MIŠA ĐURKOVIĆ: ČEMU SRBIJI DANAS MOŽE DA POSLUŽI ZAVET DESPOTA STEFANA
četvrtak, 18 februar 2010 14:39 Miša ĐURKOVIĆ Predmet smo razračunavanja velikih sila na balkanskoj šahovskoj tabli, i politički i bezbednosno, čini se, gotovo ništa od nas ne zavisi U svojim političkim memoarima, knjizi „Pravila ćutanja“, Momir Bulatović prenosi sledeću priču. Nakon okončanja dejtonskih pregovora u sobi sede on, Milošević, Ričard Holbruk i državni sekretar Voren Kristofer. U opuštenoj atmosferi, Sloba uzima reč i ponavlja našu staru mantru o tome kako smo sa njima u dva rata bili saveznici i kako bismo voleli da sve što se do tada dešavalo smatramo velikim nesporazumom. Uzima zatim list praznog papira, dodaje ga Kristoferu s molbom da napiše sve uslove koje bi naša strana trebalo da realizuje kako bismo jednom za svagda rešili probleme i postali saveznici. Kristofer, međutim, odgurnuvši papir, odgovara otprilike na sledeći način: Ali gospodine Miloševiću, zar već niste shvatili, sa nama se ne radi na taj način. Ne postoji konačna lista uslova, već vi u svakom trenutku treba da uradite sve što mi tada zatražimo od vas. Ovaj događaj od pre petnaest godina izvanredno ilustruje ključno pitanje na koje svi naši lideri pokušavaju da daju odgovore već dve decenije: gde je kraj američkom uslovljavanju. Ova igra se odvija u uslovima potpune neregularnosti kada veći partner ima silu, upotrebljava navodno međunarodne institucije i ne drži se apsolutno nijednog dogovora i obećanja. To je najbolje osetio upravo Milošević koji je odigrao ključnu ulogu u zatvaranju balkanske priče te 1995. godine, da bi Amerikanci odmah nakon Dejtona krenuli dalje, odvajajući Crnu Goru, otvarajući kosovsko pitanje i pripremajući njegovu smenu. Još jednu ilustraciju ove politike izneveravanja dogovora ovih dana srećemo u Karadžićevom neuspešnom obraćanju Savetu bezbednosti povodom ugovora koji je potpisao sa Holbrukom, tada ovlašćenim predstavnikom međunarodne zajednice. Svaki od naših političkih lidera uočio je, dakle, da se prema nama politika ne menja čak ni kad u potpunosti prihvatimo vazalni status i ispunimo sve uslove. Jedni u tome vide stari engleski strah od pravoslavne Rusije i njihovo ubeđenje da su Srbi nužno samo konjovodac Rusa ka toplim morima. Drugi našu tragediju tumače geopolitičkim položajem (nastanjenost na svim ključnim saobraćajnim pravcima Balkana). Treći opet objašnjenje traže u nepokornom mentalitetu i ambiciji da se samostalno upravlja svojim poslovima. Šta god da je u pitanju, očigledno je da se politika suzbijanja Srba i Srbije i dalje odvija u kontinuitetu. Kad se, međutim, postavi pitanje gde je tome kraj, treba se podsetiti još jedne istorijske epizode. U vreme aneksione krize 1908, ministar inostranih poslova Austro-Ugarske Alojz fon Erental, uz pomoć načelnika generalštaba Konrada, ozbiljno je razmatrao plan da se sa Srbijom završi jednom za svagda. Samosvojna, slobodarska Srbija u usponu predstavljala je svetionik u koji su južnoslovenski podanici bečke krune gledali s nadom, i na taj način bila je trajni izvor nestabilnosti za carstvo. Erental je razradio plan prema kome se čitav prostor istočno od Morave prepušta Bugarskoj, a ostatak se uključuje u dvojnu monarhiju, koja bi zatim kao treću jedinicu oformila južnoslovenski entitet. Kada se registruju činjenice da je u svega nekoliko dana iz Hrvatske proterano više stotina hiljada Srba, da je Crna Gora upravo po austrougarskom modelu veštački odvojena i da se od nje pravi antisrpski bastion, da je Kosmet čak i formalno odvojen, a iz njega proterana većina Srba, da Vojvodina kreće crnogorskim putem, onda nas nikako ne sme iznenaditi Mesićeva izjava o mogućnosti da hrvatska vojska intervencijom kod Brčkog preseče Republiku Srpsku na dva dela i time de fakto omogući njeno ukidanje. Još manje treba da nas iznenađuje to da takvu izjavu nije osudio nijedan ozbiljan predstavnik međunarodne zajednice. U svetlu prethodnih činjenica lako je zaključiti da smo mi predmet razračunavanja velikih sila na balkanskoj šahovskoj tabli i da, politički i bezbednosno, čini se, gotovo ništa od nas ne zavisi. Stoga je sasvim razumljivo da se u mnogim alternativnim krugovima sve više pomalja ime despota Stefana Lazarevića. Despot Stefan je državu preuzeo u vreme njenog propadanja. On je bio neka vrsta stečajnog upravnika jednog ogromnog, nekada slavnog preduzeća koje se raspadalo usled novih okolnosti. Štaviše, imao je punu svest o tome da država propada. Stoga su u centru njegovih aktivnosti dva zadataka: prvo, ispunjavanjem vazalnih obaveza prema okolnim silama maksimalno odložiti njenu konačnu propast i, drugo, svim silama, usmeravanjem na politiku identiteta, postaviti tako jak duhovni, verski, obrazovni i kulturni temelj, koji će i u vremenu bezdržavlja očuvati predanje o srpskom imenu i omogućiti nekim kasnijim generacijama da ga u povoljnijim geopolitičkim okolnostima obnove. Bez Stefana ne bi bilo ni svih onih velikih obnavljača srpske kulture u 18. veku, a bez njih ne bi bilo ni Karađorđa. Autor je naučni saradnik u Institutu za evropske studije (Politika) http://standard.rs/vesti/36-politika/3937-mia-urkovi-emu-srbiji-danas-moe-da-poslui-zavet-despota-stefana-.html
