Извор : „ПРАВДА“, 15-16.01.2009.
Генерал Стеван Мирковић Волови и људи У процени намера албанских сепаратиста и конципирању наше одбране стално ми је на уму њихов крајњи циљ - Велика Албанија. То су нам саопштили и ових дана преко Саљи Берише: „Уједињење Албанаца је обавеза политичара. Могућности за то су из године у годину све веће". И то остварују свакодневно, на терену, усавршавајући тактику деловања (отимање и пљачка возила ПТТ Србије, привођење новинара „Гласа југа" и „КиМ радија", забрана кретања функционера Србије и др.). Ми им слабо парирамо. Скоро никако. Зато смо ми продуктивнији у ватреним говорима и већ култним изјавама „никада нећемо итд. итд", што је, извините, прдеж на ветру! Смањење бројног стања КФОР-а није добра вест. Напротив. То значи да су косовске оружане снаге, које КФОР опрема и обучава, нарасле и већ функционишу. Ако томе додамо смањење Војске Србије и отпуштање најспособнијих и најискуснијих официра из ње, јер нису по „стандардима НАТО", онда овај потез Брисела постаје још јаснији. Дестабилизација и стално изазивање мањих и већих криза у региону јужне Србије, Санџака и Војводине су у функцији те мисије, а држава и не предузима ништа да санира унутрашњу ситуацију. Ако уопште то и жели, јер отворено изражава намеру да што пре приступи НАТО пакту, чиме се и формално саглашава са његовом политиком и доприноси успеху мисије КФОР. Симптоматична је изјава НГШ да се „припадници Војске Србије већ налазе у међународном безбедносном систему". Видимо то, нисмо ћорави. Али, нашег човека више интересује када ће се наша Војска вратити у безбедносни систем Србије и отпочети акције и активности на ослобађању КиМ од окупације, а за све друго нас моментално боли уво! Изненађујући је и став председника државе о доношењу резолуције Скупштине којом се осуђује ратни злочин у Сребреници, и то као обавеза према Хашком трибуналу. Тиме се још једном показује да нисмо слободна и независна земља већ протекторат. Србија нема обавеза према Хашком трибуналу и његовим оснивачима, ЕУ и САД. Они имају обавеза према нама, због бомбардовања 1999. и пустошења КиМ до данас, али их не испуњавају. Хашки трибунал је за само 28 дана одбацио нашу тужбу, да „није ни потребна истрага о могућностима да су у операцији Милосрдни анђео почињени ратни злочини", а сада траже да без поговора и истраге признамо Сребреницу као злочин и 11. јул обележавамо као Дан сећања на геноцид у том месту. Ми имамо моралну обавезу према муслиманима, нашој дојучерашњој браћи, са којима смо се поново завадили и међусобно убијали од 1991. до 1995. Убијамо се и данас. А и то је масло ЕУ и САД и домаћих националиста и шовиниста. Сребреница је српска срамота, али није само она у питању. Много је места у БиХ где се лила невина муслиманска и српска крв. Када их будемо заједно обилазили и клањали се невиним жртвама - знаћемо да је то зло иза нас. Дуг је пут до тамо. Њиме морамо заједно ићи. Пошто ће, колико видим, Србија и даље носити јарам под овом Владом, време је да нови људи преузму ствар у своје руке и ту справу склоне где joj је место. „Волови јарам трпе а не људи / Бог је слободу дао за човјека"*. Пожуримо, да не постанемо народ волова. А то нам се дешавало у историји! Најбоља стратегија мале земље је наоружан народ. Такву државу још нико није покорио, ма како велика буџа био. Охрабрује чињеница да се, рецимо, у случају Рашевац нису латили пушке само његови угрожени становници, него и комшије из суседних села, који су са оружјем у руци потрчали да им помогну. Било како било, сви се морамо припремати, морално и психолошки, па онда и на све друге начине, да спремни дочекамо одсудне тренутке у будућности и будемо способни да одговоримо својим обавезама као грађани Србије. Пред сваким од нас је избор: јарам или пушка - во или човек! ______________________________ *) Алекса Шантић, „Ми знамо судбу"
