** Diplomatija i dijaspora *** Naš čovek u Vašingtonu ** Mesto jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu više od pola godine je prazno i, kažu dobri znalci diplomatskih običaja, to stanje počelo je da ljuti i Amerikance.Nesposobnost Beograda da postavi ambasadora prevazilazi nivo internog skandala vladajuće koalicije. Ključni doprinos tome, po prvi put javno, daje ono što se zove "srpska dijaspora" AIM, Beograd,27.2.2002. Od kako je srušila režim Slobodana Miloševića, Demokratska opozicija Srbije (DOS) ne snalazi se u mnoštvu svakodnevnih problema. Nasuprot slaganju u opštim i načelnim pitanjima demokratije, nužnosti uključivanja u međunarodne integracione procese, reformi zapuštenog i u svakom smislu propalog društva i društvenog tkiva stoji sada već zabrinjavajuća nesposobnost međusobne saradnje u suočavanju sa potrebom da se učine kakvi-takvi praktični koraci na putu u neku bolju budućnost.Nesposobnost ili potpunu nesklonost neizbežnom i, šta više, višestruko potrebnom kompromisu, DOS ne dokazuje samo u pogledu zakonskog regulisanja saradnje sa haškim Tribunalom, nego i u pitanjima koja - za razliku od pomenutog - zavise samo od članica DOS-a. Što se jugoslovenske diplomatije tiče, "juriš na ambasade" okončan je za relativno kratko vreme. Poznati, manje poznati ili gotovo nepoznati protivnici Miloševićevog režima raspoređeni su u važnije ambasade, veliki broj nekadašnjih je u međuvremenu zatvoren ili im je aktivnost svedena na minimum. Danas, čini se da DOS nema dovoljno profesionalaca upućenih u minuciozne i banalne detalje na kojima svaka diplomatija počiva. Za neke od novih ambasadora moglo bi se reći da im je jedina kvalifikacija lična želja da "rade" u diplomatiji. Ozbiljniji analitičari, međutim, ističući da školovanih diplomata zaista nema na raspolaganju, ocenjuju da su ključna ambasadorska mesta u svetu dobro pokrivena - osim jednog jedinog, bez kog se danas u svetskoj diplomatiji ne može učestvovati. Reč je, naravno, o jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Nju je, ne sastavivši ni punih mesec dana na mestu gradonačelnika Beograda, poželeo - i dobio - Milan St. Protić. Mada su neki beogradski mediji na brzopletost Protićevog imenovanja odmah ukazali, tek iz današnje perspektive jasno je da se ispunjavanjem ličnih želja i DOS-ovih dogovora u Vašingtonu ništa ne postiže. Tačnije, može se napraviti samo velika šteta. U tom pogledu, Milan St. Protić zaista se potrudio i pokazao. Najpre je osveštao prostorije ambasade, ne osvrćući se na činjenicu da u Vašingtonu ne predstavlja samo pravoslavne Srbe, već Jugoslaviju koja - kao ni Srbija, uostalom - niti je teokratska država, niti ustavno definisana kao "pravoslavna" i koja, najzad, svojim diplomatskom protokolom ne predviđa ni čin osvećenja, ni slične magijske rituale. Nepoznavanje protokola novopečeni ambasor je, ako je suditi po pričama koje su kružile po Beogradu i Vašingtonu istovremeno, više puta pokazao. Javno, to je bilo više nego upadljivo u njegovom ignorisanju i nipodaštavanju Ministarstva inostranih poslova i sopstvenog - makar i formalnog - šefa, predsednika SR Jugoslavije, Vojislava Koštunice. Nekoliko meseci kasnije, krajem leta 2001. godine, Protić je opozvan. Mesto jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu još uvek je prazno i, kažu dobri znalci diplomatskih običaja, to stanje počelo je da ljuti i Amerikance. Krajem prošle godine činilo se da će neprijatne posledice imenovanje i povlačenja ambasadora biti brzo i bez nepotrebne buke popravljene. Lideri svih 19 članica vladajuće koalicije - zvanično Predsedništvo, nezvanično nazvani "Politbiro" DOS-a - složili su se da kandidat za mesto ambasadora u Vašingtonu bude Stojan Cerović. Psiholog