ŽELJKO CVIJANOVIĆ: VUK JEREMIĆ, ČOVEK KOGA NISU UBILI NA VREME
petak, 05 mart 2010 14:08 Izjavom u Budimpešti Jeremić je svoju konačnu političku inicijaciju i finale konstituisanja svog identiteta doživeo u nacionalnim koordinatama, i on danas niti ih može napustiti niti može biti oteran kao što je pre toga moglo i jedno i drugo Budimpeštanska izjava Vuka Jeremića u kojoj je svedočio da je za Srbiju Kosovo malo važnije od ulaska u EU napravila je mali srpski politički Haiti. Zašto Haiti? Zato što na Merkalijevoj skali zemljotres koji je Jeremić tom izjavom proizveo i nije bio toliko razoran, ali je ipak mnogo toga uspeo da sruši, a ono što nije srušio da ozbiljno zaljulja. Ako ne padamo u vatru i ne prepuštamo se oduševljenju, Jeremićeva izjava mogla bi se čitati i u manje dramatičnom ključu, gde je težište na njenom prvom delu, koji je nekako promakao u ovom sistemu nakrivo nasađenih i ruševnih političkih konstrukcija. Reč je o onome gde Jeremić opominje zapadne političare kako bi „povezivanje rešenja budućeg statusa Kosova sa integracijom Srbije (u EU) bila tragična greška“. Nije tu samo stvar u ponižavajućem izboru između, hrišćani bi rekli, krsta i hleba, pred koji se pristojan svet ne stavlja, nego se stavljaju beslovesni varvari. Dakle, postavljanje dileme Kosovo ili EU pred Srbiju nije samo stvar njene varvarizacije nego i dubinskog ugrožavanja centralne teze njene politike. Tom tezom su Boris Tadić i drugovi pre dve godine, u trenutku kada je Zapad Srbiji otimao Kosovo, teškom mukom uspeli da izmire Srbe i zapadnu političku volju, ponovo svojim građanima otvarajući zakopanu evropsku perspektivu. Za takav izlaz iz realnog ćorsokaka, u koji su EU i SAD tada uveli Srbiju, Tadić je na izborima dobio saglasnost građana i u političkom dijalogu saglasnost svih zapadnih partnera, koji su se ubijali od ponavljanja mantre kako su za Srbiju Kosovo i EU dva puta koji se nigde ne seku. Bez te teze, naravno, ne može biti više ni Tadićeve politike ni vlasti, kao što ne može biti ni Srbije u jednom nedvosmislenom i produktivnom približavanju Briselu. Njeno rušenje budi sve one stare demone i ruši svaku politiku koja je na čelu svojih uspeha zabeležila njihovo uspavljivanje. Naravno, do obaranja te teze u evropskim prestonicama nije došlo preko noći. Slične najave Beograd je tolerisao preko svake mere logike i dobrog ukusa. Tek stvar je pukla i procurela u jednom simboličkom momentu kada su poslali Bernara Kušnera da Borisu i Vuku kaže kako to ipak nisu dva sasvim različita puta, što mu je došlo kao da su vam poslali ubicu da javi kako vam je majka mrtva i da vam pritom izrazi saučešće. Zato je Jeremićeva reakcija bila minimum koji obavezuje svakoga ko iole drži do sebe, i toliko iznenađenje i skandalizovanje nad njom samo je trag jednog stava kako je Srbija izgubila pravo i na taj minimum. Jer šta je mogao manje da uradi od toga da upozori Brisel i Vašington kakve posledice njihov stav može da proizvede. Otuda, ni onaj drugi deo izjave, koji sada svi besomučno vrte - da greše svi koji veruju kako bi Srbija, kada bi je stavili pred izbor Kosovo ili Evropa, izabrala Evropu – niti je stvar naročito originalna niti agresivna, tim pre što smo je mnogo puta čuli i od samog Tadića, i nikada mu zbog toga niko nije ozbiljno zamerio. Zašto je onda, dođavola, Jeremićeva izjava tako odjeknula? Prvo, dugo se nije čula u tako drektnom obliku, utoliko pre što je srpska predanost ideji ulaska u EU bila i iskrena i do koske, i što je mnogo toga što smo čuli poslednjih meseci navodilo na zaključak kako sam Tadić polako napušta kosovsku priču za račun evropske. Drugi razlog je u tome što su ranije slične Jeremićeve izjave uvek izazivale pitanje da li je to što on govori autorizovao Tadić, koji se klonio nacionalno preeksplicitnih stavova, ili je sve to smislio sam Vuk. Ovaj put svi razumemo da to nije najvažnije i da je reč o