|
by ![]()
Datum: 28. februar 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
BEOGRADSKI FORUM: Strateški
značaj prihvatanja Ustavne povelje
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET
RAVNOPRAVNIH
Izlaganje na temu "Ustavna povelje Državne zajednice Srbije i Crne
Gore"
Prof. dr Radovan Radinović, general u
penziji
Beograd, 12 decembar 2002. godine
MEDIJA
CENTER
Makar koliko bili nezadovoljni sadržajem, rešenjima i
formulacijama u Ustavnoj povelji, Beogradski forum pozdravlja njeno usvajanje iz
mnogo razloga. Kao član Foruma pre svega imam u vidu neke veoma bitne strateške
razloge. Zato ću na početku mog izlaganja vašu pažnju usmeriti na neke od tih
razloga, a potom ću se osvrnuti na to kako su Vojska i odbrana regulisani u
odredbama Ustavne povelje.
Pristajanje crnogorskih vladajućih garnitura-da
ne kažem elita, jer se tu ne radi o elitama-da otpočnu novi ciklus državnog
zajedništva sa Srbijom moglo bi da znači zaustavljanje jednog veoma
destruktivnog procesa koji traje duže od jedne decenije. Ja sam ga nazvao proces
rasrbljivanja Balkana. Njime je srpski etnički prostor redukovan za više od
jedne četvrtine, a srpski narod proteran iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine,
Makedonije, ali i same Srbije-sa Kosova i Metohije i sa juga Srbije. Izvršeno je
najobimnije etničko čišćewe u Evropi i to pod direktnim uticajem i uz pomoć i
podršku UN, odnosno onih centar moći koji danas dominiraju svetskom zajednicom.
Usvajanje Povelje moglo bi da znači da je taj destruktivni proces zaustavljen
iako i dalje ima zlokobnih pretnji novim prekomponovanjima Balkana i to na štetu
državnih i nacionalnih interesa Srbije.
U Crnoj Gori je već duže vreme na
delu jedan rigidni program i proces vrlo oštrog otklona od
kulturno-civilizacijske, istorijske i etničke pripadnosti Crnogoraca srpskom
etničkom korpusu. Nije mi namera da to ni osporavam ni branim, jer za to nemam
ni dovoljno znanja, a nema ni potrebe, već samo da istaknem da je ta činjenica
izazvala nove krizne momente i podele u Crnoj Gori i upravo je to glavni uzrok
njeme političke i dž`avne nestabilnosti. To dokazivanje da Crnogorci nemaju
bliskih srodničkih veza sa Srbima vrši se u istoriografiji, kulturi, politici, a
u novije vreme i u veri. Na delu je jedan raspomamljeni proces vesternizacije
Crne Gore, čija je posledica lažna svest celih generacija Crnogoraca da im je
navodno bliža Albanija, BiH, Hrvatska i Slovenija od Srbije. Naravno, to je
praćeno agresivnom propagandom u svim medijima i sejanjem straha od Srbije. Čine
to profesori, akademici, intelektualci, političari, ali i bivši generali. I sam
sam-kao Crnogorac i kao Srbin-deo toga osetio na sopstvenoj koži. Prihvatanje
Ustavne povelje moglo bi da znači i kraj tog procesa u kojem je trebalo
pokidati, popljuvati i anatemisati svaku vezu Crnogorstva i Srpstva i potražiti
novi u osnovi lažni identitet Crnogoraca.