po obrazovanju, jedan od osnivača i poznati politički analitičar nedeljnika "Vreme", Cerović je u javnosti odmah bio viđen kao ambasador, mada konačna odluka o njegovom imenovanju na pomenutoj sednici nije, niti je formalno mogla biti doneta. Početkom janura, međutim, ono što se po beogradskoj čaršiji pričalo i prepričavalo, dospeva u medije. Stojan Cerović nije imenovan zato što protiv njega nešto ima - srpska dijaspora u SAD i Kanadi. Ispostavilo se, naknadno, da su - od trenutka kada je vest o Ceroviću kao budućem ambasadoru "procurela" - predsednik SRJ Vojislav Koštunica i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović bili "zasuti protestima mnogih srpskih organizacija i uglednih Srba iz rasejanja". Citati protesta objavljeni su u novinama bez naznake ko je pisma upućena predsedniku SRJ pustio u javnost; odsustvo tog podatka doprinelo je "uverljivosti" sumnjičenja nekoga iz predsednikovog najbližeg okruženja, budući da Vojislav Koštunica na pomenutom sastanku DOS-a nije glasao za Cerovića. No, šta kažu "najuticajniji Srbi iz rasejanja"? Zabrinuti su vestima iz Beograda u vezi novog ambasadora, mole da se nanovo ne napravi greška, jer vremena za popravni ispit nema (Miroslav Đorđević, predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, jedne od emigrantskih organizacija u severnoj Americi). Stojana Cerovića su upoznali za vreme nesrećnog građanskog rata, kada je bacao blato na sve Srbe i naš narod (dr Dragoslav Georgijević). Pomenuti i drugi pisci protesta kao ambasadora vide i podržavaju dr Svetozara Stojanovića, za koga su kao Cerovićevog protivkandidata na Predsedništvu DOS-a glasala trojica lidera, dok je više no ubedljiva većina podržala Cerovića. Odnekud se u ovoj priči našao i bivši sekretar prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, izvesni Srđa Trifković. U članku posvećenom Stojanu Ceroviću, on je našao da i sama njegova kandidatura za ambasadora "ukazuje na podmuklu šizofreniju jednog dela srpske političke scene", dok Cerović lično "teži nemilosrdnoj dekonstrukciji srpske kulture, istorije, kolektivnog duha i mentaliteta". Šta god ovi navodi značili i kakvu god težinu da im "dijaspora" pripisuje, autor Trifković sam je razotkrio sopstvenu šovinističku konstrukciju, identifikujući i prebrojavajući sadašnje ambasadore SRJ kao Hrvate, Slovence, Titove agente, komuniste i slične likove "neizvesne lojalnosti". Oglasio se, intervjuom u beogradskom "Glasu javnosti", i Miroslav Majk Đorđević. Po njemu, "srpsko-američka dijaspora podnela je velike žrtve za vreme građanskog rata u zemlji, branila srpski narod u najtežim okolnostima, a onda je doprinela i pobedi same opozicije protiv Miloševića". Otuda je, po Đorđeviću, "za čuđenje da srpsko-američka dijaspora uopšte nije konsultovana ili bar pitana za mišljenje" u pogledu izbora Stojana Cerovića, koji "nije podoban" jer su njegovi stavovi bili upereni ne toliko protiv Miloševića koliko "protiv najosnovnijih srpskih interesa i nacionalnog ugleda". To je, manje-više, sve od argmenata protiv Stojana Cerovića kao mogućeg ambasadora u Vašingtonu. On lično nije se javno oglašavao ni povodom "izbora", ni u vezi sa otezanjem, potom i pomenutim javnim napadima. AIM je prvi medij za koji je dao izjavu. "Odluku da prihvatim mogućnost imenovanja za ambasadora u Vašingtonu doneo sam teško. Niti sam diplomata, niti je odluka da to postanem jednostavna", kaže Cerović. Na pitanje kada je i kako počelo sa komplikacijama odgovara pretpostavkom da, moguće je, od trenutka kada je formalno nebitan dogovor i glasanje na Predsedništvu "istrčalo na ulicu" u obliku "imenovanja za ambasadora". Nagađanja da je na njegovom povlačenju insistirao predsednik SRJ Vojislav Koštunica