LIČNI STAV
Provala Đinđićeve iskrenosti
PIŠE: KOSTA ČAVOŠKI
Još je mudri Ksenofont u svom dijalogu "Hijeront ili o tiraninu" uverljivo pokazao da je vladar, sklon samodržavlju, iskreniji kada razgovara sa strancem nego s vlastitim podanicima. To je iznova potvrdio i Zoran Đinđić u razgovoru s dopisnikom nemačkog nedeljnika "Špigl".
U tom zapanjujućem intervjuu Đinđić se najpre jada kako su ga zvaničnici Evropske unije nasamarili: od obećanih 300 miliona evra, dve trećine su odmah zadržali radi namirenja dospelih dugova iz Miloševićevog doba. Kad je Đinđiću zatim pošlo za rukom da iskuka dodatnih 45 miliona evra, EU mu ih je navodno dala, a potom za taj iznos umanjila pomoć koja će biti data u periodu od 2002. do 2004. godine.
Pored ovog, drugi "jeftin trik" bila je tzv. donatorska konferencija koja je usledila odmah posle izručenja Slobodana Miloševića Haškom sudu. Od obećane jedne milijarde i 300 miliona dolara, stiglo je svega 500 miliona, dok samo šteta izazvana bombardovanjem iznosi pet milijardi dolara.
Posle ove neočekivane poruge EU zbog njenih "jeftinih trikova", usledila je Đinđićeva još teža optužba da zapadne sile vode rasističku politiku. Povodom njihovog zahteva da Vlada Srbije uhapsi generala Ratka Mladića, Đinđić je uzvratio pitanjem: zbog čega Sfor nije dosad uhapsio Mladića i Radovana Karadžića, iako raspolaže s 50.000 dobro naoružanih vojnika? Zbog toga - veli Đinđić - što nije hteo da rizikuje živote svojih vojnika, a traži od njega da rizikuje živote srpskih policajaca, kao da je "naš život manje vredan nego život nekog vojnika Atlantskog pakta". A to je, bez ikakve sumnje, rasistički stav.
Konačno, Zoran Đinđić je doveo u pitanje i ono zbog čega je do sada bio najomiljeniji srpski političar na Zapadu - dalju isporuku osumnjičenih Hagu. Kako je izgleda nudio Haškom sudu neke sitnije "ribe" - nesrećne prekodrinske Srbe koji se "kriju" u Beogradu - Đinđić je otkrio da ovaj sud više nema slobodnih kapaciteta. "Oni hoće samo izručenje nekoliko Miloševićevih najbližih saradnika i Karadžića i Mladića."
Nevolja je, međutim, u tome - upozorava Đinđić - što se u procesu protiv Miloševića Haški sud prikazao kao "skupi cirkus" koji troši mnogo novca da bi se pojavljivali "beznačajni svedoci", a što njegovu vladu "dovodi u velike dileme". Štaviše, kako je "Haški sud izgubio verodostojnost kod naših ljudi", Đinđića čak i Miloševićevi neprijatelji pitaju zašto ga je izručio, dok su mnogi ubeđeni da je ovaj uspeo da "Atlantski pakt proglasi za glavnog ratnog zločinca".
Posle ovako sjajne analize tog rugla u Hagu i tvrdičluka i pokvarenosti "velikodušnih" darodavaca, koji nisu namirili ni deseti deo rane štete koju su prethodno naneli, Đinđić se, potpuno neočekivano, iščuđavao što Zapad nimalo ne haje za grdne teškoće koje su ga snašle, a koje ozbiljno ugrožavaju tzv. demokratske reforme u Srbiji. Jer, kako "ovde otkucavaju tempirane bombe", a 50.000 radnika iz Bora tek što nije krenulo na Beograd, Đinđić se pita "šta će Zapad tada učiniti".
Odgovor je naravno porazan: Zapad neće ništa preduzeti, a samog Đinđića pustiće niz vodu da bi na njegovo mesto uskočio neko s već poduže "liste čekanja". Đinđić se, naime, grdno vara ako misli da u zemljama pod starateljstvom Zapad želi popularne državne upravljače koje njihovi građani snažno podržavaju. Naprotiv. Jer, ako su popularni u narodu, neće biti poslušni. I obrnuto, ako ih narod mrzi i prezire, biće veoma poslušni, pošto mogu opstati na vlasti samo uz snažnu podršku moćnika iz inostranstva. Uz to, neke veće pare sigurno neće pristići iz inostranstva, pa strani gospodari očekuju ekonomičnije korišćenje lokalnih izvora.
Otuda se Đinđić brzo mora odlučiti: ili će biti običan poslušnik koji će Hagu odmah i bez roptanja izručiti svakog na koga Karla del Ponte prstom ukaže ili će rizikovati da izgubi podršku iz inostranstva, a da je u samoj zemlji ne stekne. Jer, ako se i dalje bude durio i bunio, nije isključeno - čak je vrlo verovatno - da će mu moćni strani činioci uskoro reći: "Crnac je učinio svoje, crnac može da ide."
