2/5/2003 10:34:52 AM
VECERNJE NOVOSTI
TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE - 1. deo
Smrt u tri etape
2/2/2003
Piše: Pero Simić
NA najvažniju funkciju u svom životu Tito je došao na veoma
problematičan način, krvlju desetina svojih najistaknutijih partijskih
drugova i prijatelja. Serijom istraživanja u moskovskim arhivima
"Novosti" su to pre 12-13 godina prve nagovestile, a sada posle novog
tek okončanog istraživanja u Moskvi u prilici su da to definitivno i
dokažu.
Titov izbor za šefa Komunističke partije Jugoslavije, što mu je kasnije
omogućilo da postane i doživotni predsednik bivše Jugoslavije, ostvaren
je tek kada su u bivšem SSSR pobijeni praktično svi raniji generalni
sekretari KPJ i svi njegovi konkurenti u borbi za komunistički presto
Jugoslavije. Ta sudbina zadesila je i njegovog prethodnika Josipa
Čižinskog, za koga je Tito još dve godine pre streljanja ovog nevinog
čoveka dvojci rezidenata Staljinovog NKVD u Kominterni, centrali svih KP
sveta, Ivanu Karaivanovu i nekom Jakuboviču, rekao da je vlastoljubiv i
da mu je nešto sumnjiv. A i pre i posle toga on je tog istog čoveka, sve
dok u Moskvi nije likvidiran, nazivao svojim "dragim drugom i
prijateljem".
FATALNE ODLUKE
DA bi Tito postao lider KPJ većina njegovih rivala morala je umirati
dva, neki i tri, pa i četiri puta.
Prvi put kada su ih agenti Staljinove tajne policije potpuno nevine
streljali, drugi put kada je Tito šefovima te policije davao krajnje
negativne izjave o njima. Tim strogo poverljivim dokumentima, pisanim
agenturnim rečnikom, on je u suštini overavao smrtne presude onih
Jugoslovena koje su Staljinovi preki sudovi već bili osudili i prizivao
tragični kraj onih svojih zemljaka kojima će montirani sudski procesi
biti tek organizovani.
Treći put su umirali marta 1939, kada ih je Tito, što pred njihovu smrt,
što posmrtno, izbacio iz KPJ, a četvrti put to se dešavalo 15-20 godina
kasnije, kada ni posle Staljinove smrti i njihove amnestije u SSSR nije
ništa ozbiljno učinio da ih i on rehabilituje i oslobodi ih od svojih
pogrešnih odluka i iskonstruisanih optužbi.
Povrh svega, Tito je trčeći za jugoslovenskom komunističkom krunom marta
te iste 1939. godine povukao i jedan još problematičniji potez. Najurio
je iz KPJ i nekoliko desetina Jugoslovena koji su u "najnaprednijoj
zemlji na svijetu" tada bili samo osumnjičeni da Staljinu nisu
"bezgranično vjerni i odani", a svi će oni posle te njegove odluke u
SSSR biti streljani, čim "najveći sin naših naroda i narodnosti" javi
Moskvi da je i njima zauvek zalupio vrata KPJ.
Nazvao ih je štetočinama, a oni su u Lenjinovoj i Staljinovoj postojbini
bili samo neosnovano uhapšeni.
Petnaestak godina kasnije i oni će u SSSR biti rehabilitovani, a Tito im
to neće omogućiti do kraja svog života, a njegova partija ni do svog
raspada, 1990.
Ova nezaobilazna epizoda iz Titovog života predstavljala je jednu od
najvećih tajni u istoriji komunističke Jugoslavije. Ta tajna nadživela
je ne samo Tita i njegovu stranku, već i njegovu državu.
POVRATAK ULJEZA
VIŠESTRUKA smrt nije mimoišla nijednog od njegovih nekada najboljih
drugova, bivšeg sekretara CK KPJ Vladimira Ćopića.
Tito i Ćopić su se poznavali više od 15 godina, i jedan drugog su
smatrali veoma bliskim prijateljima.
Prvi put su se sreli još u Prvom svetskom ratu, kada su kao
austrougarski podanici ratovali protiv Rusije, gde su obojica i
zarobaljeni. Tu im se putevi, nakratko, razilaze. Ćopić se odriče
zakletve bečkom caru Francu Jozefu, pridružuje se Lenjinovim
boljševicima i učestvuje u njihovom oktobarskom prevratu 1917. Sa
nekolicinom Jugoslovena od tad u Rusiji formira i prvu jugoslovensku
komunističku organizaciju, koja je funkcionisala u okviru sovjetske
boljševičke partije.