jednom organskom stavu, u kome Srbija bira civilizaciju umesto varvarstva. Zato je Jeremićeva izjava prepoznavanje samog fundamenta i možda je on počeo da je daje kao Tadićev mali zadužen za tvrde odgovore, ali je završio kao ozbiljno i čvrsto pozicionirana politička figura. Upravo ta činjenica otklanja mnoge političke nedoumice. Na primer, kada je Vuk svojim stavovima i - nije najmanje važno – svojim manirom odnegovanim na najboljim tradicijama zapadne političke komunikacije izluđivao zapadne lidere, uvek je to izgledalo kao da tekst izgovara čovek čiji uticaj nije stvaran, već posuđen od Borisa Tadića. To je, sa jedne strane, stvaralo simpatije nacionalnog korpusa prema njemu, ali i nevericu da je Vuku možda samo dodeljena uloga onoga koji će na sceni proizvoditi dim iza koga se rade stvari koje niko ne želi da vidi. Slično su, rekao bih, mislili i u zapadnim prestonicama: jedne je nervirao toliko da su želeli odmah da ga umlate. Druge je nervirao isto toliko, ali su oni pokazivali taktičko razumevanje za Borisa, verujući kako i nije najgore na svetu što u svom timu ima čoveka poput Vuka, koji mu brani nacionalni legitimitet i oslobađa mu prostor da čini teške ustupke od Kosova do Republike Srpske. Ali danas ta teze više ne drži vodu. Ako se čak i složimo s tim kako je građenje Vukovog nacionalnog profila bilo teško taktičko foliranje, unutar tog profila on je doživeo svoju političku inicijaciju, dakle prelazak iz onog sveta političara za koje nam je važno šta govore u onaj svet za koji se zanimamo šta misle i šta smeraju. Dakle, Vuk je finale konstituisanja svog političkog identiteta doživeo u tim koordinatama, i on danas niti ih može napustiti niti može biti oteran kao što je pre ovoga u Budimpešti mogao i jedno i drugo. Naravno, njegovo osamostaljivanje nije ni udar na Borisa – odnosi među njima su mnogo čvršći i intenzivniji od odnosa običnih političkih partnera - ali eventualno Borisovo odstranjivanje Vuka više ne bi proizvelo pitanje koga je oterao već koga je time napravio. To znači da se Jeremić definitivno pozicionirao na nacionalnom političkom krilu, gde je, po pravilu, gužva najveća, ali su prilike takve da se njemu otvorio prostor najperspektivije figure na tom polu. Hajde da, zdesna nalevo, vidimo te prilike i da ustanovimo šta se to tamo događa što Jeremiću toliko otvara put. Najpre radikali. Oni danas kao neka srpska Penelopa čekaju vojvodu Šešelja da im se vrati iz Haga kako bi započeli neku svoju priču. Oni zato još izbegavaju da svoj novi početak naprave oslonjeni na skupštinske zvezde Martinovića i Ragušovu, kao što još izbegavaju da Pop-Lazićevu, Radetu i Todorovića nateraju da se izuvaju pred skupštinom i da tako počnu da se za rejting tuku sa Tomom Nikolićem umesto što se tuku sa Kursadžijama. Tu, dakle, spasa nema, jer ovi klinci nikada obdan neće moći da sazidaju koliko matorci obnoć mogu da sruše. Sledeći na listi nacionalnih političara je Koštunica, kome je posle cele dve godine prvi povoljan vetrić dunuo u jedra. Prvo, mnoge stvari u Srbiji se odvijaju upravo onako loše kako ih je on predvideo uključujući i ovo zbog čega se buni Vuk. Drugo, napustiće ga Velja, što može da mu vrati deo urbanih birača, koje su u njegovim najboljim danima bili glavna baza DSS. Treće, ostao je bez svih tih Lončara i Bubala i počeo da veruje kako mladi ljudi ne služe samo da donose burek. I, četvrto, ima ozbiljno dobar ekonomski program, još samo kada bi Srbiji javio da ga uopšte ima. Ali najveći adut DSS je i njen najveći limit. O Koštunici je, dakle, reč kao o političaru onog senzibiliteta koji su sa scene nestajali smrću Miterana i silaskom Kola, što će reći da svet danas takve ljude uvek lakše ceni i slaže se s njima nego što ih zaokružuje na glasačkim listićima. Što je opet stvar koja povećava kapacitete Vuka Jeremića. Toma Nikolić, vlasnik najjačeg lica za bavljenje politikom u Srbiji, postao