Genocidom nad muslimanima zatrpali pobijene Srbe
Iznenadna inicijativa predsednika Tadića da Skupština donese rezoluciju o Srebrenici izazvala je nedoumice i u Srbiji i u Republici Srpskoj. U prvom reagovanju premijer RS Miroslav Dodik je izjavio da Srbija ima pravo da donese takvu rezoluciju, ali da je nekorektno izdvojiti samo jedan zločin jer ih je bilo širom Bosne i Hegrcegovine, a samo u Srebrenici ubijeno je oko 3.500 Srba. „Nije korektno da se obeležava samo jedan događaj na taj način“ – naglasio je Dodik. „Nije fer da se ignorišu srpske žrtve, to ne doprinosi pomirenju. Bilo bi daleko bolje da je doneta rezolucija o svim stradanjima u BiH, kao i na Balkanu“ Istraživači srpskih stradanja u BiH smatraju da je nedopustivo doneti rezoluciju o Srebrenici koja se zasniva samo na optužbama jedne strane – sa kojima je javnost detaljno upoznata – a da se zanemari surovo etničko čišćenje Srba iz Birača, srebreničkog dela Podrinja. „Osma taktička grupa Armije BiH sa sedištem u Srebrenici, pod komandom Nasera Orića, uništila je 110 srpskih naselja u Biraču, ubila 3.262 osobe, a ostale proterala“ – kaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje stradanja srpskog naroda, autor desetak knjiga i studija na ovu temu. Po dosadašnjim podacima, oko 73 odsto žrtava, 2.382 osobe, bile su u civili. U srebreničkom delu Podrinja ni danas nema Srba jer, jednostavno, nemaju gde da se vrate. Prvi izveštaji o zločinima nad Srbima u Biraču upućeni su Ujedinjenim nacijama još 1993, kaže Ivanišević, ali se o njima nikad nije raspravljalo najviše zahvaljujući Medlin Olbrajt, tadašnjem američkom ambasadoru u UN: „Dragomir Đokić, jugoslovenski ambasador u UN, predao je 2. juna 1993. memorandum koji se odnosio na opštine Bratunac i Srebrenica i srebreničko selo Skelani sa okolinom. Tamo je od aprila 1992. do aprila 1993. ubijeno više od hiljadu meštana srpske nacionalnosti, a oko tri hiljade je ranjeno. Više od trećine tih žrtava stradalo je od hladnog oružja, masakrirano i spaljeno. Međutim, ni taj memorandum, ni izveštaj prvog komandanta snaga UN u Bosni Satiša Nambijara o zločinima bosanskih muslimana, nikada nisu stigli do Generalne skupštine i Saveta bezbednosti, jer je Medlin Olbrajt tako zahtevala, o čemu imamo svedočenje dr Nikole Moravčevića, koji je imao prisup arhivu UN. Milivoje Ivanišević kaže da Institut za istraživanje srpskih stradanja poseduje dokaze da je oko hiljadu članova SDA iz Srebrenice i Bratunca bilo na vojnoj obuci u MUP-u u Hrvatske od 1991. do aprila 1992, a mnogi od njih su učestvovali i u ratu kao dobrovoljci: „U pismu izvršnim odborima SDA dato je upustvo za slanje kandidata za navedenu obuku. Rečeno je da svako mora da ima „uput stranke i drugo“. Reč je o stranačkoj ideološkj paravojsci, koja se može porediti sa SS – jedinicama, a delovala je pod imenima „Patriotska liga“, „Zelene beretke“, „Bosna 92“ i drugim. Dokumenti pokazuju da su još u novembru 1991. imali direktivu da miniraju sve tunele i mostove na Drini da bi prekinuli komunikaciju srpskog stanovništva u Bosni sa Srbijom. O tome u svojim knjigama svedoče i Kemo Krajišnik, jedan od osnivača i komandanata „Patriotske lige“, i Sefer Halilović. Negativno mišljenje o rezoluciji ima i Marko Arsović, prvi predsednik Komisije za istraživanje događaja u Srebrenici, koju je krajem 2003. formirala Vlada RS pod pritiskom Pedija Ešdauna, tadašnjeg visokog međunarodnog predstavnika za BiH. Arsović kaže da je 2003. bio predsednik Vrhovnog suda BiH i da se protivio osnivanju Komisije za istraživanje događaja u Srebrenici, a da je položaj njenog predsednika prihvatio nevoljno, tek posle političkog pritiska iz Vlade RS. „Upozorio sam i tadašnjeg premijera RS da formiranje takve komisije nije dobro, jer istraga, gonjenje i presuda nisu posao komisija, već pravosuđa. Pristao sam da predsedavam komisijom pod uslovom da ona primenjuje metode sudskog utvrđivanjja činjenica koje su, uprkos svim manama, najobjektivnije.“ Međutim, insistiranje na objektivnom istraživanju – što je podrazumevalo i utvrđivanje broja srpskih žrtava – izazvalo je gnev tadašnjeg visokog predstavnika u BiH lorda Pedija Ešdauna. „Ešdaun je pobesneo na sastanku u Sarajevu, želeo je da što pre dobije dokument u kome bi jedna, srpska, strana bila okrivljena. Vikao je: „Arsoviću, ako vi ne možete da obavite posao naći ćemo drugog!“ Odgovorio sam da neću da radim po njegovim zapovestima, već isključivo po profesionalnim principima, jer mi je cilj utvrđivanje istine. Zato sam morao da se povučem iz komisije.“ – kaže Arsović, i dodaje da je britanskog lorda najviše iznerviralo to što je u planu rada komisije naložio istraživanje događaja oko Srebrenice od početka građanskog rata: „Da bi se shvatila suština dešavanja u Srebrenici, osim događaja u julu 1995, nephodno je rasvetliti i zločine koje su ranije masovno činile muslimanske snage. Ešdauna je posebno iritiralo interesovanje za diviziju Armije BiH od 15.000 ljudi koja je odbila da preda oružje i povlačila se pod borbom, trpeći ogromne gubitke. Te vojne žrtve su, po svemu sudeći, kasnije prikazivane kao civilne. „Nekome se žuri da dobije dokument koji bi se, umesto činjenica, koristio kao krunski dokaz srpskih zločina“ – smatra Ivanišević. „Takva rezolucija bi praktično potvrdila da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“, a to je želja upravo onih koji insistiraju na promeni Dejtonskog sporazuma i uništavanju RS. Izbor iz nedeljnika „Nedeljni telegraf“, 20 januar 2010, broj 717 http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1975