Za razliku od Ćopića Titu je tada vernost bečkoj kruni preča ne samo od
komunističke ideje već i od stvaranja Jugoslavije. Zato Ćopić sa
stotinama austrougarskih Srba, Hrvata i Slovenaca iz Rusije kreće u
proboj Solunskog fronta i osnivanje Jugoslavije, a Tito radije ostaje u
ruskom zarobljeništvu. Zbog toga se Ćopić 1918. u domovinu vraća kao
oslobodilac, a Tito dve godine kasnije stiže kao uljez sa zarobljenim
austrougarskim vojnicima u jednom teretnom vagonu.
Ćopić ubrzo postaje lider tek formirane KPJ, komunistički poslanik tek
osnovane jugoslovenske države, a Tito niži sindikalni i potom srednji
komunistički funkcioner. Jedno vreme u Zagrebu sarađuju gotovo
svakodnevno, a onda im se putevi opet mimoilaze. Ćopić odlazi u zatvor,
odakle ga u bolnicu prebacuje vodeći hrvatski pisac Miroslav Krleža, a
Tito šansu traži u unutrašnjosti. Ćopić iz bolnice beži u Moskvu, gde
ostvaruje zavidnu komunističku karijeru. Bio je instruktor Kominterne
pri CK KP Čehoslovačke, predstavnik KPJ pri Kominterni, pa komandant
Petnaeste angloameričke brigade "Linkoln" u španskom građanskom ratu.
BRILIJANTI ZA VERNOST
TITO se Moskve dokopao tek desetak godina kasnije i njoj, zahvaljujući
upravo Ćopiću, postao ono o čemu je dugo maštao. Kad mu je komunističko
vođstvo Jugoslavije prepustilo da praktično sam proceni da li Tito treba
da radi u jednoj sindikalnoj komunističkoj organizaciji u Moskvi ili u
"štabu svetske revolucije" u Kominterni Ćopić je učinio sve da njegov
stari drug dobije mnogo probitačnije mesto referenta odeljenja
Kominterne za Balkan.
Samo nekoliko dana po dolasku na ovu funkciju Tito uspostavlja bliske,
strogo poverljive, veze sa rezidentima sovjetske tajne policije, koji u
njegov kadrovski dosije upisuju ocenu: "Zaslužuje naše poverenje".
Tri godine kasnije, u proleće 1938, Tito se revanšira Ćopiću,
preporučujući ga za članstvo u novom rukovodstvu KPJ koje je Moskva
trebalo da formira posle likvidacije Josipa Čižinskog izvršene 1.
novembra 1937.
- Dokazao je svoju spremnost za žrtve i odanost firmi - piše Tito
podrazumevajući pod firmom Partiju.
Pet meseci kasnije, septembra 1939, Ćopić na poziv Kominterne i Titov
nagovor iz Španije dolazi u Moskvu, gde se dvojica partijskih drugova
još više zbližuju. Zajedno su u čuvenom Kominterninom hotelu "Luks",
zajedno na sastancima u Kominterni na kojima Tito gaji potajnu nadu da
bi mogao zaseti u fotelju generalnog sekretara CK KPJ.
Tih dana Moskva odlučuje da proveri Titovo baratanje osnovnim
staljinističkim dogmama i nalaže mu da sa ruskog na srpski, hrvatski i
slovenački jezik prevede Staljinovu bibliju, "Istorija Svesavezne
komunističke patije (boljševika)".
Zazirući od ovog delikatnog zadatka Tito traži pomoć svog iskusnijeg
druga, koji je, pored ostalog, od njega znatno bolje poznavao i ruski
jezik.
Ćopić molbu prihvata, nesebično mu pomaže, a jednog dana, 3. novembra
1938, taman kad su završavali prevod ove knjige, Titovi poznanici iz
NKVD iznenada hapse njegovog starog druga. Prema dokumentu koji je
"Novostima" nedavno predočen u Arhivu Federalne službe bezbednosti
Rusije, hapšenje je izvršeno na prepad, u sobi 58 hotela "Luks".