je neka vrsta srpskog političkog Doktora Faustusa, čoveka koji je za vlast žrtvovao identitet. Ovo prvo će, naravno, dobiti i izgubiti; ovo drugo nikada neće povratiti i zato to s njim ne može biti ništa drugo nego jedna kratka epizoda, čiji će kraj osloboditi jedno ogromno biračko telo koje će ponovo tražiti svog lidera, mladog, dinamičnog i drugačijeg. Znam na koga mislite. Eto zašto ta zgusnutost i problematična perspektiva ljudi pozicioniranih na nacionalnom krilu Jeremića danas čini najperspektivnijim liderom u Srbiji, a to će reći – zapamtite - čovekom koji korespondira sa dve trećine biračkog tela. Ako vam se pak čini da on to ne može biti zbog svojih nejakih pozicija u DS, rekao bih da je upravo to ono što ga čini još perspektivnijim. Evo zašto. Hajde da vidimo ko na javnoj sceni reprezentuje nacionalno krilo DS. Vuk, Boris i kraj priče. A ko reprezentuje ono drugi krilo? Svi ostali, čak i neki među njima koji su intimno veoma čvrsto opredeljeni na nacionalnu stranu, ali nemaju kapacitet da tu priču iznesu. Hajde da vidimo koliko je birača DS nacionalno opredeljeno? Pogledajte istraživanja i videćete da je to, kada se uzme najmanja vrednost, uvek više od polovine. To opet otvara pitanje kako je moguća takva disproporcija da jedna stranka za sebe vezuje toliko nacionalnih birača sa tako malo funkconera tog profila? Jednostavno: ovde se već deset godina podiže jedna generacija političara koja je na raznim kursevima na Zapadu naučena da ispunjava zahteve i da prezire sopstvene birače, puna poverenja da su izbori samo promocija, a da se oni dobijaju dobrim odnosima sa strancima i samim tim sa medijima. To je, naravno, tragična greška, koja se kod nas, igrom slučaja, često nije pokazivala takvom. Uostalom, pogledajte Tomu, on zaista nikada nije došao na vlast jer to stranci nisu želeli i pogledajte DS, obrazac tog prezira koji iza sebe ima najviše birača. Ali, ako se stvari poštemo analiziraju, Toma je bio luzer zato jer se najpre menjao suvoše sporo, a onda suviše brzo, a DS je poverovala kako birači slušaju medije i strance i savladavala tu disproporciju zahvaljujući Tadićevim neverovatnim kapacitetima, što će reći da su žuti imali redovno tačan rezultat i dobre zaključke iako su ih stvarali na sasvim pogrešnim premisama. Naravno, i sam Jeremić bio je pravljen u toj retorti u kojoj su štancovani političari nove generacije. Ali on se pokazao kao greška tog sistema samo zato što je pokazao višak karaktera. A taj višak jeste ono što nekom političaru daje identitet i ono razlikovno obeležje u odnosu na druge. Taj identitet u politici je neophodan da biste zaista postali lider, ali je često sasvim dovoljan da budete zakucani u zemlju. Za oboje Vuk ima velike šanse, s tim što posle ove izjave o Evropi i Kosovu oni sa Zapada koji su nameravali da ga ubiju sada samo mogu da žale što to nisu uradili kad je bio mali i kad su to mogli kao od šale. Njihovom greškom u Srbiji je prvi put izrastao lider koji će za sebe čvrsto kačiti nacionalno opredeljene birače (Tadić je kačio i jedne i druge, gde je širina zahvata podrazumevala odsustvo čvrstog biračkog opredeljenja), a da u njemu neće biti ničega od onog tradicionalnog i starovremenskog, što bi imalo da ga čini ranjivim i uvek pomalo sporim i hendikepiranim za ozbiljnu političku bitku. Elem, na toj činjenici da je srpska nacionalna priča, zahvaljujući Borisu i Vuku, možda baš ovom izjavom izašla iz stanja gusenice ne da se graditi priča na kojoj se može proglasiti pobeda. Ali je za sada sasvim dovoljna da se ne pada u očajanje kako će Srbija postati jedna velika nevladina organizacija, koja će proizvoditi i u region izvoziti jedino mržnju prema samoj sebi i uzbuđeno pljeskati ručicama dok se svi oko nas slažu kako svet još nije proizveo ništa gore od nas. http://standard.rs/vesti/49-kolumne/4038-eljko-cvijanovi-vuk-jeremi-ovek-koga-nisu-ubili-na-vreme-.html
