Vreme poraza
Kosovo i Raška su dva tragična poraza naše nacionalne ideje. Problem je i to što poodavno ne vidimo da se u našim ustanovama rađa bilo kakva smišljena politika, ni javna a kamo li tajna. Kada je svojevremeno veliki srpski istoričar Radovan Samardžić pisao svoje znamenito delo "Veliki vek Dubrovnika", u samom uvodu objasnio je zašto se odlučio za taj pridev – veliki - za sedamnaesto stoleće istorije Dubrovačke republike, doba kada je ona pritisnuta sa svih strana, kada strada od velikih prirodnih katastrofa i vazda strepi od napada Venecije i Turske. Upravo zato, zbog tih brojnih nevolja koje su navalile na patuljastu državu. Lako je, naime, bilo boriti se i biti silan poklisar (za one koji ne znaju, to je ambasador, izaslanik) vek ranije, kada je Dubrovnik na vrhuncu svoje privredne moći. Trebalo je ostati veliki onda kada brojne nevolje počinju da šamaraju i udaraju. Zato, kada jednog dana neki novi istorik bude sameravao istoriju Srbije u ovih naših nekoliko godina, možda će imati samilosti prema našim političkim vođima i uzeti u obzir sve otežavajuće okolnosti njhovog delovanja. U suprotnom, moglo bi im se lako desiti da uđu u poslovicu i konačno sa lika nesretnog Vuka Brankovića, koji zaista nikoga nije izdao i nije priznao tursku vlast, skinu teško breme izdajice i preuzmu ga. Jer, živimo vreme velikih poraza. A poslednji smo, izgleda, sami sebi otežali. Dabome, mislim na "našu" rezoluciju o Kosmetu u UN. I na još ponešto, ali bih se za početak zadržala na ovome. Budućnost je, često, talac prošlosti i sadašnjosti. Zaglavljena negde između te dve odrednice, i laka za lepljenje raznih prilepaka koji je posle svojom težinom oblikuju i savijaju. Naslutiti je, katkada je preteško. Po pravilu, vidimo samo deo onoga što nam se dešava. Tako sada znamo da je Srbija poklekla pred ucenama, i prihvatila što smela nije – da zemlje koje žele da joj oduzmu parče teritorije, odlučuju o njenoj rezoluciji kojom je htela da brani svoje nesumnjivo pravo. Srbija je, nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde (koji je, kukakvički i nedostojno sudijske časti, odlučio da se uopšte ne bavi suštinom postavljenog pitanja već samo sporednim dešavanjima), odlučila da ide na Generalnu skupštinu UN. Rusi su nam obilato pomogli u tome, a na našoj strani su se našle i one zemlje koje same dobro razumeju problem separatizma. Predloženi tekst rezolucije je, suštinski, postavio direktno pitanje prava na secesiju u okolnostima koje ne proizilaze iz prava datog poveljama UN. A to je bilo, za zapadne zemlje koje drže stranu šiptarskim secesionistima, kao polivanje vrelom vodom. Valjda zbog onih devedesetak i kusur zemalja u svetu koje imaju muke sa samozvanim borcima za slobode, tj. otcepiteljima Ličilo je, barem u prvi mah, da ćemo konačno pokazati potrebnu snagu i smelost. Ali nismo. I ne zna se šta je bolnije u ovom trenutku – otimanje same teritorije, ili taj nedostatak integriteta, smelosti, vizije, onih koji nas vode. Elem, mada izgleda da je stvar razrešena tek kada je Boris Tadić otišao na noge Ketrin Ešton, evropskoj ministarki spoljnih poslova, sve je završeno ranije, zapravo onoga časa kada su nam pomenuta ulaganja. To je taj ugaoni kamen naših htenja koji je sapleo i samleo našu odlučnost. Ne kandidatura za članstvo u EU (upravo tokom pisanja ovog teksta stigla je vest da su ministri spoljnih poslova članica EU odlučili da se najbrže moguće zatraži od Evropske komisije mišljenje o našoj kandidaturi). Ono o čemu je trebalo odlučivati je bilo sme li se zemlja koja u ekonomiji trenutno "nema za šta da se uhvati" što kaže narod (nema proizvodnju, izvoz) ostaviti u statusu sukoba sa moćnima koji su istovremeno i najveći izvoznici ulaganja u svetu? I da budem iskrena, ovaj se razlog mora, donekle, uvažiti. Evo i zašto. Naime, tačno je da smo dobili ogromnu rusku podršku za našu