Nekoliko dana kasnije Tito za prevod ključnog dela boljševičke utopije
dobija izuzetno visok honorar od koga je u jednoj moskovskoj latari, u
Ulici Kuznjecki most, mogao kupiti skupoceni brilijantski prsten. S
prstenom na ruci on uskoro kreće u Jugoslaviju, a Ćopić ostaje u jednom
moskovskom zatvoru čekajući da li će ga možda neko uzeti u zaštitu. Po
dolasku u Jugoslaviju Tito ga proglašava štetočinom i izbacuje ga iz
KPJ. Mesed dana posle ove njegove odluke Vladimir Ćopić je streljan u
Moskvi.
(NASTAVLJA SE)
2/5/2003 10:32:28 AM
TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE - 2. deo
Smrt stiže kao sat
2/3/2003
DOK se Tito u Moskvi u jesen 1938. svojski borio da zasedne na
komunistički presto Jugoslavije u "prvoj zemlji socijalizma" su samo u
jednom danu iznenada uhapšena trojica Jugoslovena. Pored bivšeg šefa
jugoslovenskih komunista Vladimira Ćopića, koga su Staljinovi agenti
kidnapovali praktično u Titovom prisustvu, slobode su lišeni i
jugoslovenski Nemac Vilim Horvaj i mačvanski učitelj Janko Jovanović.
Vilim Horvaj je rođen 1901. u Beloj Crkvi kod Vršca. Bio je lider
beogradske i visoki funkcioner komunističke omladine Srbije i Hrvatske.
Posle bekstva iz Jugoslavije živeo je u Beču, Berlinu i Moskvi, gde je
postao jedan od istaknutih zvaničnika svetske Komunističke omladinske
internacionale.
HAPŠENJE USRED REDAKCIJE
U DOKUMENTU koji je "Novostima" ovih dana stavljen na uvid u Arhivu
Federalne službe bezbednosti u Moskvi stoji da su Horvaja njegovi
partijski drugovi zvali Milan Belić, a da mu je moskovski pseudonim bio
Stepan Antonovič Švarcman.
Uhapšen je 3. novembra 1938. na radnom mestu kontrolnog urednika
izdavačkog preduzeća "Strani radnik" u Moskvi. Stanovao je u
Gogoljevskom bulevaru broj 14, stan 49.
Streljan je 19. aprila 1939, čim je Tito obavestio Kominternu da ga je
izbacio iz KPJ i proglasio izdajnikom.
Ista sudbina zadesila je i Janka Jovanovića. Rođen je 1901. u selu Ravni
kod Bogatića. U Beogradu je završio Višu pedagošku školu. Kao vođa
mačvanskih komunista 1935. upućen je na školovanje u Moskvu. Naredne
godine odlazi u Španiju, gde se bori protiv Frankovih falangi. Uhapšen
je 3. novembra 1938, samo nekoliko nedelja pošto se vratio u Moskvu. U
trenutku hapšenja radio je kao referent u "štabu svetske revolucije", u
Kominterni. Stanovao je u Kominterninom "Luksu" u sobi 153. Imao je dva
ilegalna imena - Dušan Pavlović Drenovski i Ivan Ivanović Daskal.
I on je likvidiran 19. aprila 1939, tačno mesec dana pošto ga je Tito
optužio za navodne veze sa "klasnim neprijateljem".
PREPOZNATLJIV STIL
DVE nedelje posle Horvaja i Jovanovića, dok se Tito još nalazio u
Moskvi, agenti Staljinove tajne policije su u sovjetskoj prestonici na
prepad uhapsili i bivšeg generalnog sekretara jugoslovenskih komunista
Jovana Mališića.
Biografija ovog crnogorskog levičara bila je mnogo bogatija od Titove.
Rođen je 1902. u Danilovgradu. Član KPJ je od njenog osnivanja, 1919. U
zemlji je završio učiteljsku školu, a u Lenjingradu je 1927. okončao
studije na Vojnopolitičkoj akademiji Crvene armije. Devet godina kasnije
bio je šef katedre filozofije na Inženjersko-tehničkoj akademiji u
Moskvi. S te dužnosti otišao je u španski građanski rat, a po povratku u
Moskvu 1938. bio je raspoređen u jedan od najvažnijih delova Kominterne,
u njeno Odeljenje kadrova.
Na toj dužnosti uhapšen je 16. novembra 1938. kao Ivan Pavlović.
Stanovao je u moskovskoj ulici Velika Serpuhovka 34, stan 194.
Stradao je istog dana, 19. aprila 1938, kad i Horvaj i Jovanović, mesec
dana posle odluke Tita i petorice njegovih pomagača da ga najure iz KPJ
i optuže za "obezglavljivanje pokreta radničke klase Jugoslavije". U
donošenju ove i svih drugih istorijskih odluka o onima koji su "gore
sjeli" Titu su asistirali Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar,
Franc Leskošek i Josip Kraš.
