AUTONOMIJA VOJVODINE: TEORIJA DIRIGOVANOG HAOSA sreda, 23 decembar 2009 13:27 Petar ISKENDEROV
Glavna zainteresovana strana u donošenju Statuta Vojvodine nisu mađarski nacionalisti niti prozapadne snage u Beogradu, već institucije Evropske unije U prošli ponedeljak (14.decembra) parlament Vojvodine glasao je za stupanje na snagu novog Statuta te autonomne pokrajine Srbije. Doduše, nije glasao jednoglasno: poslanici opozicionih frakcija napustili su salu za sednice u znak protesta. Srpska radikalna stranka i Srpska napredna stranka veruju da novi osnovni zakon Vojvodine „vodi u njenu secesiju od Srbije“. Međutim, glasova poslanika vladajuće prozapadne koalicije na čelu sa predsedničkom Demokratskom strankom, zajedno sa predstavnicima mađarske manjine, bilo je potaman za usvajanje Statuta. Podršku Statutu iskazalo je 86 od 120 poslanika. Ranije je, 30. novembra, dokument većinom glasova odobren u Skupštini Srbije. Tada su rezultati glasanja bili – 137 „za“ i 24 „protiv“. Kako je izjavio predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši, koji je u svečarskoj atmosferi potpisao dokument, „odrednice Statuta Vojvodine ispunjavaju sadržinom instrumente osiguranja slobodnog i efikasnog ekonomskog razvoja i čuvaju identitet nacionalnih zajednica“, a takođe doprinose „decentralizaciji i demokratizaciji“ u Srbiji. NOVI KORAK Dajte da pokušamo razabrati da li je Statut Vojvodine i zbilja novi korak na putu raspada države Srbije, ili pak protivnici datog dokumenta preteruju? Sa formalnog aspekta, sticanjem novog osnovnog zakona Vojvodina ne prestaje da i dalje bude autonomna pokrajina države Srbije. Grad Novi Sad se u dokumentu označava kao „administrativni centar“, a ne kao prestonica. Pokrajinska skupština nema prava da donosi dokumenta sa snagom zakona. Sem toga, vladi Srbije ostavljeno je pravo da se obraća Ustavnom sudu zemlje sa zahtevom da se proglasi nezakonitom svaka odluka koju donesu vlasti Vojvodine pre nego što ona stupi na snagu. Najzad, Vojvodini dato pravo da potpisuje međunarodne sporazume odnosi se na teritorije koje u drugim državama imaju s njom analogan status, ali ne i na same države. Drugim rečima, radi se o dokumentima međuregionalnog, a ne međudržavnog karaktera. To su argumenti u korist politički „neutralnog“ karaktera Statuta Vojvodine. Međutim, u njemu ima podosta „nepredviđenih smetnji“. Sem toga, u politici su važne tendencije, a tendencija rasta separatizma etničkih Mađara u Srbiji (kao i u drugim zemljama sa mađarskim stanovništvom) više je nego realna. Realnost je i program Evropske unije o „regionalizaciji“ Srbije kao uslova za unapređenje odnosa sa njom, koji je zvanično prezentiran 2008. godine. Počnimo od toga da je dvomilionskoj Vojvodini po prvi put dato pravo da stvori sopstvenu Banku za razvoj. Slične odluke u međunarodnoj praksi obično su prvi korak na putu sticanja potpune finansijsko-ekonomske samostalnosti. Štaviše, od sada Novi Sad može samostalno učestvovati u realizaciji projekata Evropske unije i predstavljati svoje interese u Briselu. Imajući u vidu da uzajamni odnosi između Evropske unije i Srbije ostaju u poluzamrznutom stanju, može se prognozirati da će ona evrosredstva koja su ranije bila rezervisana za Beograd u okviru realizacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i niza regionalnih projekata, sada otići upravo u Vojvodinu. A to znači rušenje jedinstvenog ekonomskog prostora države Srbije. ŠTETNA POLITIKA Istina, šef vojvođanske vlade Bojan Pajtić ne vidi u tome ničeg nepriličnog. „Centralizam je zastareo i nije nam doneo ničeg dobrog u prethodnoj deceniji“, izjavio je on povodom stupanja na snagu Statuta Vojvodine. Doduše, pri tom je gospodin Pajtić lukavo prećutao da