SLOBODAN RELJIĆ: SMRT AMBASADORA KOJI JE SRBIJU DIGAO NA NOGE
nedelja, 10 januar 2010 12:39 Cobel je otišao iz Beograda četiri meseca posle velike buke koju je napravio. Šta se dešavalo oko Vojvodine znate… Skeptici, oni koji znaju da „nema besplatnog ručka” i oni koji kao Kisindžer ne veruju da su tzv. „teorije zavere” tek plod bolesne mašte, pitaju se kako je moguće da je najbolje rešenje za turska investiciona ulaganja njihovo skretanje prema Sandžaku U krajnjem levom stupcu, na levoj stranici, u novinama gde urednici kao pasijans ređaju vesti koje se ne čitaju, negde pred Novu godinu primetih sliku. Naslov: „Preminuo Andreas Cobel”. I nekoliko redova. Preminuo je u Berlinu „posle duge i teške bolesti u 56. godini života”, službovao u Beogradu od januara 2005. do septembra 2007. godine; neke njegovo izjave izazivale su velike bure u srpskoj javnosti. Nikad se ne zna šta će istorija, kao objektivizirana naknadna pamet o onome što se nekom društvu dešavalo, izabrati kao važne događaje, ali sve su prilike da bi nama Srbima, bilo od korisiti da reči Andreasa Cobela uzimamo „sa dužnom pažnjom”. Jer Cobel je bio više od amabasadora. I, iako je govorio proročki, nije bio prorok. Govorio je ono što je dobro znao. Bilo bi cinično, i u ovom času, reći da je „bio veliki prijatelj srpskog naroda”. Anderas Cobel je pre svega bio nemački dilomata i borio se za ostvarenje interesa svoje države. U dnevno-političkom ritmu pritiskao nas je da „ispunjavamo obaveze prema Haškom tribunalu” a obećavao „evropske perspektive”, bio je zainteresovan za upliv nemačkog kapitala u meri u kojoj je postojao interes nemačkih kapitalista - tako je ostao zabeležen i njegov bes na nas koji „otvorenih ruku” prizivamo strane investicije, a kad se pojavio veliki RTL naša RRA je našla načina da on ne prođe na konkursu za nacionalnu frekvenciju; brinuo se da štete koje su pretprpele nemačke banke i privrednici - pri, za Nemce i Austrijance, iznenadnoj prodaji „Sartida” Amerikancima - budu na određene načine solvirane. Sasvim je izvesno da je Cobel delao i za geostrateške interese velike nemačke zemlje. Mislim da je nemoguće u njegovim čestim istupima u našoj javnosti naći mnogom uhu dragu frazu kako su odnosi „dve zemlje tradicionalano prijateljski”, a što se našim političarima znalo oteti u trenucima egzaltacije. Jer geostrateški interes Nemačke na Balkanu i nije baš nešto što bi Srbija mogla prihvatati bez ostatka, a „u celini i celosti”. I površan pogled na hronologiju u poslednja dva veka pokazuje da je tu uvek varničilo. Krajnje pojednostavljeno, postoji Drang nach Osten i postoji Srbija na tom putu. Prvi svetski rat. Drugi svetski rat. A Srbi svakako nisu imali razlog ni da povodom nemačkog učešća u događajima u raspadu SFRJ-e i potonjim sukobima zapevaju „Danke Dojčland”. „Uostalom, i Horst Grabert, amabasador Svezne Republike Nemačke u Beogradu u doba dok je kancelar bio Vili Brant, u nekoliko izjava povodom jugoslovenske tragedije, nedvosmisleno je stavio do znanja da je uporno insistiranje na priznavanju nezavisnosti, pre svega Hrvatske, poticalo iz desnog krila Bavarske hrišćanske socijalne unije, koje je od samog osnivanja ove stranke bilo u najbližim vezama sa ekstremnom hrvatskom emigracijom. U euforiji svog ponovnog ujedinjenja, postavši preko noći ne samo vodeća evropska već i svetska sila, Nemačka će kao prvi odgovor na sva poniženja pretrpljena do tada zbog poraza u Drugom svetskom ratu, prvim svojim spoljnopolitičkim aktom priznati svog vernog saveznika iz tog rata, Hrvatsku, kao samostalnu državu. Ona je ostale članice Evropske zajednice, po njihovom sopstvenom iskazu, jedino pretnjama i ucenama mogla privoleti da se priključe ovom priznanju”, napisao je 1998.godine, naš verovatno najznačajniji germanista u drugoj polovini XX veka, Zoran Konstantinović, čovek za koga se ne bi moglo reći da je „mrzio Nemce”, da nije poznavao duh nemačkog pristupa, niti da nije poznavao nemačke prilike. A Andreas Cobel, politikolog, koji je pre diplomatske službe radio kao novinar, od 1992. godine bio je vezan za „poslove i radne zadatke” oko južnoslovenskog raspada. Kad je stigao u Beograd 2005. godine, on je svakako bio „pravi čovek na pravom mestu”. Znao je „stanje stvari” na terenu, znao je suštinu spoljne politike svoje države u regionu, bio je posvećen u „one stvari koje se ne govore javno”. Zato, to što je on činio treba uzimati pažljivo i strpljivo analizirati. Aprila 2007. godine, na Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, Cobel se nije snašao „među svojima”: jedan revnosni pitač se čudio kako nemački amabasador