Da li ćemo ostati vojno neutralni ili ući u severno-atlantsku alijansu, za Srbiju je ključno pitanje, kaže pisac Siniša Kovačević, i objašnjava:
Neću u NATO, s bitangama ne idem ni u istu kafanu Marija Kordić Tačno 200 srpskih intelektualaca potpisalo je prošle nedelje peticiju kojom se od vlasti zahteva da pod hitno raspiše referendum na kojem bi građani rekli da li Srbija treba da uđe u NATO. Za Srbiju, kaže dramski pisac Siniša Kovačević, jedan od potpisnika peticije, priključenje NATO je kapitalno pitanje, a pogrešnom odlukom Srbi bi lako od žrtve postali dželati. - Pošto sam duboko svestan da je demokratija najmanje loš od svih do sada smišljenih sistema, od Mesopotamije do danas, ja ću nakon referenduma pristati na odluku građana Srbije kakva god ona bila. Da se lično pitam, nikada ne bismo ušli u NATO. Mnogo me ljudi zaustavlja na ulici, zovu me i telefonom da me pitaju gde mogu da potpišu. Broj od 200 ljudi je simobolično odabran, a više nula tom broju dodaćemo kada za to budu postojale političke potrebe. I ovo je bilo dovoljno da se uzdrma javnost. Ima li nekih reakcija iz vlasti na ovu vašu inicijativu? - Vidim strašno veliku količinu buke i besa u kojima se pojavljuju razne atlantske inicijative na čijem čelu se, gle čuda, nalaze bivši komunistički generali. Oglasio se i Dušan Petrović, onaj genije ljudske misli iz DS, koji je zabranio pozorište u Šapcu - on je s lapidarnom lakoćom rekao „dokon pop i jariće krštava“. Ne znam da li je on kršten ili nije, ali taj iskaz je užasno bahat i glup. Slična inicijativa postojala je i u Sloveniji, gde je takođe bilo jako anti-NATO raspoloženje, pa se tamošnja vlast dosetila i na referendumu postavila pitanje „Da li ste za ulazak u EU i NATO?“. Mislite li da tako nešto može i nama da se desi? - Može, može da se postavi i pitanje: „Da li ste za to da vam damo 1.000 evra i da uđemo u NATO?“. To je odlično referendumsko pitanje, trebalo bi da ga autorizujem, da mi ga ovi što će sutra da organizuju referendum ne ukradu. Ta vrsta marifetluka je moguća. A pošto je javnost sklona manipulacijama, ne bih se iznenadio da referendumska odluka bude da uđemo u NATO. Otkud sada ta inicijativa kada nas, kako neki kažu, nisu ni zvali u NATO? - Nije da nas niko nije zvao, mi smo prešli već nekoliko koraka ka NATO, a vlast sprovodi jedno klizeće priključenje. Osim toga, mislite li da je ta preparacija javnosti, to spinovanje, slučajno, da se tek tako dogodilo? Šalje nam se poruka „prihvatite realnost“. A Vi je ne prihvatate? - Da li biste, kao žena, mogli sutra da oprostite svom silovatelju? Jer, bože moj, „prihvatite realnost“: bio je osam meseci na robiji, i sada idemo dalje. Da li ste spremni da prihvatite realnost da vam je jedno dete narkoman, ili ćete zvati psihologe, lekare, vezati ga za radijator, otkrizirati sa njim zajedno, zvati vojsku i policiju i predsednika? To je prazna fraza, kao i ta evropska mantra „Evropa po svaku cenu“. Šta to nema alternativu u životu? Ali, nama kao narodu generalno nedostaje to osećanje za meru. Ja imam određenu vrstu evroskepse, ali kada bi neko sada rekao da je protiv Evropske unije, ostrašćeni evropejci bi ga umazali katranom i uvaljali u perje. Zašto ste Vi protiv ulaska Srbije u NATO? - Prvo, zato što NATO nema moralni kredibilitet. Recite mi jednu jedinu NATO intervenciju u poslednjih 50 godina a da je bila etički kredibilna. Pogledajte natovski obrazac delovanja - Vijetnam, Koreju, ili sada Irak, Avaganistan ili Srbiju ’99. i videćete da ona nema ni istorijsko, ni moralno, ni političko ni pravno uporište. Kažete da je pitanje ulaska u NATO za Srbiju kapitalna odluka. Zašto? - Zato što je taj NATO obrazac stalno obično kabadahijsko, siledžijsko ponašanje u kojem bi se mentalna i emocionalna profilacija našeg naroda u značajnoj meri pomerila. Iz žrtve bi prešli u poziciju dželata. Citiraću