<http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/rubrika/15/> Intervju nedelje
Proizvođač vojne i policijske zaštitne opreme Mile Dragić oslobođen je optužbe da je ugovor o opremanju vojske dobio zahvaljujući mitu, ali je Privredni sud ipak odlučio da taj ugovor ne važi - Dragić u razgovoru za NT tvrdi Naši državni službenici lobiraju za strane firme Boris Subašić Privredni sud u Beogradu je nedavno presudio da država ne mora da kupi vojsci šlemove, pancir-prsluke i drugu zaštitnu opremu vrednu 176 miliona evra, o čemu je 2005. sklopljen ugovor između Ministarstva odbrane i firme „Proizvodnja Mile Dragić“. Odluka Privrednog suda doneta je dve nedelje posle presude Osnovnog suda u Zrenjaninu, koji je utvrdio da industrijalac Dragić nije počinio zloupotrebu službenog položaja u slučaju „afere Pancir“ koju je 2005. pokrenuo tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, tvrdeći da je reč o pljački veka, vrednoj 300 miliona evra! Trgovinski sud je u aprilu 2009, još dok je Dragić bio osumnjičen da je korumpirao činovnike Ministarstva odbrane SiCG, potvrdio pravosnažnost istog onog ugovora na osnovu koga je industrijalac optužen za zloupotrebu službenog položaja. Međutim, posle žalbe Republičkog pravobranilaštva, već u maju iste godine Viši trgovinski sud je poništio tu presudu i vratio predmet na novo suđenje prvostepenom sudu. Posle više od godinu dana, Privredni sud je presudio da država ipak ne mora da kupi robu od Dragića, a on najavljuje da neće odustati od zahteva da se ugovor ispoštuje i pretpostavlja da će spor završiti u Strazburu. Neposredno pre donošenja aktuelnih presuda, Mile Dragić je 10. juna u Vašingtonu primljen u uticajnu organizaciju „Krug 40“, gde je pozvan kao lični gost generala Džejmsa Konveja, komandanta američkih marinaca. Dragićevoj inauguraciji u članstvo prisustvovali su i Majkl Hejden, bivši direktor CIA i NSA (Nacionalna bezbednosna agencija), senator Pol Lakso, sudija vrhovnog suda SAD Semjuel Alito, osnivač i vlasnik čuvene privatne vojne firme „Blekvoters“ (sada „Xe“) Erik Prins, bivši američki potpredsednik Dik Čejni i druge uticajne osobe iz vojno-političkog establišmenta. U ekskluzivnom razgovoru za NT Dragić kaže da primanje u članstvo „Kruga 40“ potvrđuje da ga više cene u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji, ali da ga to ne čini srećnim: - Ja živim teško, kao i bilo koji drugi građanin Srbije, delim tužnu sudbinu naroda. Zar to nije malo preterano poređenje? - Istina je da se ja borim za mnogo veći novac od običnog čoveka koji pokušava da sakupi pare za najosnovnije potrebe, ali muče me vrlo slični problemi, jer svakog meseca moram da obezbedim 200.000 evra za firmu, za oko 250-300 zaposlenih, koliko ih sada imam u Srbiji. Toliko je ostalo od 8.000 radnika, koliko sam nekada zapošljavao isključivo na izvoznim poslovima. Ti ljudi su ostali bez posla zbog afere koju su izmislili neodgovorni političari iz vlade. „Proizvodnja Mile Dragić“ je tada, 2003. i 2004, bila četvrti izvoznik u Srbiji, bolji su bili samo giganti NIS, EPS i „Sartid“. A onda je 2005. sve to uništeno iskonstruisanom „aferom pancir“ koju su stvorili određeni politički moćnici s ciljem da unište moju firmu i poslove nameste kompanijama koje oni zastupaju. Šteta koju je pretrpela kompanija meri se stotinama miliona evra, hiljade ljudi su izgubile posao, a država novac. „Afera pancir“ vezana je za prodaju opreme za tadašnju Vojsku SiCG. Kakve to veze ima s Vašim izvoznim poslovima? - Ta izmišljena afera je samo bila način da se krene na uništavanje moje firme, koja je bila u velikom usponu. Upravo tada smo dobili tender za posao u Alžiru, za proizvodnju minerskih čizama u vrednosti od šest miliona dolara, a pokazali smo da smo bolji čak i od ugledne nemačke konkurentske firme. Da je taj posao urađen, ugovor bi se automatski proširio na posao