Rezidentima Staljinovog NKVD Tito je skrenuo pažnju na Mališića još dve
godine ranije, 31. avgusta 1936, kada im je u poverenju rekao da je ovaj
njegov partijski drug "sklon avanturizmu" i da ispoljava ono što je Titu
samo kod drugih smetalo, "težnju da postane vođa".
U maniru koji je veoma sličan agenturnom Tito je tad, pred odlazak iz
prve misije u Moskvi, o Mališiću rekao i ovo:
- Za vreme mog boravka u Moskvi i razgovora sa njim nije ispoljavao
nezadovoljstvo rukovodstvom KPJ, može biti iz nekih razloga.
A onda još slikovitije:
- Bez obzira na sve naše zahteve da o tome u pisanom vidu napiše izjavu,
on je to izbegao.
MERENJE KARAKTERA
NEPUN mesec dana po Titovom dolasku u Moskvu da moli Kominternu da ga
postavi za novog poverenika za Jugoslaviju u jednom selu pored glavnog
grada SSSR, 19. septembra 1938, uhapšen je jedan od najistaknutijih
jugoslovenskih levičara Radomir Vujović.
Ovaj visokoobrazovani intelektualac, rođen 1895, u Požarevcu, školovao
se na pariskoj Sorboni. Tita je poznavao i s njim blisko sarađivao još
od 1928, kada su se zajedno
našli u zatvoru u Lepoglavi kod Zagreba.
Vujovićevo ime imalo je znatno veću težinu u komunističkom svetu od
Titovog. Dok je Tito bio provincijski partijski funkcioner Vujović je
bio šef komunističke omladine Balkana, predstavnik KPJ u Kominterni i
organizacioni sekretar KPJ.
Dve godine pre njegovog hapšenja, Tito je zahvaljujući svojim vezama sa
NKVD bio u poziciji da im Vujovića kao Franca Dmitrieviča Lihta
preporuči za "rukovodeće poslove u našoj Partiji", ali im je već tada
signalizirao na "negativne osobine njegovog karaktera":
- To su mekoća i neodlučnost, što se delimično objašnjava njegovim
fizičkim osobinama.
U to vreme Vujović je bio pomoćnik urednika izdavačkog sektora
Kominterne, a u trenutku hapšenja radio je u Izdavačkom preduzeću za
književnost na stranim jezicima i u Svesaveznom komitetu za
radio-stanice. Uhapšen je 20. novembra 1938. u odmaralištu Lenjinskaja
kod Moskve, zaselak Iljinskaja, Internacionalna ulica broj 10.
Dva meseca kasnije Tito napušta Moskvu i odlazi na Bohinj da sa
petoricom svojih pomagača sve Jugoslovene koji su u SSSR već bili
pobijeni, ali i sve koji su u ta mutna vremena u toj zemlji bili samo
osumnjičeni, optuži za "varanje Kominterne". Da im on presudi i zapečati
sudbinu.
Čim je do Moskve stigla vest da je i njega isključio iz KPJ Radomir
Vujović je streljan u Moskvi. Bilo je to 19. aprila 1939.
NEKO MORA
TITOV dolazak u Moskvu, avgusta 1938, da se uključi u borbu za novog
Staljinovog izaslanika za Jugoslaviju omogućio je visoki sovjetski
obaveštajac Josip Kopinič.
- Ne može se ovako živjeti - rekao mu je Tito jednog julskog dana 1938.
u Parizu.
Žaleći mu se da još nije dobio sovjetsku vizu Tito je molio Kopiniča:
- Pošto si ti jedini koji imaš sovjetski pasoš i možeš da ideš u Rusiju
kad hoćeš, molim te idi gore i interveniši za tu vizu.
Posle toga Kopinič je, prema sopstvenom priznanju, "sa 200.000
(francuskih) franaka u džepu" otišao u Moskvu i javio se generalnom
sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu.
- Vize daju Rusi - rekao je Dimitrov i nastavio: - Ja bih želeo da
Valter (Tito) dođe, da raspravimo sve te stvari. Neko na kraju krajeva
mora da se imenuje za rukovodioca Partije pa da vidimo je li to Valter
ili neko drugi.
