Александар САЛИЦКИ Долар и јуан: шта стоји иза конфликта?
Несугласице између САД и НР Кине поводом курса кинеске валуте поново су се приметно заоштриле.Овог пута иницијатива нове рунде притиска на Пекинг припада америчким конгресменима. Законодавци САД предложили су да се уведу заштитне царине на кинеске робе, љути због „сниженог“ курса јуана. Одговарајући нацрт закона одобрио је доњи дом Конгреса. Прекори и претње такве врсте на адресу Кине нису новост. Симптоматично је нешто друго: ове године основни разлог за протекционистичка расположења у Вашингтону нису толико стање билатералне америчко-кинеске трговине и курс јуана, колико јадна ситуација у економији САД и даље слабљење њених позиција у светској привреди. Позната ситуација: унутрашње тешкоће – трагање за спољним узроцима. Парламентарци некада водеће индустријске државе, приметимо то, сложно гласају за слабљење „његовог височанства долара“. Разјашњавајући питање о „снижавању“ курса јуана потребно је, свакако, навести статистичке податке о кретању курсева валута азијских земаља, које конкуришу са НР Кином (поред осталог и на америчком тржишту). Узмимо последњих пет година, укључујући кризне 2008-2009. годину (табела 1.) Табела 1. Просечни годишњи курс валута у азијским земљама и територијама (у односу на долар САД) Земље и територије.Године 2005 2008 2009 НР Кина 8.19 6.95 6.83 Тајван 32.17 31.52 33.05 Република Кореја 1024.12 1102.05 1276.93 Малезија 3.79 3.34 3.52 Индија 44.10 43.51 48.41 Извор: Key Indicators for Asia and the Pacific 2010. ADB. P. 201. Лепо се види, да је међу азијским конкурентима у годинама кризе Кина практично била једина земља, која је повећала курс валуте. Слика у петогодишњем периоду отприлике је иста. Делимично се поновила слика азијске кризе из 1997-1998. године, када су суседи НР Кине, који су девалвирали своје валуте, били веома захвални Пекингу што је задржао ригидну везаност јуана за долар и на слабљењу извозне експанзије. Додатну јасност дају подаци о односу унутрашњих цена у азијским земљама у односу на амерички показатељ (табела 2). На релативни ниво цена, као што је познато, непосредно утичу промене курса валуте и инфлација. Табела 2. Ниво цена у азијским земљама и територијама (у % према нивоу цена у САД) Земље и територије. Године 2005 2008 2009 НР Кина 42.1 54.7 54.0 Тајван 60.1 54.6 51.7 Република Кореја 77.0 69.1 60.9 Малезија 45.8 57.8 50.5 Индија 33.3 36.4 33.6 Извор: Key Indicators for Asia and the Pacific 2010. ADB. P. 203. Ови подаци сасвим уверљиво сведоче о значајном смањењу ценовне конкурентне способности Кине у последњих пет година. Разлога за то су два – у повећању курса јуана и релативно високој инфлацији у 2007-2008. години. У резултату, на читавом низу тржишта, па и у погледу текстилне продукције, кинеска предузећа почињу губити конкуренцију са произвођачима из Вијетнама и земаља Јужне Азије. Наведене цифре говоре и о другој значајној тенденцији – суштинском изједначавању нивоа цена у земљама Источне Азије (изузев Јапана) уз очување у целини распона са САД. Тај распон је структурног карактера, скопчан са посебним и историјски дуготрајним стањем у САД и долара у светској економији. И тешко да он може бити превладан за кратко време. Такође испада да Кина нипошто није и једина земља на чију адресу би требало адресирати незадовољство америчких конгресмена у погледу цена и девизног курса. На против, ригидно везивање јуана за долар у периоду кризе је и доприносило, по мишљењу многих финансијских стручњака, извесној стабилизацији ситуацијe на девизним тржиштима. Ове године цене у НР Кини се, приметимо то, повећавају, што заједно са обновљеном прошлог лета постепеном ревалвацијом јуана (она је прекинута у лето 2008. године, када је јуан био ригидно везан за долар) наставља да чини успоренији утицај на извоз кинеских роба и стимулише ширење увоза. Довољно је приметити да је у првих осам месеци ове године увоз Кине порастао за више од 45 процената уз кудикамо мање динамични раст извоза (35%). Из тог разлога и даље се смањује у апсолутном изразу позитивни салдо спољне трговине Кине (он је изнео тек нешто више од 100 милијарди долара за осам месеци). При том се увоз роба из САД повећао за више од 34 процента, иако је и извоз на америчко тржиуште порастао за 31 проценат. Позитивни салдо Кине у трговини са САД ове године, по свој прилици, задржаће се на нивоу претходне године (143 милијарде долара), или ће нешто премашити тај показатељ (у првих осам месеци активе НР Кине у трговини САД изнеле су око 110 милијарди долара). То је уобичајена величина за кинеско-амерчку трговину: у 2008. години овај показатељ износио је 171 милијарду долара, а у 2007. – 163 милијарде долара. Дефицит САД у трговини са Кином, укупно гледано, није нешто нарочито импозантан. У 2008. години сумарни трговински дефицит САД достигао је 840 милијарди долара, а у 2009. години смањен је на 517 милијарди долара. Ове године у првих шест месеци та сума је износила 320 милијарди долара. Другим речима, дефицит спољне трговине САД није изазвала само Кина, нити је он пак изазван „снижавањем“ јуана, већ је изазван укупним смањењем конкурентне способности америчке индустрије (што, природно, брине америчке конгресмене) и навиком да се живи на високој нози, плаћајући и даље, за сада, доларима рачуне за нафту и много штошта још. Тражити од НР Кине 20-процентну, или чак 40-процентну реваввацију претећи мерама које очигледно излазе из оквира идеологије слободне трговине и принципа СТО, - чин је не само мало достојанствен, него и неперспективан. Драстично повећање курса јуана представљало би не само још један ударац по предузећима, па и оиима са иностраним капиталом, која раде у Кини за извоз, него и још један шок за међународне финансије. Припремајући сличан корак Пекинг би, природно, почео да се журно ослобађа гигантских доларских резерви, што при данашњој конјунктури представља опасност од краха светске економије. _______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