Povelja omogućava da Srbija još
uspešnije i kvalitetnije nego da je samostalna država valorizuje svoj inače
izrazito povoljan geopolitički i geostrateški položaj na Balkanu, a Crna Gora da
svoju izvesnu udaljenost od glavnih strateških koridora ne učini relativno
trajnom, što bi je za duže vreme gurnulo na marginu razvojnih trendova u
Jugoistočnoj Evropi. Ova tvrdnja bi se relativno jednostavno mogla proveriti
samo ako se baci makar i letimičan pogled na kartu transevropskih strateških
koridora koje je prihvatila evropska komisija u Helsinhiju 1997. godine. Za našu
zemlju sa te mape koridor 10 ima najveći značaj. Taj koridor preko naše zemqe
spaja centralnu odnosno, zapadnu Evropu sa mediteranom i Bliskim Istokom. Pored
tog koridora 10, naš geoprostor na izvestan način dodiruju i koridor 5 koji iz
centralne Evrope vodi ka Tršćanskom zalivu i jednim svojim krakom ide od
Panonske nizije preko Slavonije i BiH do Jadranskog mora. Koridor 8 od Crnog
Mora vodi preko Bugarske, Makedonije i Albanije ka Otrantu i na naš geostrateški
položaj utiče jednim svojim delom i to na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji,
gde se danas nalazi najveća balkanska kriza, pa se tako na tom delu formira novi
tzv. balkanski geopolitički čvor. Ove koridore ne apostrofiram iz
vojno-strateških razloga, mada ni tu stranu stvari ne treba zanemariti, već
isključivo zbog njihovog razvojno-strateškog značaja. Imam u vidu da se sve
zemlje danas trude da se nadju u zahvatu tih koridora, jer su to trase odnosno,
prostori najintenzivnijeg budućeg privrednog i infrastrukturnog razvoja. Shodno
tome, šta bi se desilo sa Crnom Gorom ako bi eventualno izašla iz državne
zajednice sa Srbijom. Očito je da u tom slučaju ona ne bi mogla da participira
direktno ni u jednom od prihvaćenih transevropskih strateških koridora. Pored
toga ona bi ostala bez svog prirodnog prostornog zaledja, odakle joj jedino mogu
doći turisti, roba, ljudi, gde je prirodni ventil za odliv viška njenih visoko
obrazovanih kadrova itd. Bez te veze sa Srbijom Crna Gora bi se sklonila sa
koridora 10, a bez toga bili bi u značajnoj meri obezvredjeni svi njeni napori u
izgradnji pomorske i turističke infrastructure.
Vojska i odbrana u Ustavnoj povelji
Kada se
pažljivo prouče formulacije Ustavne povelje koje se odnose na Vojsku i odbranu,
a naročito kada se one dovedu u vezu sa formulacijama koje se odnose na ostale
nadležnosti nove državne zajednice, snažno se nameću barem dva utiska. Prvi je
da neke od tih formulacija dovode u pitanje samu ideju o državnosti te
zajednice, pa su kao takve na izvestan način unutar sebe protivrečne, a drugi
utisak je da su to radili ljudi koji su ili apsolutni amateri u toj oblasti,
dakle vrlo nestručni i neprofesionalni, ili da im namere nisu bile dobre, što je
naravno, još gore. No, možda su oni bili prinudjeni da prave takve kompromise
koji su nametnuli utisak o nestručnosti i nedobronamernosti autora Povelje.
Vojska i odbrana prema Povelji su u nadležnosti državne zajednice. Shodno
tome, u članu 18, stava 2 Povelje piše: "Strategiju odbrane donosi Skupština
Srbije i Crne Gore u skladu sa zakonom". Reklo bi se da ovde nema ničeg spornog.
Na žalost, nije tako. Ovakva formulacija namerno ili iz neznanja njenih autora
previdja činjenicu da su se mehanizmi ugrožavanja država i naroda danas toliko
promenili da je naprosto nezamislivo i da se odbrana od tih mnogostrukih i
brojnih oblika ugrožavanja države može sektorisati i sektorski rešavati. Sve
države danas kao svoj najviši doktrinarni sistem razradjuju i usvajaju
strategiju nacionalne bezbednosti, a ne strategiju odbrane upravo zbog činjenice
da se radi o potrebi očuvanja integralne bezbednosti države koja je i inače
ugrožena raznovrsnim oblicima delovanja i spolja i iznutra: od ekonomije, preko
politike, informacija, terorizma, oružanih pobuna, korupcijom, kriminogenim
radnjama, sve do oružanih pobuna širih razmera, unutrašnjih i spoljnih ratova.