pokojnog patrijarha Pavla: „Ako je cena toga da opstanemo na planeti da postanemo neljudi, onda neka ne opstanemo“. Ne mogu da zamislim srpske momke kako ubijaju Arape. Drugo, nemojte da zaboravite miris gareži. Jel’ ga osećate? To nije bilo pre 50 ili 70 godina, neki roditelji još nose crninu za svojom decom. Ubijali su decu, a nijedna dečija suza nema cenu. Nema vremenske distance da je Srbija očistila rane, pa da kažemo „’ajde, budimo realni, racionalni“. Ne mogu sa bitangama ni u istu kafanu, izbegavam i da prođem ulicom u kojoj su ljudi sa kojima ne delim određenu vrstu pogleda na svet. To su emocionalni razlozi. Vidite li neki geostrateški ili politički razlog da Srbija uđe u NATO? - Ne, apsolutno nijedan. NATO se ne pravi za lokalne ratove. On sada otaljava neki Avganistan ili Irak, sutra će Iran ili Jemen, tek toliko da opravdava svoje postojanje. Nije raspušten kada i Varšavski pakt samo zbog jedne stvari - to je Rusija. Sa koliko marljivosti i strpljenja se pravi ta potkovica oko Rusije, koja polazi od Skandinavije i negdašnjih sovjetskih republika, Litvanije, Estonije i Letonije, i treba da se zatvori ulaskom Ukrajne i Gruzije. Šta ćemo mi u NATO? Koje je naše mesto u toj „potkovici oko Rusije“? - Na primer, samo nakon izgradnje Bondstila na Kosovu Amerika više nema potrebu za izgradnjom dvadesetak nosača aviona. Šta će im jedna bela fleka u toj potokovici? Za njih je to vrlo opasno u geostrateškom aspektu. U sutrašnjem sukobu NATO i Rusije, neka srpski dobrovoljci odluče na kojoj će strani da ratuju, kao što je bilo u španskom građanskom ratu. Verujem da će biti mnogo onih koji će ići da se bore na strani Rusa, ali verujem da neće izostati ni oni koji će ići da se bore na strani NATO. Ja bih lično najviše voleo da do toga ne dođe, ali bojim se da će tako biti. U tom smislu, neutralnost nikome ne smeta. Zar ne mislite da bi nam baš ta pozicija „bele fleke“ u stvari donela opasnost? - A šta mislite da je bolje za nas, da srpske okupacione trupe idu na Rusiju? Ne možete deformisati vlastiti emocionalni prostor zato što ćete izneveriti svoju strukturu. Može li neko sutra da vas utera u incest? Da vam kaže „ostaćeš bez deteta, bolje išta nego ništa, imaj ga sa bratom, ili imaj ga sa ocem“? Postoji nešto što je duhovna vertikala, emocionalna i mentalna konfiguracija jednog naroda. Izvucite to tlo Francuzima ili Englezima ispod nogu i izgubiće identitet. Srbi nisu emocionalno spremni da se konfrontiraju sa Rusima. Taj sukob bi za Srbiju bio poguban čak i kada Rusi ne bi bili u pravu. U pitanju je emocionalno tkanje jedne nacije koje je vrlo tanko, neopozivo i definitivno se kida, i nema fircanja posle. Možete li da zamislite ratni sukob između Amerike i Engleske? Teško, jer bi se taj anglosaksonski emocionalni kod koji ih vezuje neopozivo i definitivno iskidao, od čega bi se Britanci dugo oporavljali. Ali u vojno-političkom pogledu zagovornici ulaska u NATO kažu da bi za Srbiju daleko opasnije bilo da ostane usamljena okružena NATO zemljama? - Zašto? Zar 21. vek nije proglašen vekom mira, kompromisa? Ili smo sada došli do toga da NATO ipak nije miroljubiva kategorija, da ima određenih ratnih, osvajačkih koncepata, dakle, da nije napravljen da brani mir u svetu? Jer, da je tako, onda bismo u tom konceptu mi bili potpuno bezbedni, jer bismo bili okruženi zemljama koje sa pozicijom apsolutne superiornosti pod tim moćnim kišobranom nemaju potrebe nikoga da ugrožavaju. Mislite li da je moguće da Srbija ostane neutralna? - Ovde se radi o tome da je svetski gazda odlučio da mi moramo u NATO. Rekao je to lokalnim čaušima, oni sada treba da upregnu medije, lobiste, televizije da nas u to ubede. To je kao kada za vama neko ima erotsku potrebu, i postoji nekoliko načina da je zadovolji: jedan je da vas ubedi da na to pristanete, drugi je da vas kupi, a treći da vas