|
Ne mogu ni u u HagMirko Bosanac i Marko Rnić još ne mogu da se naviknu na slobodu. U podzemnom prolazu na Terazijama oni se nervozno osvrću, u trolejbusu su pre nekoliko dana, usred gužve, čekali da im neko opet navuče lisice na ruke, izvede ih napolje, pribije ih uza zid i drekne: "Majku vam četničku". Oni saginju glave, ne mogu da se naviknu da gledaju prolaznike u oči jer, do pre nekoliko meseci, u "srpskom bloku" zloglasnog zatvora Lepoglava u Zagorju, gledali su u pod kada bi prolazio čuvar, poručujući im da će svi zauvek nestati iz Hrvatske. Tridesetdvogodišnji Mirko odležao je sedam godina i sedam meseci, prešao je granicu Hrvatske i SRJ 29. novembra prošle godine. Četrdesetdvogodišnji Marko bio je zatvoren osam godina, a šestog decembra 2002. godine ponovo je video ženu i dvoje dece u Novim Banovcima. Za obojicu, međutim, sloboda ne znači ništa dok još 58 Srba iz Hrvatske, koji izdržavaju dugogodišnje kazne za ratne zločine, zauvek ne napusti Lepoglavu. Priča o ovim ljudima, ratnim zarobljenicima iz operacija "Bljesak" i "Oluja", potisnuta je iz javnosti, mada njihov slučaj - kao i sudbine još 48 Srba koji su pod istragom ili čekaju na pravosnažnost presuda za ratne zločine po zatvorima u Osijeku, Zadru, Šibeniku, Bjelovaru - može potpuno preokrenuti sliku o građanskom ratu u Hrvatskoj. Diplomatska operacija Oni se osećaju odbačenim - čak ih nije htela ni Luiz Arbur, ni njena naslednica na mestu glavnog tužioca Haškog tribunala Karla del Ponte, iako su u Lepoglavi, u dva navrata, 1998. i 2000. godine, zatočeni Srbi, osuđeni na kazne između pet i 20 godina, štrajkovali glađu. Želeli su da ih preuzme Haški sud, razočarani zbog pristrasnosti hrvatskog pravosuđa. Među njima je i "opasni ratni zločinac", sedamdesetosmogodišnji starac Mihajlo Kulaš, osuđen na 20 godina robije. Taj starac se kao partizan borio protiv ustaša u Drugom svetskom ratu. Da li će naša država privesti kraju proces prebacivanja 106 ljudi u
ovdašnje zatvore, komplikovanu i mučnu diplomatsku operaciju koja traje
nekoliko godina?
- Ne bismo prstom mrdnuli za njih, kada bismo znali da su oni počinili ratni zločin. Ali, lično sam o njihovim predmetima razgovarao i sa Luiz Arbur i sa njenom naslednicom Karlom del Ponte. Obe su posle tih razgovora uputile pisma, najpre Tuđmanovoj, a potom Račanovoj vlasti, tražeći da eksperti Haškog suda izvrše uvid u predmete i u oba slučaja hrvatske vlasti to nisu dozvolile - kaže predsednik Dokumentaciono- informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac, koji je istovremeno i stručnjak Savezne komisije za humanitarna pitanja i nestala lica, na čijem čelu je Maksim Korać. Mali Dejton Naime, na osnovu takozvanog "malog dejtonskog sporazuma", koji su 1995. godine potpisali šefovi diplomatija SRJ i Hrvatske, jugoslovenska strana je preuzela brigu o zarobljenim, nestalim i poginulim Srbima iz bivše RSK. Na osnovu tog sporazuma, podseća Štrbac, u avgustu 1998. godine, ministri spoljnih poslova dve strane su postigli dogovor o razmeni po principu "svi za sve". Ovaj sporazum bio je pred realizacijom, ali Hrvati su odustali u poslednji čas jer je Sabor odlučio da u razmenu ne mogu oni koji su osuđeni za ratne zločine. Jugoslovenska, odnosno srpsko-crnogorska, strana potencira i dalje princip razmene, ali hrvatska strana se, kratko rečeno, opravdava odlukom Sabora, iz sasvim pragmatičnih razloga - oni više ne "potražuju" nijedno lice iz naših zatvora - poslednja grupa optuženih za špijunažu u korist Hrvatske, naglašava Štrbac, više nije kod nas. Novi tračak nade za osuđene u