Raskrsnica 74
Trgovina žrtvama Žrtve rata su poodavno postale sredstvo političke trgovine. To su najbolje dokazale baš „Majke Srebrenice“. Baš zato, Srbija bi morala da dobro razmisli hoće li usvojiti, i kakvu, rezoluciju o Srebrenici. I ne samo to – treba da razmisli i kako da što bolje iskoristi kontratužbu protiv Hrvatske. Bila jednom jedna zemlja, govoriće se, u budućnosti, o Jugoslaviji. Možda će tada neko, rukovodeći se činjenicom da države ne počinju od jednom već u idejama, utvrditi da je trajala zapravo mnogo duže od datuma koji su je omeđili. Nema sumnje, pažljivi istraživač našeg doba će doći i do ovog: da je, shodno žrtvama koje su pratile njenu istoriju, čudo kako je uopšte trajala toliko dugo, i da će te žrtve još dugo obeležavati stvarnost svih njenih bivših naroda. To su, uostalom, dokazali i svi procesi koje je Srbija vodila, ili u ovom času vodi, pred medjunarodnim institucijama, pa i procesi u vezi sa statusom Kosmeta, kao i hrvatska tužba i srpska protiv tužba zbog rata u Hrvatskoj. Razume se, u tom je košu i rezolucija o Srebrenici. Dugo se to s tužbama kuvalo. I na kraju, tako se dokuvalo da je danas malo teže dokučiti zašto su one aktivirane. Zapravo, zašto je hrvatska tužba ponovo aktivirana. Moralni razlozi zasigurno nisu. Hrvatska je, da podsetimo, tužbu napisala još krajem devedesetih godina prošlog veka. Pisana je, kaže to danas i Ivo Josipović, novi predsednik Hrvatske, pod posebnim okolnostima koje ni dobar deo Hrvata danas ne želi da im se ponove. Nekadašnje rukovodstvo te bivše jugoslovenske republike želelo je da dovrši svoj projekat stvaranja nove države i zauzimanja daleko važnijeg mesta na balkanskoj mapi. Cimanje Srbije u času kada se ona borila za očuvanje njene teritorije – rat za Kosovo i Metohiju – bilo je, ipak, malo više od pokušaja ubeđivanja jednonogog čoveka da nekome da svoj štap. Bilo je, naime, sasvim u skladu sa proklamovanom zapadnom politikom prema Srbiji. Šta više, moglo se tada računati sa time da će Beograd biti spreman da skine barem jedan teret sa svojih pleća, uz neko prebijanje, ili čak punu nadoknadu. Tako je hrvatska tužba trebalo da ubije više muva jednim udarcem. Izgleda da novoj državici za dokazivanje apsolutne pripadnosti klubu tadašnjih pobednika u svetskoj utakmici nije bilo dovoljno to što su voditelji informativnih emisija u proleće 1999. godine svoje nastupe završavali željama za vedro nebo nad Srbijom NATO avionima, pa se to moralo činiti i na ovaj način. Bio je to tada jedan od načina da se pokuša trajno cementiranje na Zapadu popularne ’istine’ o raspadu SFRJ. Osim toga, trebalo je i da se iznađu neke pare za državu koja je bila u prilično lošem stanju. Srbija je tada podnela kontratužbu. No, Franjo Tuđman je u međuvremenu umro, klima u Hrvatskoj se malkice promenila, odbori za ljudska prava su dobili malo veću slobodu, a i država se počela više zanimati učlanjenjem u EU. A za put u EU nikakvi teritorijalni sporovi nisu poželjni. I kao što je to bio jedan od razloga Hrvatske da zamrzne svoju tužbu (osim toga, Zagreb je hteo da mudro sačeka rezultat bosanske tužbe pred Međunarodnim sudom pravde), to je takođe bio i jedan od razloga Srbije da povuče svoju kontratužbu. Učinjeno je to za vakta Gorana Svilanovića u Ministarstvu spoljnih poslova. Mislilo se, takav bi potez imao dobar odjek u Zagrebu. Srbija je, takođe, želela da svetu pokaže svoje lepo lice, a ocenjeno je da bi tužbe samo urušile taj pokušaj. Da ne pominjemo dobrosusedske odnose koji bi se često pokazali boljim na večerama ambasadora nego u zvaničnim saopštenjima. A bile su tada i granice u igri (kao što su i danas, naročito u Vojvodini). Hrvatska je, međutim, napokon odlučila da pokrene svoju tužbu. U tome ih nije omeo ni ishod procesa po tužbi Bosne pred MSP. Sud je tada presudio da nije bilo genocida i da se o tom pojmu možda može govoriti samo u slučaju Srebrenice. Baš zato se svi pitaju zašto Hrvatska ostaje pri svojim navodima da se na njenoj teritoriji dogodio genocid? Zapravo, ono oko čega postoji nedoumica je da li je najnovije nećkanje Hrvatske oko tužbe nešto što je samo između naših dveju država, ili ima veze sa nekom širom globalnom slikom? Deo odgovora leži u onome što kaže sam Ivo Josipović: