http://www.patriotmagazin.com/media/017.htm
PATRIOT (Republika Srpska), broj 34, 30.septembar, 2002.
Bivsi zatvorenici Titovih logora traze rehabilitaciju
Sa Rusijom za sva vremena
Pravi broj o stradalnicima sa Golog otoka i dalje nepoznanica - od
nekoliko stotina do 12.000.
Medu "izdajnicima naroda i revolucije" bila su i deca.
Sramna su svedocenja onih koji tvrde da za Goli otok nisu znali,
objasnjavaju nekadasnji zatocenici Titovih logora
pise: Nenad M. Stevanovic
Vise od pola veka posle Rezolucije Informbiroa, fenomen Golog otoka ne
prestaje da privlaci paznju
istoricara, novinara, umetnika... I dalje je, medutim, ostao nedorecen
konacni broj stradalnika na ovom
sistemu logora, koji su svojom surovoscu i brutalnocu bili, po recima
zatocenika, u rangu Hitlerovih
lagera.
Razliciti izvori spekulisu da je na Golom otoku bilo zatoceno 70.000
ljudi a da je pod najzverskijom
torturom na istom ostrvu umrlo 12.000 logorasa.
Nekadasnji Golootocani danas su okupljeni u saveznom udruzenju koje ima
vise hiljada clanova. Tvrde
da bi ih bilo znatno vise da mnogi od njih nisu i dalje zastraseni i
uplaseni, sto je posledica dugogodisnje
torture, isledivanja i prismotre kroz koju su prosli tokom Titove
vladavine. Ovi podaci, za koje u
Udruzenju "Goli otok" isticu da su potkrepljeni dokazima, prevazilaze
sve dosadasnje procene o
ukupnom broju stradalih u golootockim kazamatima. Prema zvanicnim
statistikama bivse SFRJ, broj
preminulih bio je nesto vise od stotinu, ali nikada nije precizno
objavljen.
"Utvrditi pravi broj stradalnika na Golom otoku vrlo je tezak i slozen
posao. Na komemoraciji koju smo
imali u Podgorici procitali smo imena 210 Golootocana, samo iz Crne
Gore, koji su preminuli na
izdrzavanju kazne ili su, jednostavno, streljani. Znamo da je pravi
broj mnogostruko, veci ali da bismo
do njega dosli, mora nam pomoci drzava, koja, verujemo, u svojim
arhivima poseduje precizne
spiskove o svim logorasima i zrtvama", objasnjavaju u Udruzenju "Goli
otok" za Crnu Goru, koje je
najmasovnija i najorganizovanija organizacija bivsih zatvorenika na
jugoslovenskom tlu.
Mucenje duse, tela i srca
U ovom udruzenju niko ne sumnja da je kroz sistem golootockih logora
proslo na desetine hiljada
jugoslovenskih gradana koji do danasnjeg dana na saveznom nivou nisu
rehabilitovani. Medu njima su
lekari, bivsi generali, intelektualci, radnici, studenti, seljaci...
"Posle rezolucije Informbiroa, 1948, na krajnje nelegalan nacin, bez
zakona i presuda, ljudi su
deportovani i u druge logore koji su manje poznati javnosti: "Sveti
Grgur", "Rab", "Mamula",
"Bileca"..., kazu nasi sagovornici.
Bivsi Golootocani smatraju da u civilizovanom svetu nije bilo takvih
primera mucenja kakvi su bili na
Golom otoku. "Takva mucenja istorija ne pamti. 'Topli zec', 'tragac',
'Petrova rupa', tucanje kamena o
kamen i slicni 'pronalasci'
partijskih islednika vecno su urezani u nase pamcenje. Bilo je i
masovnih pogubljenja, ali je glavna
odlika Golog otoka strahovito mucenje duse, tela i srca. Zlocinci, nasi
bivsi drugovi, zverski su ubijali
sve ljudsko u nama", stoji u brosuri ovog udruzenja.
Hronicari golootockih zbivanja nasli su podatke po kojima je zbog
"izdaje naroda, partije, revolucije i
marsala Tita" bilo zatoceno i na desetine dece. U logoru za zene u
Ramskom ritu medu ibeovkama nasla
se i devojcica od 14 godina, dok je na "Svetom Grguru" "zbog izdaje"
bio zatocen decak od 13 godina.
Iz Kragujevacke gimnazije petorica ucenika su pravo iz skolskih klupa
odvedeni u logor. U Beranama
su 1948. godine na periferiji, zbog sumnje da su "ruski spijuni",
streljana cetvorica ucenika. Spisak
ovakvih slucajeva nije ni mali i zbog toga bivsi zatocenici traze
ponistavanje svih presuda zbog kojih su
stavljeni na stub srama i proglaseni gradanima drugog reda.
