STRATFOR: RUSKA KARTA BORISA TADIĆA sreda, 21 oktobar 2009 16:46 Izvor Stratfor, SAD
Američka analitička agencija tvrdi da Beograd pravi selekciju rizika, pokušavajući da pokaže Evropskoj uniji da ima i druge varijante za izbor (kako bi je podstakao da deluje na planu širenja) Poseta Medvedeva Beogradu služi kao potvrda čvrstih veza između Rusije i Srbije i pokazuje sledeće: bez obzira na to što se u Srbiji na vlasti nalazi vlada koja se zvanično zalaže za ulazak u Evropsku uniju, Moskva sada ima najbolje odnose sa Beogradom u poslednjoj deceniji. Srbiju i Rusiju najčešće nazivaju „tradicionalnim“ saveznicima, što se objašnjava čvrstim kulturnim i religioznim vezama između dve slovenske pravoslavne zemlje. Međutim, u pojedinim momentima istorije Srbija je bila protiv Rusije. A najizrazitiji od tih momenata bio je period „hladnog rata“, kada je Jugoslavijom rukovodio maršal Josip Broz Tito. Prema tome, u takvoj alijansi nema ničeg „tradicionalnog“ i kao što je slučaj sa svakom drugom alijansom, ona postaje najrealnija i konkretna onda kada ona pod sobom ima čvrst geopolitički fundament. Srbija je tradicionalno najuticajnija država na zapadnom Balkanu, što se objašnjava kombinacijom velikog broja stanovništva i povoljnim geografskim položajem. Zemlja se nalazi na putu dunavskog i moravskog saobraćajnog koridora. Rusija, kao i druge evropske države, pokušava da obuzda srpski uticaj kada ekspanzionizam Beograda počinje da protivureči interesima na Balkanu. Međutim, uticaj i politički kapital Rusije na Balkanu u poslednjih dvadeset godina smanjeni su do minimuma posle okončanja „hladnog rata“. A šibicu balkanskom buretu baruta obično prinosi ona velika država koja je nezadovoljna postrojećim stanjem stvari u tom regionu. A danas je stanje stvari na Balkanu ovakvo. Zapad je održao pobedu u mnogobrojnim ratovima prelaznog perioda u devedesetim godinama, i izuzev Srbije, praktično celokupni region otvoreno je pod kontrolom Zapada ili je u savezu s njim. Srbija je takođe mislila da će je Zapad dočekati raširenih ruku posle demokratske revolucije 2000. godine. Ona se ponadala da će dobiti nagradu za to što je organizovala veoma bolnu smenu režima svrgnuvši despotskog Slobodana Miloševića. Prošlo je devet godina, ali se to nije dogodilo. Prema mišljenju različitih srpskih političara, uključujući mnoge političare zapadne orijentacije, za devet godina demokratskih promena Srbija se nije priobližila Evropskoj uniji ništa više nego za vreme Miloševića. Bez obzira na demokratske promene u Beogradu, Evropska unija (ili veći njen deo) i SAD nastavili su da podržavaju Kosovo sve do jednostranog proglašenja nezavisnosti pokrajine u februaru 2008. godine. To nije bilo prihvatljivo za Srbiju jer je izgubila vlast nad 15 procenata svoje teritorije. To takođe nije bilo prihvatljivo za Rusiju zato što je takva podrška iskazivala potpuno ignorisanje zabrinutosti Moskve od strane Zapada povodom evropskog sistema bezbednosti u periodu posle „hladnog rata“. Upravo u toj podudarnosti interesa formalno su prozapadni Beograd i Moskva pronašli zajedničke osnove za uspostavljanje naizgled mnogoobećavajućih uzajamnih odnosa. U međuvremenu, svoje pozicije u Srbiji pojačavaju i ruski poslovni krugovi. Oni već poseduju moćni uticaj na sveukupni spektar političkih partija Srbije, kako nacionalističkih, tako i prozapadnih. U Beogradu je Medvedeva pratila delegacija od sto vladinih činovnika i biznismena, koji bi trebalo da definitivno oforme i zaključe sporazume o odobravanju ruskog kredita od milijardu evra srpskoj državi. Postoje i drugi sporazumi koji mogu biti zaključeni kao rezultat te posete. Među njima su planovi o kupovini srpske avio-kompanije, koja se suočila sa velikim problemima, ruskim investicijama u srpsku infrastrukturu, uključujući izgradnju gasnog skladišta i metroa u Beogradu. Tu je i sporazum o učešću srpskih firmi u izgradnji objekata za zimsku Olimpijadu u Sočiju 2014. godine. Srpsko društvo i beogradski političari primetili su da, ako potpredsednik SAD Džo Bajden dolazi u Beograd samo sa pustim obećanjima, Medvedev sa sobom nosi bogate poklone. Zato očigledno postaje zvanična činjenica da su se Srbija i Rusija u poslednjih šest meseci zbližile, i to ne samo oko kosovskog pitanja. Beograd počinje i realno da sumnja u to da će Srbiju uključiti u integracione procese EU. Mišljenje Beograda je ovakvo: Brisel neće dalje da širi EU na zapad Balkanskog poluostrva, pored ostalog, ni na Srbiju, a zahtevi o izručenju ratnih zločinaca koji se traže od Beograda koriste se kao opravdanje za odugovlačenje tog procesa. Takva ocena i nije daleko od istine. Zato Beograd pravi selekciju rizika, pokušavajući da pokaže Evropskoj uniji da ima i druge varijante za izbor (kako bi podstakao EU da deluje na planu širenja), a istovremeno pokazuje svojim biračima da ima spoljnopolitičke uspehe i na drugim pravcima koji nisu u vezi sa Evropskom unijom. Tu je, na primer, široko obrazlagana nedavna poseta Borisa Tadića Kini. Kako se potajno i nadao Beograd, Evropska komisija je odmah reagovala na ruski kredit ponudivši svoj zajam od 200 miliona evra. Sa aspekta Beograda, to je veoma povoljna i korisna strategija – sukobiti čelom u čelo Zapad i Rusiju. Na kraju krajeva, Jugoslavija je tokom niza godina u periodu „hladnog rata“ od takve strategije imala velike dividende. Međutim, za sada apsolutno nije jasno hoće li se na tu strategiju upecati Evropa i Zapad u celini, naročito ako se ima u vidu da današnja Srbija ima kudikamo manju geopolitičku težinu od Jugoslavije u vreme „hladnog rata“. Sa aspekta Brisela, Srbija se nalazi u okruženju članica NATO i izolovana je od Rusije. Evropa i SAD smatraju da mogu sebi priuštiti da Srbiju drže na pragu, da je primoraju da čeka onoliko dugo koliko se njima prohte. U međuvremenu će se Rusija postarati da iskoristi zbunjenost Srbije povodom toga što je ne uključuju u proces evropskih integracija i pojačati svoj uticaj na Balkanu na račun slabljenja mrtve trke Zapada u tom regionu. I s tim u vezi se postavlja značajno pitanje: za koji će cilj Rusija iskoristiti svoj nastajući savez sa Srbijom, naročito u trenutku kada se aktivira spoljnopolitička igra između Moskve i Vašingtona zbog Centralne Evrope i Irana. Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/36-politika/3246-stratfor-ruska-karta-borisa-tadia.html