treba vratiti neke artefakte, naplatiti određenu odštetu za rat... Ali, nešto slično je i Srbija nudila – prebijanje. Jer, ratnu štetu su i te kako pretrpeli Srbi, zatim firme iz Srbije koje su ostale bez imovine... Jedino ako Hrvati ne računaju sa time da će ovakvim potezanjem za rukav iznuditi više, i brže. Spada li u to i imovina koja treba da se razreši sporazumima o sukcesiji SFRJ ali i granice, nije poznato. To će pokazati budući hrvatski zahtevi kao i argumentacija koju će podneti sudu. Imaju samo jedan problem u tome: Srbija sada može da čeka odluku suda pre bilo kakvog dogovora. Drugi deo odgovora je svakako u raznim spoljnopolitičkim kalkulacijama. Hrvatska želi vodeću poziciju na Balkanu. Ta bi joj se mogućnost i otvorila sa ulaskom u Evropsku uniju. Unija je, međutim, u nevolji: da bi primila neku balkansku državu, ili bilo koju uopšte, mora da se dogovori sa Turskom. Turskom koja već godinama čeka na ulazak u EU. Koju građani EU neće i to formalno opravdavaju činjenicom da je veći deo te zemlje privredno zaostao. A neformalno sada već priznaju da se boje novih više desetina miliona muslimana u svojim redovima. I da ih neće. Nedavno je ovaj problem predočen Hrvatskoj. EU, takođe, dobro razume finese odnosa ozmeđu Srba i Hrvata i voljna je da odigra pametnu partiju kako bi obe zemlje zadržala blizu sebe. A to baš i nije u skladu sa hrvatskim željama da budu nova sila na ovim prostorima. Izvesno zamajavanje koje će se završiti željenim ustupcima, zato, nije zgoreg. Jer, Zagreb zna da sudski proces ne odgovara ni Beogradu. To je razlog zašto je srpski predsednik Boris Tadić rešio da sačeka rezultate hrvatskih izbora i da se tek onda odluči hoće li biti kontratužbe, ili ne. Pružiti šansu Ivi Josipoviću, čoveku koji je devedesetih kao pravnik učestvovao u pisanju tužbe, ali i koji zagovara politiku dobrih odnosa sa Srbijom. Čini se, mnogo iskrenije nego što je to činio dosadašnji predsednik Stjepan Mesić, čovek koji je godinama nesmetano koketirao sa ustaškom ideologijom. I koji je na samom kraju svog mandata jasno poručio Srbiji šta misli, odlaskom na Kosmet i primanjem medalje za doprinos kosmetskoj nezavisnosti. Šta više, Mesić je čak internacionalizovao pitanje Vojvodine! No, da li zbog Mesićevog ponašanja i onoga što ono simboliše, ili iz nekog drugog razloga, tek, Srbija je ipak odlučila da uputi kontratužbu uglednom sudu u Hagu. Tako su obe zemlje došle u pat poziciju koja neće biti daleko od one u kojoj su se donedavno nalazile Hrvatska i Slovenija. Glavni rezultat takvog odnosa snaga bi mogao biti: kočenje, na putu do EU. A kako EU ima hitnu potrebu da reši buduće odnose sa državama koje još nisu postale njene članice upravo da bi sprečila da one postanu neka vrsta poluge za uticaj na bezbednost i celokupnu političku sliku kontinenta, to nije jasno zašto Hrvatska sada igra ovakvu ulogu. Da li je to način da se približi, možda, SAD? Pitanje za sada ostaje samo teza vredna razmišljanja. U nešto drugo, međutim, ne treba sumnjati: prvi dani nove godine pokazali su da će ružna pitanja iz prošlosti odista uticati na našu budućnost. Eh, da ti Amerikanci nisu davnih sedamdesetih uneli u čuvenu „treću korpu“ KEBS-a ljudska prava i sve što ona nose u politici kao posledice! Ali, valja biti pošten: možda će se upravo zato sada čuti i srpska strana priče o ratovima i žrtvama. Hrvatska se, naime, nije toliko potresla saznavši da će Srbija podneti kontratužbu zbog „Bljeska“ i „Oluje“. Akcije hrvatske vojske se danas smatraju dobro poznatim činjenicama i navodno, nema tu šta više novo da ispliva a što bi ugrozilo Hrvatsku i njenu fikciju o čistom i pravdoljubivom domovinskom ratu. A ne sekira ih mnogo ni to što se za ove akcije vezuje i učešće američkih oficira, naprotiv, dobro to koriste kako bi odbranili svoje generale u Hagu. Hrvatska se nasekirala zbog Drugog svetskog rata. I onog što je njena vojska – ustaše - tada počinila. Nemamo potrebe da ponavljamo: zločini ustaša zgadili su čak i naciste. Oni međutim, nisu okajani. I to je ono što bi na ovom procesu moglo isplivati. A danas više nema one tako uzavrele antisrpske atmosfere kakva je vladala početkom devedesetih i kada je i jedan Eli Vizel, čovek koji je preživeo holokaust, doslovce