<http://www.pecatmagazin.com/2010/07/15/turska-nema-alternativu/> 
http://www.pecatmagazin.com/2010/07/15/turska-nema-alternativu/


Turska nema alternativu


Broj 123 | Piše:  <http://www.pecatmagazin.com/author/brankoradun/> Branko 
Radun • 15. jul 2010 

Intenzivni susreti zvaničnika Beograda i Ankare, turski projekti za izgradnju 
komunikacione, industrijske i religiozne infrastrukture u Raškoj, preimenovanje 
Raške oblasti u Sandžak, izvinjenje srpskih političara za „zločin nad Turcima u 
Srebrenici“, samo su neki od brojnih primera kako se Srbija, posle propasti 
evrointegracija, u potpunosti okreće Turskoj

Srbiju je na Petrovdan pohodio turski premijer Redžep Tajip Erdogan koji se 
susreo sa predsednikom, premijerom i ministrima. Ovo su već ko zna koji po redu 
susreti na najvišem nivou između Turske i Srbije. U poslednjih godinu dana naši 
lideri i ministri nisu se ni sa jednim političkim vrhom neke države ni 
približno toliko često susretali, i to uvek javno, pred kamerama, što bi nekom 
neupućenom u balkanska zbivanja moglo da sugeriše kako su srpsko-turski odnosi 
odlični. Kada se još pročitaju izjave turskog premijera Erdogana da su 
„srpsko-turski odnosi na visokom nivou“, te da je „Srbija faktor stabilnosti na 
Balkanu“, i predsednika Tadića da mi „gradimo strateške odnose“ sa Turskom, 
stiče se utisak da nam je Stambol bliži nego Brisel ili Moskva.

Kada se svemu tome dodaju konkretni turski projekti za izgradnju komunikacione 
i religiozne infrastrukture (putevi i muslimanski centri), onda se toj novoj 
„srpsko-turskoj idili“ nema šta racionalno prigovoriti. Gradićemo islamski 
kulturni centar „u kome će se proučavati islamska i turska kultura i naše 
istorijske veze“, rekao je predsednik Tadić, komentarišući tursku „duhovnu 
investiciju“. (Za građane Srbije islamske veroispovesti predviđa se proučavanje 
islamske tradicije, a za ostale građane obavezne su lekcije tolerancije u vidu 
gej parada). Turska je, osim toga, voljna da uloži značajna sredstva u regiju 
koju naseljavaju muslimani, pre svega u puteve, ali i u industrijsku zonu.

Čvrstu sponu između naše dve zemlje po rečima premijera Erdogana predstavljaju 
muslimanski građani Turske poreklom iz Raške i muslimanski stanovnici tog kraja 
Srbije. Islam je nit koja nas spaja, kao i „zajednička prošlost“. Osim 
investicija u Rašku, ili kako je muslimani nazivaju Sandžak (taj naziv 
prihvatili su i srpski mediji) planira se bratimljenje turskih opština sa 
opštinama Raške zvane Sandžak.

NEMA PROBLEMA Sve to, pa čak ni činjenica da je pojavljivanje Turske na ovom 
delu naše zemlje izazvalo euforiju i obnovu neoosmanskih osećanja, što je 
dovelo i do novog tona muslimanskih ili bošnjačkih lidera, u kome se oseća 
nadmoć nad slabom Srbijom – ne predstavlja velik problem. Ne predstavlja 
problem ni to što agilni muftija Zukorlić proziva državu Srbiju i najavljuje 
nove zahteve za novim ustavnim statusom muslimanske zajednice. Nije problem ni 
to što je gradonačelnik Novog Pazara zadužen da objavi da su ukinute vize 
između Srbije i Turske. Nije problem ni to što se Srbi iseljavaju iz Raške koja 
definitivno postaje Sandžak, pa bi lokalni Srbi pre razumevanje mogli da dobiju 
u Stambolu no u Beogradu. To što Beograd srpskim suzama ne veruje, i što 
predsednik nije mogao na Petrovdan da ode u Bratunac na pomen srpskih žrtava 
isto tako nije nikakav problem.

Ništa od toga ne predstavlja problem, jer naš region, po rečima turskog 
premijera, ima zajedničku „kulturu i istoriju“ pa stoga treba zajednički i u 
miru da rešava svoje probleme. Neko ciničan i zlonameran prema bratskim 
odnosima naših i turskih političara mogao bi da primeti da je taj isti Erdogan 
nekada bio u zatvoru zbog radikalnog islamizma, te da on ne može biti promotor 
tolerancije i multikulturalizma na balkanskim prostorima. Ipak, on je, kao u 
ostalom i neki naši političari, postepeno evoluirao u modernog proevropskog 
„multikulti“ političara.

Isto tako, premijer Turske podržao je „jučerašnju posetu predsednika Srbije 
Srebrenici“ i istakao da ona i „Deklaracija Skupštine Srbije o osudi zločina u 
Srebrenici predstavljaju divne primere“ kako se vodi miroljubiva i tolerantna 
politika. Turskoj je toliko stalo da se osudi „zločin nad Turcima u Srebrenici“ 
(Davutoglu se tako izrazio) da su srpskoj strani pomogli u pisanju te 
Rezolucije u kojoj se prihvata odgovornost sa srpske strane za genocid. Dakle, 
odnosi su toliko bliski i prisni da se ne zna ko je koji pasus u Rezoluciji 
pisao, a ko dopisivao. Zaista redak primer saradnje i razumevanja između dve 
države, ako se uzme u obzir činjenica da su Turci vekovima bili okupatori 
Balkana i da sada zdušno podržavaju Tiranu, Prištinu i Sarajevo.

Ni to što je Turska među prvima priznala nezavisnost Kosova, i što i dalje 
aktivno lobira kod drugih država da učine to isto, sudeći po izjavama turskih i 
srpskih zvaničnika ne predstavlja značajan problem u odnosima Srbije i Turske. 
Premijer Turske objasnio nam je da priznavanje secesije dela teritorije naše 
zemlje „nije usmereno protiv Srbije“. „Zadovoljni smo što Srbija to uviđa i što 
deli naše mišljenje da ne treba da dozvolimo da naši bilateralni odnosi budu 
talac ovog pitanja“, rekao je Erdogan, a naši zvaničnici nisu ga baš ubedljivo 
demantovali. Sve to navodi nas na zaključak da su srpski političari shvatili da 
podrška secesiji Kosova nije usmerena protiv Srbije, već bi se moglo reći 
naprotiv – ona treba da pomogne sređivanju situacije i stabilizacije regiona. 
Stoga bi, ako dobro razmislimo, Turskoj, koja je naš tradicionalni prijatelj i 
saveznik, trebalo da zahvalimo na svemu tome podizanjem spomenika Kemalu 
Ataturku u Novom Pazaru (umesto spomenika Stefanu Nemanji kako predlažu neki 
nacionalisti), a što da ne i u Beogradu, ako se muftija Zukorlić složi.

Više u 123. broju magazina “Pečat

 

 

 

_______________________________________________
SIM mailing list
SIM@antic.org
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim

Одговори путем е-поште