Беседа на додели „Велике Базјашке повеље", уочи Преображења, 18.8.2010. године, у Базјашу, Румунија
Пише ГОЈКО ЂОГО Поезија проверава нашу самосвест Поезија - од здравице до тужбалице - као ниједна друга уметност, брани забораву и недаћама историје да затру наше трагове и путоказе Постоји нешто у човеку што се може изразити само песмом и молитвом. А ту битне разлике и нема. Све су песме молитве за добро, само се све не певају као молитве. Наша најдубља осећања, као љубав, вера, слутња, стрепња, не дају се рационално исказати. Такво је и осећање припадности свом народу. Не може се поуздано разјаснити каква то социјална и духовна веза спаја појединца и племе. Немојте се зачудити ако неки Србин из Темишвара устврди како у ведрој летњој ноћи види осветљен крст на Храму Светог Саве на Врачару. Човек понекад види оно што жели да види, а памти оно што не може да заборави. ДЕМОКРАТСКА МИМИКРИЈА Где год да су, Срби не заборављају своје косовско огњиште. Оно се не да упртити на рамена и пренети у нови завичај, али његов жар вечно пламиња у нашим недрима и греје нас изнутра. Кад нам га туђини отму, ми га у песмама и молитвама уздижемо на небеса, тако постаје видљивије и лепше. Они га разарају и прекопавају, а ми га обнављамо, и позлаћујемо у нашим срцима. Наше гране и огранци повили су се по Балкану и по целом свету, али сви знамо где је наше стабло укорењено и нико га ишчупати не може. Поезија - од здравице до тужбалице - као ниједна друга уметност, проверава нашу самосвест и брани забораву и недаћама историје да затру наше трагове и путоказе. Нама Србима приговарају да смо преоптерећени својим повесним и митолошким наслеђем, да попут хришћанских светитеља, малтене, уживамо у мукама чекајући васкрсење. Не кажу они то да нам помогну, да нас са крста скину, него зато што не воле оне што су свикли да усправно стоје, макар и на крсту. Демократски империјализам се од оног старог, колонијалног, разликује само у техници потчињавања. И то само у нијансама. Према новом глобалном пројекту великих и моћних, мали и сиромашни народи морају повити кичму и као вазали стати у ред да се поклоне њиховом златном телету кредита и камата, меница и обвезница. Данас Србима под колане притежу патрљке бомбама поломљених крила, сутра ће то неком другом непослушном народу. У Србији нема плача ни смеха, али нема ни молитве њиховом Милосрдном Анђелу. Срби се немо суочавају са својом судбином, комадањем земље и отимањем имовине. Певају нам успаванке о светлој будућности, а претварају нас у парије. Условна слобода и демократска мимикрија само закриљују голо насиље казнених експедиција. Таман смо се некако отарасили источних, а стигли су западни усрећитељи. И чему песници у таквом времену? ПОДУПИРАЊЕ БЕСКРАЈА Ако одговоримо ничему, ко ће се огласити у мраку - кад су сва друга уста завезана - ако не слепац и песник. Од слепог Хомера до слепог Вишњића, и до данашњег дана, дужност песника је да, на свој начин, истинито сведочи и узнемирава; да уснулог пробуди, а везаног подстакне да сања. Немир је природно стање поезије. И ја, упркос васељенској хајци на Србе, верујем у тај усамљени глас истине. И не могу да одолим искушењу да се овде пред вама исповедим. Иако ова исповест више личи на крик. Велики румунски вајар Бранкуш направио је онај „Стуб бескраја" што се упреден као кичма, пршљен на пршљен, диже у висину и, ваљда, подупире бескрај. Тај несавитљиви стуб наликује кичми која, упркос терету на раменима, опстојава усправно. - Која то сила утврђује кичму српског народа, ако не метафизички Косовски завет, преображен у животно начело?! Ја верујем у исконску снагу симбола и, упркос историјском нихилизму, очекујем дане српског преображења. И верујем да ће Косово остати српски Јерусалим, како на небу тако и на земљи. Оно што уистини поезији нико не може порећи. Ту наду у моћ истине распирујем у својим стиховима, као и данас овде међу вама.
_______________________________________________ SIM mailing list s...@antic.org-snn http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