od 100 miliona dolara, ali ljudi iz naše državne administracije su otišli tamo i rekli: „Nemojte da radite sa Dragićem, neće moći da ispoštuje ugovor jer je u sukobu sa državom“. Pozivam tužioca da radi svoj posao i da proveri moje navode, zašto ljudi iz naše državne administracije, koje plaćamo da nam obezbede poslove, umesto toga otimaju poslove domaćoj industriji i daju ih stranim firmama. Zašto tužilaštvo ne ispita da li tu ima elemenata organizovanog kriminala? U vreme nastanka „afere pancir“ govorilo se da ste zasmetali upravo konkurenciji iz Nemačke i da je ona kumovala skandalu? - Konkurenciji svakako odgovara da „Proizvodnja Mile Dragić“ nestane s tržišta, ali ne optužujem njih, nas su uništili naši ljudi. Oni su naneli ogromnu štetu ne samo meni i zaposlenima u mojoj firmi, već i mnogo širem krugu ljudi. Na primer, zbog miniranja posla sa Irakom u 2008, bez posla je u Srbiji ostalo 30.000 ljudi, a država je ostala bez para. Tada je iračka državna delegacija došla u Zrenjanin i, oduševljena robom i poslovnošću, odmah prihvatila našu ponudu. I sam predsednik Tadić je tada isticao da će 235 miliona dolara iračkog posla dobiti domaće firme, a od toga je 150 miliona bio deo „Proizvodnje Mile Dragić“. Međutim, državna firma SDPR, pod direktnom kontrolom Ministarstva odbrane, prešla je preko obećanja predsednika Tadića i dala taj posao od 150 miliona dolara jednoj kineskoj firmi i izraelskoj firmi FMS. „Afera pancir“ upropastila nam je posao i u Čileu, gde smo učestvovali na tenderu za pancire, ali je konkurentska izraelska kompanija donela članak iz novina u kome me Dinkić optužuje za pljačku stoleća od 300 miliona evra. To je bio glavni razlog zbog koga nismo dobili posao u Čileu. A ja uopšte nemam pojma odakle mu ta cifra, isto tako je mogao da kaže 500 miliona ili 5 milijardi! Dobro, koliko je na kraju vredeo taj posao opremanja naše vojske: 300 miliona evra, kako je tvrdio ministar Dinkić, ili 176 miliona evra, kako Vi tvrdite? - Od prvog dana govorim da Dinkić ne govori istinu o ovom slučaju i da je cifru od 300 miliona izmislio, kao i sve ostalo. Postojala su dva ugovora za kupovinu naše opreme, prvi na iznos od 89 miliona evra za 2006. i drugi od 87 miliona evra za 2007. Reč je bila o kupovini oko 59.000 šlemova, 56.000 pancira i druge zaštitne opreme, u čemu nema nikakvog preuveličavanja potreba, jer na sajtu Ministarstva odbrane stoji, ili je bar donedavno stajalo, da ratna vojska Srbije broji 90.000 ljudi, a pošto svaki vojnik mora da ima šlem, uniformu i zaštitu, to bi značilo da je kupovinom obezbeđena zaštita za svakog drugog vojnika. Međutim, potpuno je jasno da bi odbrana Srbije u realnoj situaciji zahtevala mnogo više ljudi. Ako uzmemo za primer da je 1999. godine na Kosmetu bilo angažovano 500.000 ljudi, u sličnoj situaciji šlem i pancir dobio bi svaki deseti! U svakom slučaju, uniforme i zaštitna sredstva za vojsku moraće da se nabave, ali izgleda da je cilj nekih ljudi iz vlade da ona nipošto ne budu iz srpskih firmi. Evo, pre nekoliko meseci uvezli su uniforme iz Travnika, iz BiH, a novine pišu da će šlemove uvoziti iz Hrvatske, iako se na svetskim sajmovima pokazalo da „Proizvodnja Mile Dragić“ ima najbolji šlem. Kako tumačite to što Vas je Sud u Zrenjaninu oslobodio optužbe za korupciju, a nekoliko dana kasnije Privredni sud u Beogradu odlučio da država ne mora da Vam isplati 176 miliona evra, jer je, kako novine prenose, ugovor potpisalo neovlašćeno lice iz Ministarstva odbrane SiCG? - To aposlutno ne piše u presudi, jer je Milovan Andrić, tadašnji načelnik Odeljenja za ekonomsko-pravne poslove u Upravi za snabdevanje Ministarstva odbrane, bio aposlutno ovlašćena osoba za potpisivanje ugovora, što je utvrđeno i u krivičnom postupku u Osnovnom sudu u Zrenjaninu i u Trgovinskom sudu u Beogradu. Ne znam samo ko je pustio tu laž u novine, od kojih sam