Formulacija u Ustavnoj povelji da Skupština donosi strategiju odbrane, a ne
strategiju nacionalne bezbednosti implicira opredeljenje da je spoljno oružano
ugrožavanje države prioritet njene bezbednosti, a svi oblici unutrašnjeg
neoružanog ugrožavanja da su u drugom planu. Time se ignoriše činjenica da se
svet danas do te mere promenio da se rang značajnosti oblika ugrožavanja
promenio, odnosno da je unutrašnje ugrožavanje danas verovatnije i intenzivnije
od spoljnog.
Ovo rešenje, odnosno formulacija u Ustavnoj povelji naprosto
iznudjuje nešto što u startu ruši koncept državnosti te nove zajednice u jednoj
takvoj osetljivoj oblasti kao što su odbrana i bezbednost. Naime, wnjme se
implicira opredeljenje da se države članice same brinu o svojoj integralnoj
bezbednosti, a na novu zajednicu prenose samo poslove klasične spoljne odbrane
od oružane agresije. Nadalje, to znači da države članice same i autonomno donose
sopstvene strategije nacionalne bezbednosti, gde spadaju svi oblici, sredstva i
metode bezbednosne kontrole teritorije, obaveštajno-bezbednosne službe, kontrola
ulaska i izlaska iz države, praćenje i osujećivanje mafije, korupcije,
organizovanog kriminala, borba protiv diverzantsko terorističkih grupa i dr. To
znači da je sistem bezbednosti u užem smislu, uključujući obaveštajno-policijski
aparat i policiju kao naoružanu društvenu grupu, izvan svake kontrole državne
zajednice. Organizacija, opremanje, naoružavanje, obuka i osposobljavanje
policije je potpuno izvan nadležnosti državne zajednice, odnosno u nadležnosti
država članica. A od toga do uspostavljanja policije kao paralelne vojne sile i
paravojne organizacije samo je jedan korak. Praktično, to je put da se
zajedničkoj državi ospori nadležnost u oblasti odbrane i vojske kao izvornim
delatnostima države, a to je praktično negiranje i same države.
Vrhovno
komandovanje je ipak najslabija karika u lancu formulacija u Ustavnoj povelji
koje se odnose na Vojsku i odbranu. Poznato je da se pravo vrhovnog komandovanja
u svim državama sveta oduvek vezivalo za onu instancu koja u državi ostvaruje
najviši nivo izvršne vlasti. U monarhijama to su suvereni, a u parlamentarnim
državama to su predsednici država ili predsednici vlada, zavisno od toga kakav
sistem vlasti ima neka država. Ustavna povelja narušava taj pricip i vrhovno
komandovanje vojskom stavlja u nadležnost Vrhovnog saveta odbrane, tela koje
funkcioniše ad hoc, odnosno koje u sistemu državne vlasti u toj formi uopšte ne
funkcioniše, već jedino onda kada se sastanu da odlučuju o nekom aktu
komandovanja. Time je zadržan princip iz "Žabljačkog Ustava", s tim što je on
bitno redukovan time što je oduzeo pravo predsedniku državne zajednice da
predsedava Vrhovnom savetu odbrane i, što je još bitnije, da u ime i na osnovu
odluka tog saveta ostvaruje vrhovno komandovanje.
Ustavna povelja za
vrhovnog komandanta imenuje Vrhovni savet odbrane. Radi se o modelu kolektivnog
vrhovnog komandanta. Jugoslavija je taj model iskusila još od smrti Josipa Broza
i u drugoj i u trećoj Jugoslaviji. Taj model nije iskazao ni elementarnu
efikasnost. Uostalom, kroz istoriju je kolektivno vrhovno komandovanje
iskazivalo nepremostive teškoće, što i nije ništa čudno ako se zna da se
kolektivno vrhovno komandovanje protivi logici elementarnih principa na kojima
se zasniva vojna organizacija kao takva, a to su princip jednostarešinstva i
princip subordinacije. Ni triumvirati u rimskoj imperiji nisu mogli da
funkcionišu sve dok se medjusobno nisu poubijali i ostao jedan da komanduje
vojskom. Nisu, valjda, naši ustavopisci zamislili da članovi Vrhovnog saveta
odbrane treba da se medjusobno poubijaju, da bi jedan ostao i mogao da komaduje.