uzme silom. Mi ćemo poput te nesrećne žene apsolutno biti uzeti silom, ali je moja moralna obaveza da se protiv tog silovanja bunim, a ne da pristanem na to i da vičem kako mi je lepo. Konačno, zahvaljujući kome je Kosovo oteto? Nemojte mi reći da su to uradili Tači i Sejdiju. I to vam nije dovoljno da kažete nisam za NATO? I stalno nam ponavljaju „budite dobre komšije“. A jedan komšija vam zaorava dvorište, ovaj s druge strane vam stalno baca crkotine u dvorište, ovaj vam je oteo jedan deo kuće i nasilno se tu uselio. Dokle biti dobar komšija? Mislite da je Srbija previše snishodljiva prema svojim susedima? - Hrvatska politika prema Srbiji je konstanta. Bez obzira ko je na njenom čelu - Mesić, Josipović ili Kosor. Jer ta je politika proizvod hrvatskih interesa, a hrvatski interes je da Srbija ne bude snažna. I Hrvatska će u tim fantastično skrojenim belim rukavicama uvek raditi na štetu Srbije. Sad ćemo nekritički dočekati Josipovića, a videli ste da mu nije palo na pamet da ne pozove Sejdijua na inauguraciju. Mislite li da ne treba da povučemo našu tužbu, čak i ako Hrvatska to učini? - Možda je tako ipak bolje, zbog zajedničkog suživota, koliko god se ne voleli, i imali probleme koji proističu iz viška sličnosti, tu smo gde smo - na Balkanu, za vijek i vijekov. I možda je zbog budućih generacija bolje da probamo da se dogovorimo: „’Ajde, nećemo puštati glasnu muziku od tri do pet“. Mi smo zemlja sa značajno oštećenim suverenitetom, i otuda Statut Vojvodine, rezolucija o Srebrenici i ostali problemi. U kom smislu? - Da ne budem pogrešno shvaćen, užasnut sam nad svakom suzom, kapljom krvi, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Osećam lični stid za svako nepočinstvo koje je neki srpski vojnik uradio. Užasna je stvar, čak i ako apstrahujete činjenicu da je broj žrtava prenapumpan, da su donošeni i prazni sanduci, što sada piše i zapadna štampa. Ali, zašto bi se u tom smislu favorizovala patnja jedne grupe? Potpuno je necivilzacijski oplakivati tužnu sudbinu muslimanskih žrtava, a tamo su stradali i Hrvati i Srbi. Pa dozvolite mi da žalim i za svojima. Ako je ta rezolucija determinanta nečijeg etičkog stava, gesta, onda nemojmo da delimo mrtve. Ako se kao mrtvi prebrojavamo prema nacionalnom i verskom predznaku, šta će onda biti sa živima? Je li nam zaista potrebna takva rezolucija? - Vojno, u tom genocidu Srbija nije učestvovala. U tom smislu, mi možemo da se deklaracijiski odredimo i prema ratu u Iraku. S tim što je ova vrsta katarze nama potrebnija, jer su ipak pripadnici našeg naroda u tome učestvovali. Dakle, neko je rekao da nam treba deklaracija o Srebrenici i biće je, neko je rekao da spomenik Osmanlijama na Trgu Republike mora gleda tačno u Kneza Mihaila i da bude pola metra viši, i tako će biti. Koje su posledice tog narušavanja srpskog suvereniteta? Koliko se to vidi u našoj spoljnoj politici? - Mi smo pre nekoliko meseci dočekali turskog predsednika. Nakon te posete, imao sam utisak da je ]ele-kula u stvari objekat Medicinskog fakulteta u Nišu, a danak u krvi stipendija koju je turska vlada davala srpskim momcima koji su se otimali da idu u janičare. Ne smete da falsifikujete istorijske činjenice. Mi smo iz osionosti prešli u snishodljivost, u ljigavost čak. Ne možete stalno pristajati na šamare, to će se vratiti kao bumerang. To će proizvesti novu generaciju mladih, frustriranih ljudi koji će sutra biti ultranacionalisti. Jer će ta vrsta emocionalne frustracije da se kolektivizuje, jer ne možete preći preko uvreda i poniženja i tako formirati svoju emocionalost a da ona ne bude značajno hendikepirana Svake godine nam umre jedno Valjevo Rekli ste da Srbija ima mnogo većih problema nego što je ulazak u NATO. Na šta konkretno mislite? - Pitanje svih pitanja je nestajanje Srba, i toga ljudi uopšte nisu svesni. To je preče od svega drugog. Možemo