NASTAVLJA SE
2/5/2003 10:12:51 AM
TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE - 3. deo
Tito sudi - Staljin strelja
2/4/2003
PIŠE: Pero Simić
MESEC dana posle Titove odluke da ih "s veseljem" najuri iz svoje
partije i anatemiše kao izdajnike komunističke utopije, u Moskvi su samo
u roku od nekoliko minuta streljana trojica osnivača KPJ. Desilo se to
19. aprila 1939. kada su pripadnici streljačkog odreda Staljinovog NKVD
po kratkom postupku likvidirali Kostu Novakovića, Simu Miljuša i dr Simu
Markovića.
Kosta Novaković je jedno od najkrupnijih imena srpske levice 20. veka.
Rođen je u Čačku 1896. U Beogradu je završio Filozofski fakultet i
postao član Srpske socijaldemokratske partije. Bio je sekretar Radničke
komore Srbije, urednik listova "Budućnost", "Radničke novine", "Radnik"
i "Borba". Na osnivačkom kongresu KPJ izabran u njeno najuže
rukovodstvo. Jugoslovenske komuniste je zastupao na dva kongresa
Kominterne.
ZATEZANJE OMČE
POSLE kazne od šest meseci Novaković je osuđen na pet godina robije.
Pobegao je iz kaznione i tražeći spas u "prvoj zemlji socijalizma" obreo
se u SSSR.
U Moskvi je živeo i radio s promenljivom srećom, a crno mu se počelo
pisati kada su ga vodeći staljinisti Kominterne optužili za
frakcionaštvo. Tito je među njima igrao sve važniju ulogu već od 1935.
od svog prvog dolaska u Kominternu.
Novakovićeva pozicija bila je iz meseca u mesec sve teža. To potvrđuje i
njegov dosije koji je "Novostima" nedavno stavljen na uvid u Moskvi.
Iako je imao završen Filozofski fakultet iz njega se vidi da je pre
hapšenja radio kao pomoćni štamparski radnik, da je živeo u jednom
zajedničkom stanu u Pešačkoj ulici broj 24 u Moskvi i da su ga tamo
zvali Petar Petrovič Dragačevac.
Uhapšen je 19. jula 1938. a likvidiran devet meseci kasnije, upravo kada
je Tito javio Kominterni da ga je proglasio velikim grešnikom i izbacio
ga iz partije koju je Novaković osnovao.
Istog dana, 19. aprila 1939. ugasio se život i bivšeg pripadnika
revolucionarne organizacije "Mlada bosna" Sime Miljuša.
Rođen je 1894. u Bosni. Kao osamnaestogodišnjak 1912. pridružio se
srpskoj vojsci i sa majorom Vojislavom
Tankosićem učestvovao u oslobađanju južne Srbije i Makedonije od Turaka.
Bio je predsednik akademske socijalističke omladine na Zagrebačkom
sveučilištu, gde je završio Pravni fakultet. Izabran je za poslanika
Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,
organizacionog sekretara KPJ i lidera Nezavisne radničke partije
Jugoslavije za Srbiju. Jedno vreme bio je i vođa komunista Hrvatske i
Slavonije, kada se sretao i sa Titom, koji je u partijskoj nomenklaturi
zauzimao znatno niže mesto od Miljuša.
U SSSR je emigrirao 1933, gde je dobio ime Ilija Georgievič Kuburić.
Uhapšen je 19. jula 1938. kao predavač Međunarodne lenjinske škole i
urednik izdavačkog preduzeća "Strani radnik" u Moskvi. Stanovao je u
Novinskom bulevaru broj 14, stan 59.
I njega je Tito čim se vratio u Jugoslaviju, marta 1939. proglasio
štetočinom i isključio iz KPJ, a kad je taj glas stigao do Moskve Miljuš
je smesta streljan.
DOZIRANA SMRT
ISTOG dana od iste ruke skončao je i dr Sima Marković, jedan od osnivača
KPJ i njenih generalnih sekretara.
Doktorat matematičkih nauka stekao je 1913. kada je postao asistent
čuvenog akademika Mihaila Petrovića, Mike Alasa. Posle Prvog svetskog
rata, Marković je napustio univerzitetsku karijeru i posvetio se
politici i filozofiji. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine i jedan od
retkih komunističkih funkcionera među Srbima koji nije ignorisao
nacionalne interese sopstvenog naroda i koji je smatrao da bi razbijanje
Jugoslavije bila previsoka cena za uvođenje komunizma u prvu tek
stvorenu jugoslovensku državu. Zbog toga je polemisao čak i sa
Staljinom, pa je 1929. isključen iz KPJ, ali je u nju vraćen 1935.