Lepoglavi predstavlja činjenica da je naša zemlja potpisala Evropsku konvenciju o transferu osuđenih lica i sa tom činjenicom su pre dve nedelje upoznati odgovorni u Savetu Evrope. Zatvoreni Srbi verovatno najviše žele prijem naše zemlje u SE. Ova konvencija bi omogućila transfer zarobljenika u našu zemlju, a njihove porodice su već u Srbiji. I, najvažnije za zatvorenike: Konvencija predviđa mogućnost pomilovanja, amnestije ili ublažavanja kazne, u skladu sa Ustavom. Štrbac napominje da se transfer ipak može obaviti i pre nego što Srbija i Crna Gora uđu u Savet Evrope. - Hrvatska strana se prošle godine složila s tim, ali neophodan je još jedan važan uslov za realizaciju transfera: da svi zainteresovani imaju jugoslovensko državljanstvo. Zahtev za dobijanje jugoslovenskog državljanstva 31. oktobra iz ćelija "srpskog bloka" uputilo je 37 zatvorenika, preko ambasade SRJ u Zagrebu. Savo Štrbac predao nam je kopiju te molbe s potresnim tekstom zatvorenika, pisanog latinicom. Pismo je poslato saveznom i republičkom ministru policije Zoranu Živkoviću i Dušanu Mihajloviću. Ničije državljanstvo "...Mi se nalazimo u zatvoru Lepoglava već osmu godinu a krivi smo samo zato što smo Srbi... Suđeni smo pod čudnim okolnostima, montiranim procesima, bez uvažavanja naših izjava i izjava svedoka koje su išle u našu korist...Naše familije su u SRJ, naša je želja posle ovog zla da živimo u Srbiji, podnijeli smo zahtjeve za prijem u državljanstvo SRJ. Većina od nas nema ničije državljanstvo", piše, između ostalog, u pismu. Mirko Bosanac i Marko Rnić dobro se sećaju tog oktobra kada su stavili svoje potpise. Dok ga ponovo čitaju, u kancelariji Save Štrpca, pitaju se šta li je sa tim zahtevom. Oni, sležući ramenima i paleći cigarete jednu za drugom, kažu da još nisu dobili nikakav odgovor. Prema mišljenjima nekih pravnih stručnjaka, među kojima je i Štrbac, samim zahtevom za dobijanje državljanstva naše zemlje, kako god se ono zvalo, ispunjen je uslov Evropske konvencije o transferu osuđenih lica. - To prokleto parče papira je naš san, ovde nas niko neće psovati, nazivati nas zločincima, lomiti nam rebra prilikom istražnog postupka - kaže Mirko. Na njegovoj prvoj sudskoj raspravi, sudija se čupao za kosu kada je jedan mališan, na pitanje šta je tražio tamo gde se pucalo, odgovorio: "Čistio sam puške, a onda pucao na četnike". Taj sudija je onda vikao na tužioca i pitao ga: "Šta ovo radite, tužioče", ali ubrzo su ga smenili i postavili sudiju Predraga Dragićevića koji je sve slučajeve zarobljenih iz operacije "Bljesak" objedinio i zarobljene Srbe osudio za ratne zločine. Usred rasprave, često je telefonirao u Zagreb zbog konsultacija. Lov po svetu Mirko, KV zidar, iz Pakraca, bio je vojnik RSK. Marko, mehaničar iz sela kod Sinja, zarobljen u operaciji "Oluja", takođe je bio vojnik. Oni tvrde da su osuđeni samo zato što su pripadali ovoj vojsci i zato što su zatečeni u ratnom području. "Naj.... smo samo zato što smo sirotinja, kao što uvek biva, jedan iz Bljeska, jedan iz Oluje". Crnohumorne šale održavaju njihov duh. Pričaju o maltretiranju u zatvorima, ležanju u bolnici, izvođenju na lažno streljanje, kao o neizbežnoj sudbini. Sada prelistavaju oglase u novinama, tražeći bilo kakav posao. Prema informacijama "Veritasa", hrvatsko pravosuđe procesuiralo je 4.530 lica, sve za ratni zločin, od toga - 35 Hrvata. Dok je 58 Srba zatočeno u Lepoglavi, a 48 u ostalim zatvorima po Hrvatskoj, 4.424 živi u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj ali, i po celom svetu. "Hrvatska država je od marta 2001. godine