tražio demanti te dezinformacije. Laž je i da želim da oštetim državu i da od nje tražim da mi isplati 176 miliona evra - ja samo tražim da ispoštuje ugovor i kupi robu za tu sumu. A na sudu u Zrenjaninu sam dokazao da sam našoj vojsci ponudio robu vrhunskog kvaliteta po ceni nižoj nego kad prodajem u inostranstvu. Kako država onda može da bude oštećena? Međutim, problem je što tužilaštvo nije nezavisno, već ga postavlja vlada, i pod njenim je direktnim uticajem. Privredni sud koji treba da štiti instituciju ugovora, umesto da presudi za nekoliko meseci, donošenje odluke rasteže pet godina. Trgovinski sud je utvrdio 2009. da je ugovor pravosnažan, ali je na prigovor pravobranilaštva, bez ijednog novog dokaza ili novih svedoka, Viši trgovinski sud vratio na ponovno suđenje. Predmet se vratio kod iste sudije koja je sada napisala dijametralno drugačiju presudu. Za ovaj ugovor su postojale saglasnosti i odobrenja Saveta ministara Državne zajednice SiCG, Vrhovnog saveta odbrane i ministra odbrane, i sve to nije bilo dovoljno Trgovinskom sudu, a s druge strane za ugovor o zakupu satelita, za koji nisu postojale nikakve saglasnosti državnih organa, državni predstavnik na arbitraži u Londonu je rekao da treba da opstane i da je validan. To je potvrdio i Trgovinski sud u Beogradu. Evo vam primer za dva lica pravde u Srbiji. Šta mislite, zbog čega je sudija promenila mišljenje, ako nije bilo novih dokaza? - Smatram da je presudan uticaj imala izjava ministra odbrane, koji je rekao da će vojska propasti ako se ugovor aktivira, iz čega se može zaključiti da će vojska propasti ako se obuče i dobije sredstava zaštite! Ova presuda vraća sve na početak, jer se traži da se utvrdi da li je ta količina opreme bila potrebna vojsci i da li je bilo para u budžetu, iako u ugovoru piše da finansiranje ne ide iz budžeta već od prodaje vojne imovine. Mediji su prenosili da to ne piše u ugovoru i da najviši državni zvaničnici nisu znali za taj posao. - To je još jedna od laži koje se serviraju, a upravo zbog toga je i moje suđenje u Zrenjaninu bilo zatvoreno za javnost, iako sam insistirao na osnovnom ustavnom pravu svakog građanina na javnu odbranu. Međutim, ispunjen je zahtev tužioca da suđenje bude zatvoreno, iako nijedan dokument u optužnici nije imao oznaku vojne tajne! Iz istih razloga oni su me i 2005. pritvorili na mesec dana, jer se plaše istine i činjenice da su o ugovorima sve znali i tadašnji ministar odbrane i Vrhovni savet odbrane i Savet ministara Državne zajednice SiCG, gde je doneta odluka da se oprema nabavi od firme „Proizvodnja Mile Dragić“. Sve je bilo čisto, a na kraju je to utvrđeno i na sudu. Tadašnji načelnik Generalštaba Paskaš je odmah posle izbijanja afere pozvan na sastanak s tadašnjim premijerom Koštunicom, predsednikom Tadićem, ali tužilac, bez objašnjenja, nije dozvolio da na suđenju iznese o čemu se govorilo na tom sastanku. Ja sam i Koštunici i Tadiću pisao molbe da se sastanem s njima, da im objasnim šta se dešava, ali njih to nije zanimalo. S druge strane, dovoljan je telefonski poziv bilo kom premijeru u regionu da bi me odmah primio. Mislite li da je to normalno? Kako vidite rešenje sadašnje situacije, da li ćete odustati od zahteva da vojska kupi vašu robu? - Nipošto, uložio sam žalbu na presudu, ali očekujem da će pokušati da maksimalno rastežu proces da se ne bih žalio Strazburu. Međutim, nema šanse da me spreče da ih dobijem u Strazburu. Zar ne mislite da zaista možete da upropastite ionako siromašnu vojsku, ako dobijete proces? - Kako ću da je upropastim, kad ću im dati dobru robu. A ako nemaju para, imaju nekretnine, pa ministar Šutanovac sada priča isto ono što je pričao i Davinić, da će prodavati vojnu imovinu da bi se opremila vojska. Međutim, problem je što je u međuvremnu izgubljeno pet godina tokom kojih je i ta imovina izgubila veliku vrednost, a potrošene