|
Između čekića i nakovnjaZapočeto je mnogo "transformacija" društvenih firmi, ali je malo njih i dovršeno. Zajedno sa nepovoljnim događajima u okviru globalnog srpskog društva, navedene "promene" u sferi rada umesto očekivanih pozitivnih ekonomskih i socijalnih promena značile su suštinsko razaranje proizvodnog i radnog potencijala radnih (proizvodnih i neproizvodnih) organizacija društvenog sektora. Ocena je da su mnoge nekadašnje "radne organizacije" tokom poslednje decenije prestajale da deluju kao radne organizacije i da su ljudi koji su bili zaposleni u njima sve manje bili radnici u izvornom značenju. Svakodnevni život velikog broja ljudi koji su u ovom periodu bili egzistencijalno vezani za "društvene firme" bio je obeležen formalnom zaposlenošću, ali suštinskom besposlenošću, formalnom "društvenom zaštićenošću" i faktičkom nesigurnošću, stalnim obećanjima o boljoj budućnosti, a realno izgubljenim perspektivama. U Srbiji devedesetih godina izneverena su nekadašnja očekivanja ljudi da bi im rad u društvenim (državnim) firmama trebalo da donese egzistencijalnu sigurnost, i to na duži rok. Uprkos ideološkim obećanjima doskora vladajućih socijalista, u Srbiji su suštinski napušteni svi ključni elementi nekadašnjeg zaštićenog radnog, ekonomskog i socijalnog statusa zaposlenih u "socijalističkim preduzećima". Jedina nada za one koji su još zaposleni u društvenim firmama (pod uslovom da ne postanu tehnološki višak) jeste temeljna svojinska i sveukupna transformacija tih firmi. Nažalost, sada je taj proces mnogo teži i bolniji nego početkom decenije zbog nužnosti prevazilaženja temeljnog razaranja sfere rada koje se dešavalo tokom proteklih deset godina. Mali požari Radnici se sada nalaze u šoku, nakon spoznaje da se iz dosadašnjeg života, doduše privredno neproduktivnog, ali psihološki "ušančenog" u sigurnost društvenog preduzeća, treba da presele u neizvesnost. Posebno je bolno to saznanje za radnike Kragujevca, Bora, Smedereva i Niša, budući da je reč o gradovima koji su u periodu samoupravnog socijalizma predstavljali svojevrsne polove razvoja. Te fabrike, kao nosioci razvoja u navedenim gradovima, bile su iz oblasti industrijskih grana čiji je nivo proizvodnje u septembru 2001. u odnosu na prosek 1989. bio manji čak za 94 odsto. Međutim, kako se zaključuje u analizi stručnjaka Instituta G 17 plus, to smanjenje je mnogo manje u poređenju sa padom realnog obima proizvodnje, što upućuje na činjenicu da će se ovi gradovi suočiti sa relativno velikim problemima viška radne snage, koji treba rešavati u procesu restrukturisanja njihovih gigantskih preduzeća. Hleba i posla Poslednjih nedelja su učestali štrajkovi u ovim gradovima koji privlače pažnju javnosti, s obzirom na to da sve češće na ulicu izlaze sa transparentom "Tražimo hleba i posla". Sociolog Milan Nikolić direktor Centra za proučavanje alternativa ne može da proceni dokle radnici mogu da idu u svojim akcijama, budući da se sve svodi na pretnje poput onih "pokazaćemo mi vama", "dole vlada", i tako dalje. Vlada, prema rečima Nikolića, "sitnim parama" krpi rupe, ali to nije rešenje, budući da su po Srbiji upaljeni mali požari socijalnog nezadovoljstva. Ali, kako ističe ovaj analitičar, ni vladi nije lako, s obzirom na to da se s jedne strane nalazi između socijalnog nezadovoljstva koje narasta kao kvasac i, s druge strane, nadolazećeg nacionalnog zbog Haškog tribunala. U vezi s tim nameće se pitanje da li socijalno nezadovoljstvo može da preraste u socijalni bunt većih razmera koji bi mogao da ugrozi vladu. Politikolog Zoran Stojiljković odgovara odrečno, budući da nezadovoljni radnici ne vide vladu kao jedinog krivca za svoje nevolje. Njihovo nezadovoljstvo je difuzno i usmereno je na prethodni režim, međunarodnu zajednicu i institucije koje nisu mnogo uradile na suzbijanju korupcije i kriminala. Srpski premijer Zoran Đinđić se sve češće proziva za mnoge greške i propuste, kaže politikolog Dijana Vukomanović. U očima birača, Đinđić ne može da bude srpski Leh Valensa, budući da on izbegava kontakt s radnicima, a javno mnjenje ne vidi šta je konkretno njegova vlada uradila u borbi protiv siromaštva. Nezadovoljni radnici možda veruju da serijom štrajkova u mestima Srbije
mogu da skrenu pažnju na to da su spremni da "stvar uzmu u svoje ruke".
Ali, zasad nema te partije, sindikata ili bilo koje druge organizacije
koja može da akumuliranu energiju socijalnog nezadovoljstva kanališe i
usmeri u pravcu Beograda. Između ostalog i zbog toga, kako ocenjuje
psiholog Ljiljana Baćević, što su psihofizički iscrpljeni siromaštvom,
nezaposlenošću, beznađem. Nezadovoljni građani moraju da traže izlaz iz te
situacije i već se pomaljaju znaci otpora koji su signal da se energija
socijalnog nezadovoljstva polako usmerava na političku elitu, čijim
obećanjima više ne veruju. Četiri projekta Tržište rada i Ministarstvo zapošljavanja i rada, uz stručnu pomoć Svetske banke, sačinili su četiri pilot-projekta za zapošljavanje u Pančevu, Nišu, Kraljevu i Lazarevcu. U Pančevu se privatizuju dva velika preduzeća - HIP "Azotara" sa 1.700 radnika i HIP "Petrohemija" sa 3.100 radnika. Trenutno se ne zna ukupan višak radnika. Dva preduzeća sa najviše zaposlenih radnika u Nišu su Mašinska industrija sa 6.000 zaposlenih, od kojih je 1.200 višak. U Elektronskoj industriji je od 7.000 zaposlenih 2.500 radnika višak. U kraljevačkom "Magnohromu" od 5.000 zaposlenih višak je 1.800 radnika, a u Fabrici vagona 300 radnika je višak od 1.600 zaposlenih. Kolubara u Lazarevcu, sa 15.000 zaposlenih, treba da se restrukturiše, ali nije poznat ukupan broj radnika koji će ostati bez posla. N. Kovačević Objašnjenje U jučerašnjem tekstu "Prekobrojni sa spiska" potkrala se greška u delu koji piše da se "u pančevačkoj ‚Petrohemiji’ nekoliko stotina radnika našlo u čudu zbog toga što su jednog jutra kada su došli na posao saznali da su prekobrojni, po spisku koji je bio nalepljen na kapiji preduzeća". Istine radi, to se zaista i dogodilo, ali u pančevačkoj "Azotari". Izvinjavamo se radnicima "Petrohemije" zbog ove tehničke omaške. N. K. |