Upravo te, 1935, odmah po dolasku na rad u Kominternu, Tito je
rezidentima Staljinovog NKVD skrenuo pažnju na to da se oko Sime
Markovića, "kao što je poznato, okupljaju mnogi nezadovoljnici".
Sugerisao je da u njega "ne treba imati povjerenja", jer je "očigledno
da nije iživeo svoje frakcionaštvo".
Tri godine kasnije, kada je Sima Marković već bio uhapšen u Moskvi, Tito
je, boreći se za vrh KPJ, Staljinov represivni aparat ponovo huškao na
jednog od najobrazovanijih jugoslovenskih komunista. Krajem septembra
1938. agente NKVD pismeno podseća da je Marković bio "vođa desne
frakcije" i s neskrivenim prezirom ističe da s njim nikad nije vodio
"nikakve razgovore".
- Nije imao povjerenja u mene, jer je znao da sam ja jedan od boraca za
likvidaciju frakcija - napisaće Tito u ovoj izjavi.
HAPŠENJE U PODMOSKOVLJU
ISTOG dana je uhapšen i istog dana ubijen i bosanski komunista profesor
Akif Šeremet.
Rođen je 1899. u Kladnju. Član KPJ je bio od njenog osnivanja, 1919.
Završio je Pedagoški fakultet u Zagrebu. Zbog komunističke aktivnosti
interniran je u Livno, odakle je 1930. emigrirao u Beč. Tu je radio u
emigrantskoj komisiji CK KPJ i bio dopisnik Telegrafske agencije
Sovjetskog Saveza TASS.
Tu je ubrzo postavljen i za organizacionog sekretara CK KPJ, da bi
krajem 1931. bio pozvan u Moskvu, gde počinje najdramatičniji period
njegovog života. Zbog optužbi za trockizam, koji je bio najopasnija
komunistička jeres, isključen je iz KPJ i proteran u Kazahstan, pa u
Dnjepropetrovsk i Alma Atu.
Kasnije su mu 1935. dozvolili povratak u Moskvu. Stavljen je na
raspolaganje Kominterni, a stanovao je u podmoskovskom odmaralištu
Lenjinskoje, zaselak Zeleni bor broj 4.
Tu je 19. jula 1938. i uhapšen.
Streljan je kad i Kosta Novaković, Simo Miljuš i dr Sima Marković, 19.
aprila 1939, čim je u Moskvu stigla poruka da ga je Tito proglasio
balastom svoje partije i štetočinom koja je "varala Kominternu".
POTVRĐENO OTKRIĆE "NOVOSTI"
U MOSKVI je nedavno zvanično objavljeno da su Kosta Novaković, dr Sima
Marković, Simo Miljuš i Akif Šeremet posle streljanja kremirani u
krematorijumu Donskog groblja u Moskvi, gde su njihovi posmrtni ostaci i
sahranjeni u jednu veliku kolektivnu grobnicu.
Taj podatak "Novosti" su prve objavile, još oktobra 1991, u feljtonu
"Titove tajne iz podzemlja Kremlja".
ULOGA STALJINOVE TAŠTE
TRAGIČNOM kraju Titovog prethodnika Milana Gorkića, koga doživotni
predsednik Jugoslavije nikad nije rehabilitovao, po svemu sudeći
doprinela je i Staljinova tašta. U bivšem Arhivu CK SKJ o tome je jednu
zanimljivu priču ispričao Titov saradnik Nikola Kovačević, crnogorski
učitelj i novinar, kome se svojevremeno u NJujorku poverio sovjetski
general Mustafa Golubić.
- Reći ću ti nešto - počeo je Golubić - ali ako kome kažeš ubiću te.
- Ajde, kome ovde mogu da kažem - uzvratio je Kovačević.
- Tada mi je Mustafa opet napomenuo da ćutim - nastavio je Kovačević - i
rekao da je Gorkić špijun. Upitao sam ga: "Ko ti je kazao?" Rekao je:
"Sada mi valjda možeš verovati, to sam čuo od Filipa (Filipovića, jednog
od osnivača KPJ). Upitao sam: "A ko je rekao Filipu?"
- Čuo je od Staljinove punice - odgovorio je Mustafa Golubić, koga su
nemački nacisti pod čudnim okolnostima uhapsili i likvidirali u Beogradu
u leto 1941.
NASTAVLJA SE
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