su silne pare za njeno održavanje, sigurno više od sume iz ugovora. Da ne govorimo da sve to čuva vojska, koja nije predviđena samo da stražari pored napuštenih objekata, već da izvodi obuku. Ali ovako malobrojna ona više radi kao stražarska služba, a to mi ne liči na modernizaciju i osavremenjavanje o kojima se toliko priča. Da su ugovori realizovani, kao što je 2005. Ministarstvo odbrane htelo da uradi, danas bi naša vojska imala trenutno najkvalitetniju balističku zaštitu na svetu, zaštitu od vremenskih nepogoda i adekvatnu opremu da izvrše svaki zadatak. Ovako, oni koji su smislili „aferu pancir“ puštaju da vojska ide dronjava i čekaju da „Proizvodnja Mile Dragić“ ode u stečaj da bi neka njihova firma dobila posao opremanja. A istovremeno na plakatima koji pozivaju u profesionalnu vojnu službu, manekeni nose lepe uniforme „Prozvodnje Mile Dragić“. Znači, kad je potrebna lepa slika, onda je tu srpska uniforma, a kad treba da se obuče vojnik, onda se uzima strana. Protežiraju „svoje“ firme Mile Dragić kaže da njegove kompanije, nekad najuspešnije izvozne privatne firme u Srbiji, sada uopšte nema na spisku izvoznika: - Reč je o tome da mi određeni politički moćnici već godinama ne daju da izvozim, jer protežiraju „svoje“ firme, iako imam puno kontakata i mogućnosti za izvoz. Na primer, za Kongo sam mogao da izvezem sav vojni višak iz Srbije i obezbedim posao od više stotina miliona evra. Bio sam tamo s predsednikom Kabilom i počeli smo da planiramo velike kontingente koji bi se prevozili iz barske luke, jer je hitno bilo potrebno 10.000 pušaka za paradu. Međutim, umesto da izvoznu dozvolu dobijem odmah, morao sam da je čekam šest meseci! Na taj način su ostavili i radnike u „Zastavi“ bez posla i moju firmu bez primanja, ali su i državu oštetili za više stotina miliona. - O poslu sam obavestio vladu, sve odgovorne ljude, ali Dinkićevo ministarstvo, koje je bilo nadležno za izvoznu dozvolu, nije htelo da mi je da šest meseci, iako je zakonski rok za izdavanje 30 dana. S druge strane, SDPR je u roku od jednog dana dobio dozvolu, pa zar to nije monopol! Da ne govorim da sam na osnovu dotadašnjeg ugleda dobio stopostotni avans, gotovo dva miliona dolara, namenjen za „Zastavino“ oružje, ali zbog kašnjenja sam morao da vratim deo iznosa. I kako da izvozite u takvim uslovima? Uhapšen bez dokaza Dragić naglašava da su proizvodi njegove kompanije, prema izvorima iz vojske, sačuvali oko 15.000 ljudskih života i stotine miliona dolara vojne tehnike: - Vojsci smo isporučili 3.500 lažnih meta, koje su varale pametne visokotehnološke bombe. Tokom bombardovanja NATO je uništio 2.500 takvih lažnih ciljeva koji su elektronskim uređajima davali simulaciju da je reč o kamionu, tenku, topu, radaru, komandnom mestu ili bilo kom drugom vojnom sredstvu. Da tih, najmanje 2.500 bombi nije pogodilo lažne ciljeve, pogodile bi prave, a da su ih opsluživala samo četiri čoveka, bilo bi deset hiljada žrtava, da ne pričamo koliko su života sačuvali šlemovi i panciri. A zamislite koliko košta 2.500 tenkova, topova, kamiona. - Naša firma zbog embarga do 2001. nije mogala da izvozi, ali kad smo se otvorili za svet, bukvalno počinje jagma za našim proizvodima. I onda se pojavljuje Mlađan Dinkić i tužilac traži da budem uhapšen zbog navodnog mita od 10.800 dinara, a u to vreme svakog dana u nedelji plaćao sam državi na ime poreza 10.000 evra! Međutim, on je tražio da budem uhapšen zbog dva plaćena ručka u hotelu, na kojima nisam ni bio. Tek kada je isticao trideseti dan pritvora, saslušali su svedoke i utvrdili da je reč o reprezentaciji i da je sve bilo po zakonu. Znači, uhapšen sam bez dokaza, na osnovu optužnice koju su podigli poslušnici političara u tužilaštvu, i to se pokazalo i na sudu. http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/248/
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