Voleli smo i volimo Rusiju
"Postoji deklaracija o rehabilitaciji koju je donela pre nekoliko
godina Skupstina Crne Gore, i time
skinula ljagu sa svih Golootocana, ali mi trazimo da se to uradi i na
saveznom nivou. Trazimo da se
poniste sve nezakonito donesene sudske presude, gde su ljudi osudivani
bez dokaza, bez prava na
odbranu. Znaci, ne samo da se rehabilitujemo vec da se takve necovecne
i na pravu neutemeljene
odluke poniste", objasnjavaju "ibeovci" i dodaju da je takav zahtev
predat Skupstini Jugoslavije jos pre
dve godine, ali da se on "vrlo sporo resava"." Bivsi "staljinisti",
kako su ih mnogi nazivali, nerado
govore o svojim islednicima. Narocito im tesko padaju kazivanja onih
koji su bili u vrhu tadasnje vlasti a
koji, navodno, o svemu "nisu imali pojma".
"Bedna i jadna su naknadna svedocanstva nasih bivsih mucitelja, koji
tvrde da nisu znali za Goli otok,
za monstruozna mucenja svojih ratnih drugova. Izvlace se, niko od njih
nece da bude otvorenog srca i
prizna istinu", kazu u ovom Udruzenju.
Golootocani se nadaju da ce pravda na kraju ipak izaci na videlo. Svi
odreda tvrde da nikada nisu izdali
svoju zemlju ali nikad nisu krili ni svoju ljubav prema Rusiji.
"Proslo je mnogo vremena od 1948. Svasta se desilo i kod nas i u svetu
i normalno je da ljudi menjaju
svoja misljenja. Medutim, mi i dalje volimo Rusiju i od takvog stava ne
odstupamo. Nasa ljubav prema
Rusiji kao, pre svega, slovenskoj zemlji, vecna je i to nam ne moze
niko nikad oduzeti. Zbog te ljubavi
smo najgroznije muke pretrpeli i zato joj nikada necemo okrenuti leda",
porucuju bivsi logorasi sa Golog
otoka.
"Labud" i "Mina"
Islednici na Golom otoku posebno su se obracunavali sa "dvomotorcima",
odnosno kaznjenicima koji su
na Goli otok dolazili po drugi put. Specijalitet za njih bile su kazne
"labudom" i "minom".
"Labud" je naprava koja se sastoji od dve grede od po 12 metara,
spojene debelim daskama na koje se
stavljaju ogromni komadi neobradenog kamena. "Labud" se nosi na
ramenima, i dok se jedva tegli,
prolazi se kroz poseban spalir "prevaspitanih" logorasa, koji ih tuku.
Pri tom se teret nije smeo ispustiti
jer bi onoga ko nosi odmah smozdio, sto se inace cesto i desavalo.
"Mina" je bila obican kazan od 260 litara pun vode koji su cetvorica
kaznjenika morali da nose na
nepristupacnu kotu 106. Posto je bilo skoro nemoguce dovuci takav kazan
do vrha, mnogi su se u
uzaludnim pokusajima strmoglavili sa litica Golog otoka.
Nismo izdajnici
"Mi jos dokazujemo, nazalost, da nismo bili izdajnici, vec patriote
koji su sve dali za ovu zemlju", tvrdi
Slavko Nedeljkovic, predsednik Jugoslovenskog udruzenja "Goli otok",
koje je na 50-godisnjicu
rezolucije Informbiroa, koja je oznacila kraj Titovog i Staljinovog
saveznistva, pokrenulo dvomesecnu
reviju Golootocki glasnik.
"Nasa je zelja, od osnivanja Udruzenja, bila da imamo svoj list u kome
cemo moci da kazemo sve sto
smo preziveli na Golom otoku i svim ostalim mucilistima. Nasi ideali,
zbog kojih smo progonjeni na
Golom otoku, nisu sahranjeni. Za istinu cemo se boriti do kraja, bez
kolebanja, jer je golootocka
tematika veoma vazna i za nas i za istoriju."
"Petrova rupa"
Zloglasna "Petrova rupa" nazvana je po Petru Komnenicu, profesoru
istorije i predsedniku Skupstine
Crne Gore. Bila je to svojevrsna vrtaca u kojoj su kaznu izdrzavali
najvideniji partizanski generali,
spanski borci, ucesnici Oktobarske revolucije... Komnenic je uhapsen
1949. godine, a na Golom otoku
je strahovito mucen, zbog cega je kasnije i oboleo. Od posledica
torture umro je 1957. godine.
Staljinovi logori
"Ne pada mi na pamet da branim Staljina, ali njegovi logori i zatvori
bili su neuporedivo humaniji od
Brozovih. Treba procitati sta Isak Dojcer pise o zivotu u Staljinovim
logorima. Logorasi su bili placeni
radnici sa socijalnim osiguranjem. Tamo nije bilo golootockog
prevaspitanja, pa se moze reci da je takav
staljinizam bio neizmerno humaniji od titoizma", pise u Golootockom
glasniku clan Udruzenja Radivoje
Vukicevic.