dalju akciju, tačno je i da imamo podršku drugih zemalja (iznenadio je oštrinom u izlaganju na sednici GS UN jedan Azerbejdžan koji upravo radi na popravljanju odnosa sa SAD, ili Fidži koji zavisi od super-sile). Ali, fakat je da rusku političku podršku ne prati i odgovarajuća ekonomska. Kinezi u poslednje vreme bolje stoje sa ulaganjima kod nas, ali i to je malo. A i oseća se da ih politički ne zanimamo baš toliko. Od Fidžija, naravno, ne treba očekivati investicije, mada bi nam dobro došlo hjihovo turističko iskustvo (naročito zato što su se i oni uzdizali iz pepela kolonijalizma). A mi bez ulaganja ne možemo. Vodili smo takvu ekonomsku politiku od petog oktobra na ovamo da smo postali zavisni od ulaganja. Otud je razumljivo zašto naši vođi ne bi da ljute EU. Ono što je već teže razumeti jesu nekoliko činjenica. Najpre, zašto smo vodili takvu ekonomsku politiku da smo, kao što je već rečeno, postali zavisni od inostranih ulagača? Uostalom, kakva su pa to ulaganja kada naša država finansira praktično najvažniji deo – plate zaposlenih? Ukratko, na tu temu bi se dalo i te kako raspravljati, ali ovde je tema nešto drugo. Ne samo da smo vodili takvu politiku već i nastavljamo to da činimo, bez da se osvrnemo na druge mogućnosti. Pa sad, ako Kinezi i nisu baš slatki kao gazde, znači li to da je u redu ne truditi se da se na toj strani naprave dobri poslovi? Ili ne koristiti mogućnosti koje pruža organizacija Šangajske inicijative, ne samo u političkom već i ekonomskom pogledu? Šta je sa ekonomskom saradnjom sa zemljama poput Brazila, Venecuele, Irana...? Ništa sada ne može ispraviti štetu načinjenu višegodišnjim zanemarivanjem ovih tržišta i zemalja. Ne goji se prase pred Božić, kaže narod. Za Kosovo i našu ekonomiju to znači: kasno ste se setili da nudite privrednu saradnju, onda kada je dogorelo do noktiju, a u takvoj situaciji mogu se očekivati samo ucene, a ne prava saradnja. Da smo na vreme radili, sada ne bi zavisili od EU. To što su ministri spoljnih poslova članica danas divanili, naravno, ništa ne znači. Nema sumnje da će svaki naš potez oko Kosmeta biti razlog za ucene i odlaganja naših koraka napred ka toj tako željenoj naddržavi. Slaba je uteha to što su se prištinski politički analitičari uplašili, pa tvrde da je Srbija sada u značajno povoljnijem položaju, jer je izbegla sukob sa najmoćnijim zemljama. Mi smo svojim neprincipijelnim držanjem i odustajanjem od svog dokumenta pokazali samo da smo sve više i više podložni ucenama, i ništa drugo. Uzaman smo ovim papirom kupili neko vreme. Staro je pravilo da kad jednom popustite u najvažnijim pitanjima, dali ste svima da vas jašu... Koliko smo jadni videlo se i po prisustvu prištinske delegacije – sednica Generalne skupštine je kasnila zato što je Vuk Jeremić tražio da budu uklonjeni iz sale, kao predstavnici nepostojeće države, ali džabe! A tek što smo izneverili očekivanja onih država koje su nam naklonjene? Pa da li je neko među našim vođama mislio da ovako tvrdo i sumanuto traženje SAD i dela EU da nam se otme naše, nije istovremeno i značajna poruka zemljama poput Rusije, Kine, i drugih? A njihova podrška nije važna samo zbog Kosmeta već i zbog ostatka naše zemlje. Jer, nije Kosovo jedini poraz ovih dana. To je i Raška oblast. Jadan li je onaj predsednik koji ide na utakmicu za koju već zna da je unapred izgubljena, i koji upravlja zemljom čiji će se jedan deo stanovnika seiriti na tom unapred uređenom porazu. Taj predsednik je opet Boris Tadić, utakmica je bila između naše košarkaške reprezentacije i predstavnika Turske, a radovali su se stanovnici Novog Pazara. Ne svi, samo neki. Ali i to je dovoljno. Ljudi koji svoju zemlju ne vide kao svoju, pa navijaju za njenog protivnika, jesu opasnost, ma kakve politčke eufemizme mi smišljali kako bi ih imenovali. I niko ne može sa sigurnošću reći da je za to odgovoran samo muftija