pljunuo na svoj logoraški broj prećutavši hrvatske zločine na samom početku građanskog rata. Medijski svet više neće moći da potpuno besprizorno ćuti nad činjenicama koje su u velikoj meri odredile događaje devedesetih ili da se drži jedom utvrđenih stereotipa. I niko više neće moći da prećutkuje „Bljesak“ i „Oluju“. Dakle, obe zemlje računaju na određeni dobitak u ovom procesu. Malo je verovatno da ljudi koji vode obe države ne znaju da će proces uticati na njihovu dalju budućnost ne samo u smislu međusobnih odnosa već i na njihovu dalju poziciju. U sve se, napokon, ponovo umešala Bosna, tj. Srebrenica. I to je zapravo dokaz da je sve ovo povezano sa našim priključenjem EU. Nismo još čuli otkud sada pojačano lobiranje za usvajanje rezolucije o Srebrenici. Razumljivo je što srpski predsednik pominje sada rezoluciju – mi želimo da sliku o sebi popravimo toliko da nas ona više ne opterećuje u političkom smislu. Ali, ako Doris Pak, vrlo moćna žena Unijine birokratije, kaže da Srbija treba da donese samo jednu rezoluciju o Srebrenici i da će joj to najbolje pomoći u daljem putovanju ka EU, onda je to nesumnjiva poruka šta je jedino prihvatljivo. Doris Pak jeste odista samo jedna od struja u Uniji ali je ona sama vrlo moćan glas. Ipak, bila to Pakova ili neko drugi, poodavno je poznato da nam do članske karte za Brisel sleduju još mnogi gorki zalogaji. Srebrenica i nepriznavanje srpskih žrtava je samo jedan od njih. Koliko treba povlađivati jastrebovima izrazito antisrpske politike? I zašto ne isticati stalno vlastite, nemale žrtve? Koliko je zaborav opasan vidi se i po brojanju žrtava iz Prvog svetskog rata. Još od onda se mi ne možemo prebrojati – ni koliko nas ima, ni koliko smo i od čega stradali. Da ne pominjemo to što smo kao država tek sada dobili priliku da pravno pokrenemo nešto u vezi sa genocidom koji su Hrvati počinili nad nama, nad Jevrejima, Romima. S druge strane, EU trpi samostalnost članica u onome što ne ugrožava direktno njenu spoljnu politiku. Niko nema pravo da zabrani Srbiji da se bavi onih 3000 žrtava Srebrenice koje su ubijene na stravičan način daleko pre 1995. godine. Pogotovu što je poricanje zločina suprotno svim usvojenim vrednostima i medjunarodnim dokumentima. To znači da domaća elita, ili barem oni koji bi trebalo da to budu, nema nijedan razlog da se miri sa nametnutom i vrlo netačnom slikom zločina. Nepopustiljivost u najvažnijim pitanjima kod jednog naroda je uvek bila dugoročno sredstvo politike, a po pravilu se uvek poštuje i isplati. Sve drugo je, barem do sada, bilo kratkog daha. U oba slučaja – tužakanje sa Hrvatskom i rezolucija o Srebrenici – domaća javnost je podeljena. Ta rascepljenost pokazuje da nam je stalo do onog što se desilo, do istine, i do budućnosti. Ono što običnom čoveku u svemu tome nije promaklo, i što mu definitivno ne prija je saznanje da kao i mnogo puta do sada, žrtva postaje političko sredstvo za trgovine koje sa humanizmom veze nemaju. Pa baš su tzv. „Majke Srebrenice“ i udruženja muslimanki koje su silovane, to dokazale. Nikada žrtva i sam zločin nisu bili do te mere obesmišljeni kao u bosanskom ratu i zahvaljujući licemernom delovanju ovakvih organizacija. Ali ponašanje sveta moćnijih kome želimo da se približimo, i nemoralna uslovljavanja koja on izbacuje pred nas, ne bi smeli da nas spreče da se držimo onog što nam je najvažnije, i da istrajemo u traženju pravde. Nisu li, između ostalih razloga, upravo neraščišćena stravična sećanja ugušila Jugoslaviju? Na posletku, rešenje se, čini se, samo od sebe nameće: ako se Srebrenica pretvorila u najobičniju maskaradu i trgovanje žrtvom rata kao takvom, ako su u jednoj državi napravljena udruženja u ratu silovanih žena po nacionalnoj ili verskoj osnovi koja falsifikuju statistiku, i ako države koje su počinile najveće etničko čišćenje u savremoj istoriji sebe proglašavaju žrtvama, onda je sve što vodi ka zaboravu sopstvenih žrtava – zločin. Zato bi Srbija trebalo da dobro razmisli o ovim dokumentima. I treba li da popušta pred onima što bi ’samo’ da zapečate svoju ’istinu’ o velikom zločinu koji su na Balkanu počinili 90-ih. Oni, inače, nisu odavde. Milena Miletić 18.1.2010. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1972