živeti i u 19 država, ali ako nas nema - džaba sve. U Srbiji svake godine imamo 30.000 sahrana više nego rođenja. Jeste li svesni toga? U toj situaciji, morate voditi računa o svakom pojedincu. To je jedan Sombor. Idite u Sombor ili u Valjevo, i dogodine u ovo doba, vidite prazan grad, kao u dobrim vesternima - žbunovi se kotrljaju praznim ulicama i lupaju otvoreni prozori na vetru. U državi koja ima daleko prečih poslova, od demografskog do moralnog preporoda, vi se sada bavite nekim NATO-om. U politiku nisam ušao zbog lepih žena nego da „mahnem malo veslom“ Poslednjih godinu dana aktivno se bavite politikom, idete na sve stranačke skupove gde učestvuje DSS? Šta Vas je motivisalo? - Zato što ljudi na čelu države nisu državnici nego političari, koji nedovoljno razumeju Srbiju i nedovoljno je vole. Dozvolite mi da hvalisavo kažem, ja sam se uključio u stranku koja je sišla s vlasti, i to nešto govori i o meni. Ja sam se intervjua nadavao, prepoznaju me ljudi na ulici i bez politike. Znači, kompleks bekstva iz anonimnosti sam davno „prebobao“, preležao. Ako je zbog novca, ja sam relativno situiran čovek, za ovu zemlju sa sirotinjskim kujnama i sigurnim kućama na svakom drugom ćošku, čak sam i bogat. Što se tiče lepih žena, oženjen sam jednom od najlepših Srpkinja, a i posao mi je bio takav da sam okružen najlepšim ženama. Što se tiče dobrih automobila, vozio sam ih i pre ulaska u politiku, a što se tiče skupih odela imam ih u onoj meri u kojoj odgovaraju mom stilu. Onda mi nađite još jedan razlog za moj ulazak u politiku, a da to nije povećan osećaj odgovornosti, ili ono geslo iz priče o svetom Nikoli koji kaže mornarima posle brodoloma koji ga mole za pomoć: „Pomoći ću, ali mahni i ti malo veslom“. Ja sam ušao u politiku da bih mahnuo malo veslom. Zašto ne tražimo da nam se Turci izvine za 500 godina ropstva? Šta je po Vašem mišljenju suština naprasnog turskog interesovanja za Balkan, koja ide od inicijativa da se organizuje „novi Dejton“ za Bosnu do obnavljanja otomanskih spomenika i najava ogromnih investicija u Sandžaku? - Da se kolokvijalno izrazim, Turska je tu „američki igrač“. Kod njih očigledno postoji pojačano interesovanje da se utiče na politička dešavanja ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu. I, kako se aktuelna vlast u tome snalazi? - Od Borisa Tadića se traži da se izvinjava svugde, i on to i čini, i na pojedinim mestima i ne greši. Ali, da li je od turskog predsednika tražio da se, poput australijskog predsednika koji se izvinio Aboridžinima, izvini Srbima za 500 godina represivne otomanske okupacije, za kočeve i asimilaciju, za danak u krvi? Ako ministri idu u neku drugu zemlju da pitaju za vlastito mišljenje, to je flagrantno mešanje u unutrašnje stvari neke zemlje, a neki naši ministri su tako išli u Istanbul. Osim toga, kada bi se sutra srpski, pravoslavni crkveni velikodostojnik umešao u teritorijalnu podelu Srbije, guščija buka bi se digla. A jedan muftija je vrlo bučno i glasno zahtevao da se teritorijalna mapa Srbije kroji prema njegovim parametrima, i na to niko nije reagovao. Po kom principu se odvija to tursko investiranje u Sandžak, i to se radi na nivou između dve države? Da li tamo živi turska nacionalna manjina? To bih mogao da shvatim, kao što Mađarska investira u Suboticu, jer želi da joj dijaspora živi kvalitetnije i bolje. Da li se to investiranje u Sandžaku odvija po religijskom principu? Onda je to strašno i necivilizacijski. Mislite li da tu postoji zametak opasnosti od dalje dezintegracije Srbije? - Kako da ne. Možemo da pođemo od dve pretpostavke. Jedna je da Turska ima takve aspiracije, druga je da sve to čini iz najboljih namera. U svakom slučaju, to je potpuno legitimna politika jedne zemlje, ali mi ne nudimo ništa kao odgovor. To je problem. http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/176/