Zukorlić, koji iz dana u dan tuče našu državu. A ova mu ne uzvraća na odgovarajući način, već ga pušta da se i dalje razmahuje. Šta više, uspeo je da angažuje (ne znamo koliko je tu učešće bosanskog reisa Mustafe Cerića i pojedinih islamskih zemalja) i neke lobiste u SAD, pa sada tamo imamo nekakvo bošnjačko veće koje se sprema na akciju kako bi skrenulo pažnju na "kršenje ljudskih prava Bošnjaka u Srbiji i u Crnoj Gori". Ukratko, obesni muftija, kad već nije mogao da lako uzbuni Brisel, odlučio je da nađe put u srce Vašingtona (k’o da je to pa teško, znajući veze SAD i islamskih terorista tokom rata u Bosni). A postarao se i da srpska policija dobije batine od njegovih pristalica. Da je u nekoj drugoj zemlji, odavno bi bio tamo gde mu je i mesto – u zatvoru, pod istragom za ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Ali biće da se to još nije desilo zato što bi muftija mogao za sobom još neke da povuče na odmor iza rešetaka... Ili možda zato što nekim silama trebaju vruće tačke na Balkanu kako bi vežbali svoju silu. Valjda su zato svojevremeno, kada je muftija u povratku iz jedne od arapskih zemalja sa sobom vodio "treću ženu" kojoj su ispod nikaba virile muške cipele, ambasadori ovih sila tražili od naših vlasti da njima prepuste bavljenje muftijom i njegovim sumnjivim vezama po belom svetu... Šta god bili razlozi za nemušto držanje naše političke garniture, ovi poslednji dani sve nešto liče na vreme turskih osvajanja kada su naši i vizantijski vladari, a potom i neki evropski, u dugim decenijama turske taktike mrcvarenja naciljanih država, ustupcima kupovali mir na sve manjoj i manjoj teritoriji. Ne znamo kako se Boris Tadić osećao tokom utakmice na kojoj su sudije sudile skandalozno a tim njegove zemlje izgubio zbog toga. Znamo da su turski organizatori svetskog prvenstva bili prisiljeni zahtevima FIBA da se izađe u susret sponzorima te su nudili srpskoj reprezentaciji pare za poraz protiv njihovog tima što nije prihvaćeno, pa je svetska košarkaška federacija postavila takav tim sudija koji će Turskoj, tj. njenim sponzorima, doneti pobedu. Ne znamo ni je li tokom utakmice razmenio koju sa Abdulahom Gulom o Raškoj. Verovatno jeste. To je naš problem – što ne vidimo nikakvu konzistentnost u našoj politici. Ne naslućujemo da postoji bilo kakva vizija (četiri stuba nisu izgrađena). A tek tajna politika! Ne možemo biti sigurni ni da je imamo uopšte, pa ma kakva ona bila! Jedino što vidimo je da samo sledimo kovitlace u koje nas bacaju neke nama teško dohvatljive sile. Svaka država ima uspone i padove. To je normalno, ma kako se nama to malo svidelo. Zato je Radovan Samardžić sedamnaesto stoleće nazvao velikim vekom Dubrovnika – lako je rešavati probleme kada si silan, ali teško kada su iskrunjen i razoren nekim daleko višim događajima na koje teško možeš uticati, pogotovu ako si mali. Ali razlika između onoga što je Dubrovnik činio kako bi se očuvao u 17. veku pa je zaslužio epitet "veliki", i onoga što čine naše vođe danas, je u tome što je ostrvska republika vazda gledala da dela na vreme, da ne čeka, da ima inicijativu. Retki među gosparima nisu imali hrabrosti. Sam Samardžić nije imao milosti samo prema jednom od njih – Marojici Kabužiću, nasilniku koga je od zatvora spasao katastrofalni zemljotres. Jer, Marojica je potom pokazao da biti dobar vojskovođa ne znači i biti dobar politčar ili diplomata. Jedino je znao da kuka pred strancima. Tako i ovi naši: ponajviše su kukali Zapadu da ne znaju kako da objasne domaćem stanovništvu zašto Kosovo mora da bude oteto, te da će zbog toga doživeti i oni i njihova prozapadna orijentacija fijasko. Na patriotizam i principijelnost su se, izgleda, kud i kamo manje pozivali. Zato i prolazimo ovako. Milena Miletić http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2213
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