raspisala međunarodne poternice za procesuiranim Srbima - pod istragom, pod optužbom ili pravosnažno osuđenih u odsutnosti i od tada je za Srbima raspisano 395 Interpolovih poternica". Savo Štrbac kaže da samo srednja Azija nije pokrivena ovim poternicama međunarodne policije. - U toku je sezona lova na Srbe po svetu - poslednji uhapšeni je u Engleskoj, u novembru prošle godine, ali postupak ekstradicije još traje. U SAD je u septembru prošle godine uhapšen Srbin iz Knina, jedno hapšenje obavljeno je u Kanadi, ali oni su ga pustili, nisu želeli da ga izruče Hrvatima. U Švajcarskoj je takođe uhapšena jedna Srpkinja. Međutim, tvrdi Štrbac, problem je što hrvatska država nikada nije objavila u celosti spisak onih koje je amnestirala za oružanu pobunu, niti je objavila spisak optuženih za ratne zločine. Među ljudima koji su procesuirani ima domaćica, čobanica, staraca, onih koji su u sukobima ubili svinju, čak i preminulih pre 1991. godine. - Naše procene su da oko 100.000 Srba trenutno strahuje od ovakvih
sudskih procesa, a to znači, i od povratka u Hrvatsku - procenjuje Savo
Štrbac. Hrvatska nije održala reč Maksim Korać, predsednik Savezne komisije za humanitarna pitanja i nestala lica izjavio je u telefonskom razgovoru za "Politiku" da Srbija i Crna Gora nikada neće dići ruke od 106 Srba koji se nalaze u zatvorima u Hrvatskoj. - U pregovorima sa hrvatskom stranom insistirali smo uvek, i insistiraćemo, da se ispoštuje sporazum ministara inostranih poslova SRJ i Hrvatske o razmeni zatvorenika po principu "svi za sve". Jugoslovenska strana drži datu reč i oslobodila je čak i 17 lica koja su špijunirala u korist Hrvatske - rekao je Korać, koji se nalazi u Zagrebu, gde pregovara o penzijama s predstavnicima Hrvatske. On napominje da je transfer zatvorenika u naše zatvore nužna, ali ne i zadovoljavajuća mera jer hrvatska strana nije održala reč. Korać je takođe rekao da je Komisija predložila našim nadležnim
organima da daju državljanstvo zainteresovanim osobama, navodeći da je i
njihovom molbom za državljanstvo već ispunjen uslov za transfer u
srpsko-crnogorske zatvore. Najčuveniji zatočenik Stara i trošna zgrada, građena tokom Prvog svetskog rata, najveći je i najstroži zatvor u Hrvatskoj. U tesnim sobama Lepoglave bez sanitarnog čvora i tekuće vode, smešteno je više osuđenika, tako da su takve uslove često kritikovali aktivisti humanitarnih organizacija. Najgori uslovi su u "srpskom bloku", oštećenom još u pobuni zatvorenika 1991. godine. Osuđenim Srbima za ratne zločine nije dozvoljeno mešanje s drugim zatvorenicima, nemaju povlastice kao osuđeni hrvatski građani - kažu Mirko Bosanac i Marko Rnić, s tim da je posle smene vlasti u Hrvatskoj režim prema njima bio nešto bolji. Lepoglava je i najpoznatiji "komunistički univerzitet", što su često
isticali funkcioneri KPJ koji su tamo bili zatočeni tokom vladavine kralja
Aleksandra. Njen najčuveniji zatvorenik je bio Josip Broz Tito, pa je
Lepoglava tako ušla u čitanke druge Jugoslavije. Zatvor zbog svinje i konja Banić Bogdan iz opštine Benkovac, čobanin sa četiri razreda osnovne škole, osuđen je na osam godina robije jer je 1991. godine ubio tri svinje i četiri konja, vlasništvo komšije Hrvata, čime je, prema obrazloženju hrvatskog pravosuđa, izvršio ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Štrbac kaže da je Bogdana posle šest godina strogog zatvora amnestirao hrvatski predsednik Stjepan Mesić, iako Bogdan to nije tražio. Ni dan-danas mu nije jasno kako je tim činom učestvovao u procesu stvaranja velike Srbije. Aleksandar Apostolovski |
