Ђорђе Вукадиновић <http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/index.1.sr.html>
После битке које није било Није сасвим непоправљиво, али биће потребно много снаге и труда да се барем ублажи штета Уметност је још једном ишла испред живота, односно сатиричарска имагинација испред наше отужне политичке и друштвене стварности. Наиме, пре недељу дана Воја Жанетић је објавио текст „Компромисна резолуција 2488” у којем је „визионарски” и изузетно духовито наговестио правац у којем ће се прича о српској резолуцији у Генералној скупштини развијати. Е, сад. Ова акламативно усвојена, ревидирана, „поправна” српско-бриселска резолуција није баш идентична оној Жанетићевој, али смисао јој је, да се не лажемо, био више-мање исти. „Пријатељски притисак” европских и других пријатеља дао је очекиване резултате. С тим да ће здружене „евроснаге” рећи како су у последњем часу Србију вратили са руба амбиса до којег ју је довела Јеремићева политика конфронтације са „светом”, док ће неке професионалне патриоте и сада опет тврдити како је то све била фарса и од почетка све планирано и договорено са странцима. Као да би Хејг и Вестервеле долазили (и Бајден телефонирао) ради учествовања у некој маскаради и давању алибија. Ма какви. Озбиљно смо их били забринули и изнервирали, зато су притиснули тамо где је најважније и најтање – а танко је скоро свуда. И Тадић се сломио. Јеремић је испао тек помало несташни ђак и невољни извршилац његове политике. А „телефонска седница владе” била је само празан ритуал, помало налик на оне Милошевићеве, када је требало скинути или макар поделити терет непријатне одлуке. Спортске борбе, успеси и неуспеси последњих дана мало су прекрили горак укус који је остао у устима након заседања Генералне скупштине 9. септембра. Стручњаци знани и незнани поздравили су „споразум са ЕУ”, „ново партнерство” и „заједнички предлог 28 европских земаља”. А нова „Фарма” и „Велики брат” даће такође свој допринос пројекту циљаног заборава. Али нисам сасвим сигуран у успех. Претрпљено понижење, слично физичким повредама, зна да боли чак и више онда када се рана мало охлади и када прође први шок. Била је то прилика да на највећој светској позорници покажемо да смо аутономни субјект, који се у границама својих моћи принципијелно бори за себе и за своје интересе, а показало се да смо слаби и јадни, да се повијамо под сваким јачим притиском и претњама. Страшно је било гледати како те вечери у Генералној скупштини свако на овај или онај начин нешто говори. САД, Турска, Албанија и Перу су снажно подржавали косовску независност, док су Кина, Русија, Индија, Бразил, Венецуела, Азербејџан, Иран и Индонезија више или мање експлицитно говорили о суверенитету и територијалном интегритету као темељу међународног права. Само ми нисмо рекли ништа. Сем што смо, по цену свог образа и самопоштовања, спасавали образ и јединство ЕУ, и што смо западне земље на челу са САД поштедели непријатне конфронтације и могућег пораза у највећој светској политичкој арени. Додуше, Јеремићево инсистирање да седница не може да почне док се у сали у недефинисаном статусу налазе представници „Косова”, као и поменути накнадни говори и изјаве значајних земаља које су нас (ин)директно подржавале малчице су у очима обичних гледалаца поправили мучан утисак, али никако не могу да промене природу и суштину догађаја. Не знам да ли нам је за узврат нешто обећано и да ли ће нешто од тог обећаног бити испуњено. Али знам како сада делујемо и како ће нас од сада третирати. И знам да у догледно време сигурно нећемо имати прилику да нас у размаку од само пар дана у Београду походе министри спољних послова Немачке и Британије (плус вечера са Кетрин Ештон у Бриселу). У сваком случају, тешко ми је да замислим компензацију која би била адекватна уложеном, то јест, жртвованом националном достојанству и интегритету. Добро, евробирократе ће нас ових дана мало помазити по јагњеће погнутој главици (знате оно како се милују питоми папкари) и вероватно ће неко некоме дати налог да се из неке фиоке извуче и некоме проследи наша ЕУ кандидатура. Али то су све маркетиншко-политичке трице. Хоће ли нас убацити у воз са Исландом и Хрватском, или макар дати конкретан возни ред за прикључење? Хоће ли попустити притисак и претње „олујом” на север Косова? Хоће ли се мало примирити разгоропађени муфтија Зукорлић? Да ли ће се распустити клуб западних „пријатеља Санџака”? Да ли ће Чедомир Јовановић наставити „принципијелно” да се меша и арбитрира у сукобу унутар исламске верске заједнице? Не, то заиста није био „частан пораз”. Није био ни „борбени реми”, још мање „успех” и „победа” као што су, додуше, без великог ентузијазма и више онако реда ради, покушали да представе неки домаћи медији. Дакле, капитулација – мада не баш потпуна и безусловна. Није сасвим непоправљиво, али биће потребно много снаге и труда да се барем ублажи штета. Био је ово шамар који не може да вас бар мало не заболи без обзира на страначко и политичко опредељење. Јавно одустајање од амбиције да се барем покуша бити субјект одлучивања о самом себи и сопственој судбини. То је ударац који је гори, трајнији и болнији од свих непосредних политичких последица. главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао” Ђорђе Вукадиновић објављено: 14.09.2010. http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Posle-bitke-koje-nije-bilo.sr.html
_______________________________________________ SIM mailing list s...@antic.org-snn http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