Kada se ustavopisac našao pred dilemom koga da ovlasti da rukovodi vojskom,
odlučio se za najgore od mogućih rešenja. Umesto da to pravo da nominarnom šefu
države-predsedniku državne zajednice i ministarskog saveta, to je pravo dato
ministru odbrane. Ispada da je minister odbrane iznad predsednika države i svog
šefa Ministarskog saveta, a to je priznaćete, ustavno-pravni nonsens. Siguran
sam da će se ustavopisci naći pred nerešivim problemima kada budu pristupili
operacionalizaciji ovih odredaba Ustavne povelje, tj. kada budu odgovarali na
pitanje ko odlučuje o strukturi, razvoju, doktrini, opremanju i osposobljavanju
vojskom, ko ostvaruje tekuće komandovanje u eventualnim borbenim operacijama,
gde će bazirati u eventualnom ratu taj kolektivni vrhovni komandant, kako će
funkcionisati sistem ratnih komandnih mesta itd. Očito je da oni koji su pisali
ovaj deo Ustavne povelje nisu znali šta radi i kako funkcioni{e Vrhovna komanda
u ratu, odnosno da je to telo koje mora biti na okupu i stalno funkcionisati u
kontinuitetu. Kako će svi članovi Vrhovnog saveta odbrane za svo vreme rata biti
na komandnom mestu Vrhovne komande, to verovatno samo znaju naši ustavopisci.
Neposredno vezano za status vojske i države je pitanje državne imovine. To
je regulisano inače u članu 24 Ustavne povelje. Tamo je zapisano da je imovina
SRJ u inostranstvu imovina državne zajednice, a na teritoriji država članica da
je imovina države članice po teritorijalnom principu. A čija je vojna imovina u
Crnoj Gori: aerodromi, ratne luke, brodovi, avioni, obalska artiljerija, rakete,
obala, more, naoružanje i vojna oprema kopnene vojske itd.? Ako je to imovina
Crne Gore, kako to sledi iz teksta Ustavne povelje, ko će sa njom rukovati, ko
će obezbediti njenu punu operativnost (održavanje, servisiranje, zanavljanje),
ko će investirati, odnosno ko će odgovarati za borbenu gotovost vojske na
teritoriji država članica. Je li to nadležnost države članice ili državne
zajednice? Na to pitanje teško da se može odgovoriti na osnovu odredaba u
Ustavnoj povelji. I laiku je jasno da se to rešenje kosi sa elementarnim
zahtevima izgradnje i održavanja borbene gotovosti vojske. Verovatno su
ustavopisci smatrali da nam vojska i ne treba, već da je dovoljno da se
priklonimo NATO-u i da će svi naši bezbednosni problemi biti rešeni. Ne može se
drugačije objasniti otkud u Povelji takve formulacije za rešenja koja su unapred
osudjena na neuspeh, a to je drugo ime za ukidanje zajedničke vojske ili, što je
još gore, za ukidanje države. Može se reći da je ovom Ustavnom poveljom u stvari
verifikovano gotovo sve što je od sredine 90-ih godina XX veka "postignuto" na
destrukciji odbrambenog i bezbednosnog sistema Jugoslavije. Pokazaće se da je
upravo to kako je regulisana vojska i odbrana u Povelji nespojivo sa državom kao
takvom, pa je samim tim verovatnoća očuvanja takve državne zajednice veoma mala.
Osim razume se, ako Solanin štab ne uzme stvar u svoje ruke. Ni to nije
isključeno. Na protiv.
ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna
[tedionica- Devizni ra~un br.:
00-305-0002922.2
|