se uzroci drastične socijalno-ekonomske krize koju preživljava Srbija nipošto ne kriju u centralizaciji i odsustvu ekonomske samostalnosti Vojvodine, već u zbrci na srpskoj političkoj sceni, veštačkoj izolaciji zemlje od međunarodnih projekata i u štetnoj i jednostranoj politici vlasti zemlje. Glavno je, međutim, što sadržina novog Statuta i sam njegov duh „stvaralački razvijaju“ takozvani Omnibus-zakon (ili Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine), koji je usvojio vojvođanski parlament još 2002. godine. Upravo je on regulisao uzajamne odnose između Beograda i Novog Sada do stupanja na snagu sadašnjeg Statuta Vojvodine. Zakon je fiksirao jurisdikciju pokrajinske administracije u takvim oblastima kao što su rudarstvo i energetika, poljoprivreda, devizne rezerve, kultura, obrazovanje, politika jezika, delatnost sredstava informisanja, zdravstvo, sanitarni nadzor, invalidsko i penziono osiguranje i pomoć invalidima, socijalna zaštita, pravna pomoć porodici, društvena briga o deci i vojnicima, ekologija, gradska privreda, građevinska industrija i stambena izgradnja, zapošljavanje, turizam i sport. Posebno je indikativan član 4 Omnibus-zakona koji glasi, da „u ostvarivanju nadležnosti utvrđenih ovim zakonom pokrajinski organi ostvaruju saradnju sa republičkim organima i organima lokalne samouprave“. Upravo tako – ne priznavanje prioriteta centralnih instituta države Srbije, već samo „saradnja“ sa njima. Sadašnji Statut ne samo da je fiksirao datu praksu već je podigao na viši ustavni nivo. Međutim, glavna zainteresovana strana u donošenju Statuta Vojvodine nisu mađarski nacionalisti niti prozapadne snage u Beogradu, već institucije Evropske unije, gde se dokument tretira kao probni balon na putu definitivnog rasparčavanja Srbije. Razrađen u Briselu, program „regionalizacije“ Srbije pretpostavlja stvaranje u njenom sastavu, sem Vojvodine, još pet do sedam teritorija čisto geografskog karaktera, ali sa analognim ekonomskim, političkim i kulturnim pravima. Početkom jula Skupština Srbije već je usvojila Zakon o regionalnom razvoju, prema kome se teritorija zemlje deli na sedam regiona: Vojvodina, Beograd, Zapadni region, Istočni region, Centralni region, Južni region, Kosovo i Metohija. Usvajanje u parlamentima Srbije i Vojvodine sadašnjeg Statuta eliminiše veoma važnu barijeru na putu transformisanja države Srbije u amorfnu zajednicu regiona, koji su međusobno povezani glasovitom „saradnjom prilikom ostvarivanja nadležnosti“. Jer ako srpsko javno mnenje „proguta“ tu činjenicu da Vojvodina, u kojoj Mađari čine 15 procenata stanovništva, od sada žive po svojim, a ne srpskim zakonima, onda je sve što potom sledi stvar čiste tehnike. Karakteristično je da briselski činovnici čak ne smatraju nužnim da daju garancije da se regionalizacija neće okončati potpunim raspadom. Naprotiv, jedan od autora datog programa, referent EU za Srbiju, slovenački diplomata Jelko Kacin formalno u regione ubraja Kosovo i Metohiju, ali se odmah ograđuje kako „svi u Srbiji treba da shvate da su Kosovo oni već izgubili“. Kroz koju godinu taj isti referent, ili njegov naslednik, s punim pravom može tvrditi to isto i za Vojvodinu. A potom slede Sandžak, Raška, Šumadija i druge srpske istorijske oblasti... Nije slučajno što se u geopolitičkom leksikonu već čvrsto uvrežila „teorija dirigovanog haosa“, pomoću koga ključni svetski igrači prigrabljuju svojim rukama Balkan. A Srbi i drugi narodi regiona, na žalost, sve se više navikavaju na svoju ulogu oglednih kunića za šlifovanje projekata bez presesdana u međunarodno-pravnoj praksi. Izvor Fond strateške kulture, Moskva http://standard.rs/vesti/36-politika/3586-autonomija-vojvodine-teorija-dirigovanog-haosa-.html
