemo umeli da stvari postavimo na svoje mesto i svakom damo ono što zaslužuje (ne samo kažnjavanjem). Eto, da malo olakšam dušu. http://www.standard.rs/vesti/49-kolumne/182-dragoslav-bokan-srbiji-je-potreb na-revolucija-bez-milosti.html
