Извор : Магазин "ПЕЧАТ", бр.101, 12.02.2010.
Милорад Вучелић, главни уредник Храстови које обарају Само je данас и овде турчење и преверавање, национална издаја и грубо и нагло раскидање са идеолошким уверењима и конвертитство претворено у лош стрип. Оно што је у великој светској и српској књижевној и филозофској литератури велика тема, искушење и извор надахнућа, овде је претворено у лагодан, јефтини, клиширани, банални џепни роман који се обилато медијски промовише и свесрдно подржава. Оно што је у Србији и свету некада било велика драма, сада је тек љубавно-криминална и политичка сплетка, трач или тек насловница неког таблоида. Примитивни цинизам осионих и похлепних лажова и јавних протува крајње прецизно и плански лишава српски народ сваког ваљаног упоришта и ствара ситуацију у којој је све допуштено, чак пожељно, и ништа не подлеже било каквој вредносној процени. Велико дело и пример достојанственог живљења никога не обавезује. Прекрива их лепршава олакост изрицања и обично празнословље. Жртве оваквог похода су и наши великани који одлазе. На њиховим примерима најсликовитије и најочигледније види се сав вулгарни и бестидни ничим ограничени цинизам овог доба. Разговору са великим француским државником Шарлом де Голом, Андре Малро је дао наслов: „Храстови које обарају..“ на трагу речи Виктора Игоа: „О, какав суров звук у сутон стварају / Храстови које за ломачу Хераклову обарају..!“. Такве речи су примерене нашем преминулом, светски знаменитом филозофу и у правом људском смислу великану: Михаилу Марковићу. Али пре тога нешто о једном пре неколико месеци сахрањеном великану. Недавно смо испратили и посмртне остатке нашег великог Патријарха Павла. И огромна сахрана је показала величину његовог дела које је, као и његова личност морала послужити, као узор и упориште и српском народу и његовој Цркви. Смишљеном и упорном медијском и епископском манипулацијом догодило се да је у први план избила једино његова скромност. Све друго остало је по страни. У редоследу задатака који се налазе пред новим црквеним властима, први је био довођење римског папе у Србију. Одмах затим уследили су захтеви да се промени црквени календар. Ту је брзо дошла пуна подршка властима и европским интеграцијама. Можда ће бити и евроатлантским. Али као приоритет свих приоритета појавила се нова организација СПЦ, а пре свега у Београдско-карловачкој епархији и у самом Београду. Циљ је, судећи по ударним антисрпским медијима, који су доказано у дослуху са „врхом СПЦ", одвојити Карловачку епархију од Београдске, јер она није у ужој Србији већ у Војводини, а и зато што је баш као и Србија - „превелика". Онда остатак београдске епархије, јер је и она превелика, треба поделити тако да би новобеоградска, земунска, а морала би онда ваљда и сурчинска, биле с оне стране Саве и Дунава, па да се тако заокружи територијална подела некадашње Србије. Наравно, потребно је томе послу наћи примерене нове и модерне еуропски оријентисане епископе. Неће бити да су претходно побројани послови они које није стигао, нити могао да обави наш велики Патријарх Павле. Неће бити да је то део његове заоставштине. Пре ће бити да то није ни хтео, ни желео, нити је требало да учини. Није хтео да то буде његово дело. И зато су га овај народ и православни свет поштовали. Обавезују ли овај народ и Цркву дело и начела нашег Патријарха, или им је преостало само то да се оглушују о узор његовог скромног живота? На вест о смрти нашег највећег филозофа Михаила Марковића најчешће је помињана његова доследност. О томе се с правом говори. Био је изузетно доследан човек и то истицање говори о великој потреби српског народа за овом вредношћу. Основани је утисак да ње нема, или да је исувише ретка у јавном и политичком животу. Али нека нам буде опроштено на поређењу да су и најгоре антисрпске политичке странке и невладине организације изузетно доследне, па не хвалимо њихову доследност. И НАТО клан у Србији је изузетно доследан у својој жељи да Србију крадомице и на силу стрпа у овај војни савез, па не хвалимо њихову доследност. И они који су обећали „Фијат", и светску кризу као „развојну шансу", и бесплатне акције, доследни су у својим лажима, па опет не заслужују хвалу. Зар нису више него доследни наши либерални реализатори пљачкашке приватизације, па зар да их хвалимо због тога? Наши политички и идеолошки превртачи су у свом властољубљу и те како доследни, па зар да им се дивимо због тога? То што нама није за хвалу јесте огромној већини диригованих и пропагандистичких електронских и писаних медија у овој земљи. Њима је таква доследност за сваку похвалу и подршку. Зато се оваквим истицањем и замућује вода поводом смрти нашег великана. Што мање принципа и уверења, што више багателисања дела, то већа похвала доследности и истрајности. Најдоследнији су они који не верују ни у шта осим у голу власт, евроунијаћење и НАТО. Марионете су најдоследније. Чему је то Михаило Марковић био доследан, то је много важније питање од саме његове доследности. Он је следио, изграђивао и ангажовао се за отелотворење принципа слободе, демократског социјализма, родољубиве левице, социјалне правде, независности и суверенитета Србије, одбране Косова и Метохије, одбране српских националних интереса... Био је енергични противник НАТО-а и војног сврставања Србије, жестоки критичар Хашког трибунала и наметања српских кривица и српског самооптуживања, противник корпорацијског глобализма... Борба за те вредности и начела својеврсна је опомена овом добу и узор слободољубивом делу српског народа. То је квалитет начела о којима је говорио Михаило Марковић. То треба доследно баштинити и следити. Тако се задобија и признање за доследност. Последње две године откад „Печат" излази професор Михаило Марковић био је један од најредовнијих сарадника нашег листа и највећи део његовог рада у том периоду могао се прочитати у „Печату". Добар део Марковићевих залагања може се наћи у његовом интервјуу у првом броју „Печата", који поново објављујемо игром случаја или судбине, у овом 101. „Печату". При самом крају овог интервјуа Михаило Марковић каже: „Човек може променити своја начела, али тиме постаје другачија личност. Ја до сада нисам имао разлога да будем незадовољан својим карактером и својим темељним уверењима - зато их нисам мењао. Реч је, дакле, о квалитету начела". Можда је због свега реченог, у свом тексту „Три живота Михаила Марковића" Милош Петровић написао: „И као мислилац и као човек, Михаило Марковић је био толико велики, тако импозантан, тако хуман, да је празнина коју је оставио готово већа него средина у којој се кретао."