lično, Stojan Cerović indirektno potvrđuje. "Da, pozvao me je na jedan razgovor. Neodređen, o dijaspori i njenom protivljenju mom imenovanju", kaže Cerović: "Izričito nije postavio nikakav zahtev, ali je njegovo očekivanje da se sam povučem prilično jasno". Hoće li se povući? "Rekao sam da odluku o prihvatanju nisam lako doneo. Podeljenosti u DOS-u nisu pojačale moj entuzijazam, naprotiv". Hoće li, ako ipak bude imenovan, prihvatiti mesto ambasadora? "Ne verujem u to. Ali, ako do toga dođe, moraću još jednom ozbiljno da razmislim." U međuvremenu, stvari (ne) postaju jasnije. Prema glasinama koje je u ovom trenutku nemoguće proveriti, za mesto ambasadora u Vašingtonu kandiduje se, ili ga "rasejanje" kandiduje, "jedan od najuticajnijih Srba" - već pomenuti Miroslav Majk Đorđević. Istovremeno, Vojislav Koštunica na javnu scenu izvodi izvesno - da li koordinaciono ili savetodavno, sad svejedno - telo od dvadesetak članova, pola "odavde", pola "iz rasejanja". Šta će ono da radi, nije sasvim jasno - osim ukoliko se iz toka događaja i koincidencija ne izvede neka provizorna konstrukcija. Važnije pitanje je otkud odjednom da se dijaspora nameće kao relevantan sagovornik, pozivajući se pritom na pomenute "nacional-patriotske" zasluge umesto na konkretan uticaj kakav u Vašingtonu ima, na primer, lobi kosovskih Albanaca? Srpska emigracija u tom pogledu žalosna je koliko i svi stvarni ili mitski razlozi koji su je u inostranstvo odveli. Za 13 godina Miloševićeve vladavine češće je - glasnije svakako - podržavala Miloševića, finansijski pomagala njegove projekte "preporoda" Srbije no što ga je kritikovala. A, ukoliko novinarsko pamćenje ne vara, zdušno je aplaudirala literarnim i akademskim prvoborcima za "konačno rešenje" srpskog pitanja, podržavajući kritiku Miloševića samo kad se postavi pitanje zašto "srpsko pitanje svih pitanja" ne rešava - brže i efikasnije. Ipak, krivica je - ako je dozvoljeno o tome suditi - na DOS-u. Ne samo zato što pokazuje slabo ili nikakvo razumevanje za najvažnija praktična pitanja državnog statusa, već i što u tome najbolje radi u korist sopstvene štete. Tako, na primer, važnu - pa makar i sasvim formalnu - Koštuničinu posetu Kini prati lažna optužba iz "ostatka" DOS-a da je avion kojim je leteo za Peking bio opremljen "Titovim nameštajem", da je njegovo prisustvo molitvenom doručku u Vašingtonu promašaj jer "niko važan nije ga primio" ili da sa posrednikom u rešavanju budućnosti SR Jugoslavije, Havijerom Solanom, vreme provodi jedući ćevapčiće... Tu vrstu javnog omalovažavanja opozicija - sadašnja vlast - nije pokazivala ni prema Miloševićevim "državničkim" sastancima sa onima čiji je posao bio da mu uvrću ruku i prete bombardovanjem. Utoliko je zanimljivija potpuna ne-svest o posledicama pljuvanja po sopstvenoj međunarodnoj politici,kakva god ona stvarno bila. Iz cele ove priče mogućno je izvući dva zaključka i jedno opravdano očekivanje. Prvo: nije čudno što DOS nije u stanju da postavi ambasadora u Vašingtonu, već što ne shvata kakve to posledice proizvodi. Drugo: sad već izvesno neophodni, novi izbori ne prete povratkom "Miloševića" nego raščišćavanjem političke scene u Srbiji/SRJ, raščišćavanjem koje bi mnoge od sadašnjih lidera i "lidera" moglo koštati stlatkog "učešća u vlasti". Najzad, očekivanje: upravo zbog toga do izbora bi trebalo da dođe pre nego što ova vlast smisli način kako da na njima sigurno i "ubedljivo" pobedi. To je radio Milošević. # Aleksandar Ćirić (AIM) - -- aim-pubs-beo: Regular Articles, Serbian/Croatian/Bosnian Language, Beograd --- DO NOT REPLY TO THIS MESSAGE To unsubscribe go to the URL http://www.aimpress.org/fix/maillist Serbian News Network - SNN [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