ne vidi vezu između srpskog gubitka Kosova i Metohije i srpskog dobitka Vojvodine. Pošto je Cobel bio novinar, a to znači da ako ne pazi „dobija ospice” od govorancija koje služe da se ništa ne kaže, odgovorio je nedopustivo direktno: „Po mom mišljenju, ukoliko se isuviše udubimo u problem Kosova i potencijalni konflikt koji se tamo može razviti, to može dovesti do daljne destabilizacije Srbije… Cena po kojoj Srbija želi da zadrži Kosovo može da znači pokretanje pitanja Sandžaka, južne Srbije i Vojvodine. (…) Pitanje učesnika: Ali, da li ne mislite da, ako se sada odreknemo svoje teritorije, tome možda neće biti kraj? Ambasador Cobel: Ma koliko vi insistirate da je Kosovo oduvek bilo deo Srbije, što inače nije tačno, jer je Kosovo postalo deo Srbije 1912. godine, nakon što nekoliko vekova nije bilo u Srbiji, sada bi Mađari mogli, po toj logici, da traže Vojvodinu nazad.” I nije tu bio kraj: „Umesto insistiranja na tome da granica Kosova bude deo granice Srbije, bolje je raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u Evropskoj uniji”, rekao je Cobel. Onda su se Srbi uzbunili: „Curik, Cobel!” pojavili su se naslovi, neki su se setili Fausta, zatraženo je i ambasadorovo proterivanje, a većina je rekla kako je diplomati neprimereno da tako govori… Andreas Cobel je bio fer prema sluđenim Srbima. Nije se mnogo izvlačio. Sve u svemu, demanti je bio pošten: „Sve sinoćne izjave, bez obzira da li su prenete na istinit ili pogrešan način, mogu se isključivo pripisati meni…” Ima u tome nečeg izuzetnog. Cobel je Prus. Odrastao je i školovao se u Zapadnom Berlinu u vreme hladnog rata, kad je većina scenarija o početku Trećeg svetskog rata počinjala baš od tog ostrva Zapada u istočnoj zoni. Kao student sam provodio raspuste u tom gradu i imam nekavu predstavu kako je izgledao život s tim rizikom. Sećam se naslova iz lokalnih novina „Kako naš Berlin postaje sve stariji”. Mladi ljudi su odlazili na Zapad, a stari su ostajali… Grad je davao „berlinski dodatak” na platu onima koji su ostajali. Kultni roman „Djeca s kolodvora Zoo” (mi smi imali hrvatski prevod) nastao je na sudbinama mladih Berlinaca. Zato se, uostalom, danas za becirk Krojcberg (Krstovo brdo) u srcu grada kaže da je „treći najveći turski grad”… Neko je morao da radi u fabrikama zemlje koja se razvijala najuspešnije na svetu, ti ljudi su morali negde da žive, a oni vole da žive sa svojima… Za čoveka takvog profila, verovatno, je nepodnošljivo pretvarati se u krpu i zbog karijere lizati svoje ispljuvke. Cobel je, u situaciji koja je nastala, odvojio sebe i „lično mišljenje” od stava nemačke Vlade i stava EU-e „koji su poznati”. Pre ovog slučaja, pred početak pregovora o Kosovu i Metohiji, ja sam pravio intervju za NIN sa nemačkim amabasadorom. Rekao je da će u pregovorima oko Kosova i Metohije važniji biti politički argumenti nego načela međunarodnog prava. Kad je intervju otišao na autorizaciju očekivao sam da će amabasador to „razvodnjiti”. Cobel je ostao pri onom što rekao. Kad su na intervju stigle reakcije, do mene je došlo da mu nije bilo drago što je to izvučeno u naslov. Cobel je doktorirao na temu francuskih ekstremnih desničara pre Prvog svetskog rata. Obećavao mi je da će, kao ekspert, napisati za NIN tekst o modernoj evropskoj desnici… Otišao je iz Beograda četiri meseca posle velike buke koju je napravio. Šta se dešavalo oko Vojvodine znate… Skeptici, oni koji znaju da „nema besplatnog ručka” i oni koji kao Kisindžer ne veruju da su tzv. „teorije zavere” tek plod bolesne mašte, pitaju se kako je moguće da je najbolje rešenje za turska investiciona ulaganja njihovo skretanje prema Sandžaku. Da li će to ubrzati zahtev da Srbija dobije još jednu „evropsku regiju”? A Jug Srbije? Iako tamo preko administrativne linije tritoriju kontroliše Euleks, što su srpske vlasti odobrile, stanje je kao na frontu u vreme varljivog primirja. Srpska žandramerija non-stop leži u blatnjavim ili prašnjavim rovovima, zavisno od godišnjeg doba, a uvek sa automatskim oružjem na gotovs. Herr Zobel je u još jednom bio u pravu: Srbija zaslužuje bolju elitu. Andreas Cobel, 2002 godine: Cena po kojoj Srbija želi da zadrži Kosovo može da znači pokretanje pitanja Sandžaka, južne Srbije i Vojvodine. Ma koliko vi insistirate da je Kosovo oduvek bilo deo Srbije, što inače nije tačno, jer je Kosovo postalo deo Srbije 1912. godine, nakon što nekoliko vekova nije bilo u Srbiji, sada bi Mađari mogli, po toj logici, da traže Vojvodinu nazad. Izvor Fond Slobodan Jovanović http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/30/slobodan-reljic-sreca-i-nova-2010-godina/
