|
Bušov Varšavski paktNekad smo, navodeći skraćenicu sastavljenu od početnih slova susednih država, u šali govorili da je Jugoslavija okružena BRIGAMA. Danas sličnog akronima nema, ali su brige ostale i izgleda da se uvećavaju, uprkos uveravanjima da je Balkan sve stabilniji. Bolje je, naravno, nego što je bilo u protekloj deceniji, jer više nema rata i ulažu se napori da ga više i ne bude. Ali, malo ko veruje da će stvaranje nove evropske bezbednosne strukture moći da donese ovom regionu punu stabilnost bez prisustva stranih vojski. Dok se, na jednoj strani, govori o smanjenju stranih trupa u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, istovremeno se, na drugoj strani, najavljuje da će američki vojnici doći u Bugarsku i Rumuniju i da će američki borbeni avioni leteti iz baza u Nemačkoj za Irak preko područja jugoistočne Evrope, koristeći hrvatske i makedonske vazdušne koridore i, ako treba, aerodrome. Ako ti avioni budu leteli, recimo, od Tuzle prema "Bondstilu", malo je verovatno da će nas Amerikanci pitati da li nam smetaju grmljavina i štetni izduvni gasovi. Taj koridor smo dužni da im ustupimo prema jednoj od odredaba Dejtonskog sporazuma. Ali, ako budu leteli iz pravca Budimpešte prema Skoplju, možda će nas i pitati za prelet, uz opasku da bi nam takav ustupak mogao olakšati ulazak u "Partnerstvo za mir" ili nešto slično. U svakom slučaju, kuća nam je i dalje nasred puta. Moguća seoba američkih baza iz Nemačke u zemlje nekadašnjeg Varšavskog ugovora - Poljsku, Češku, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku - i pripreme za rat u Iraku odražavaju jednu istu strategiju Pentagona koja je razrađivana u poslednje dve-tri godine. O tim planovima je ovih dana otvorenije govorio general Džejms Džouns, novi glavni komandant snaga NATO-a. Od 109.000 nemačkih vojnika stacioniranih u Evropi oko 78.000 njih se nalazi u Nemačkoj. Zamisao Pentagona je da se broj vojnika smanji za otprilike jednu četvrtinu i da se čitava američka vojna struktura u Evropi izmeni. Kao bivši komandant marinaca, general Džouns ne krije da sanja o bazama širom sveta razasutim - koje iz milošte zove "vrtićima s ljiljanima" - odakle brze snage za intervenciju mogu "u skoku" da se nađu na ratnim žarištima. Po novoj strategiji, glomazne tenkovske formacije, koje su svojevremeno bile predviđene za širok frontovski rat protiv bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog ugovora, bile bi ekspedovane za invaziju na Irak i potom ne bi bile vraćene u Evropu, jer NATO više nema razloga da strepi od ruskih tenkova. Namesto ovih jedinica došle bi u nove američke baze u zemljama bivše istočne Evrope lakše i mobilnije operativne snage koje su osposobljene za brza borbena dejstva u područjima koja važe za potencijalna žarišta, a to su prevashodno Bliski istok, Persijski zaliv i još, donekle, Balkan. Neki američki kongresmeni, ljuti na vladu kancelara Šredera zato što je odbio da podrži američki ratni pohod na Irak, predložili su da se Nemci "kazne" za nekooperativnost tako što će se američka vojska povući iz baza u Nemačkoj. Izgleda da su oni bili zatočenici hladnoratovskih predstava: Nemci više ne kriju, otkad im ne preti opasnost od Rusa, da zapravo žele da američka vojska ode iz njihove zemlje. Oni koji sada žele američke baze na svom tlu - u nadi da će od toga imati znatne ekonomske koristi i možda novu, američkim parama izgrađenu, saobraćajnu infrastrukturu i modernu mrežu telekomunikacija - jesu Rumuni i Bugari, dok su Amerikanci sami odabrali po jednu specijalizovanu bazu u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj. (Zanimljivo je da je "Bondstil" prototip za izgradnju i ovih baza i baza u centralnoj Aziji.) Ovu novu vojnu konfiguraciju jedan američki komentator je nazvao "Bušovim Varšavskim paktom". Letovi američkih ratnih aviona iz južnih evropskih baza prema Persijskom zalivu bili bi, naravno, kraći, brži i racionalniji, a izdržavanje vojske jevtinije nego u Nemačkoj. Već od kraja marta vojni i politički predstavnici Rumunije i Bugarske imaće pravo da prisustvuju svim skupovima NATO-a i da učestvuju u raspravama na njima. Mi ćemo tako ubrzo imati novo okruženje: četiri članice NATO-a (Mađarsku, Italiju, Bugarsku i Rumuniju) i tri pretendenta na skori ulazak u NATO (Albaniju, Makedoniju i Hrvatsku), uz jedan međunarodni protektorat na svojoj teritoriji (Kosmet), a drugi sebi uz bok (Bosnu), oba pod kontrolom snaga NATO-a. Izgubivši, sa nestankom bipolarnog sveta, svoju privilegovanu geostratešku poziciju između blokova, postali smo najpre izolovani izopštenici, a potom prvo evropsko ratno poprište posle Drugog svetskog rata, poligon za NATO i zemlja kunića za Evropu. Tragove svega toga nosimo, poput bivših kažnjenika i potencijalnih izgrednika, do dana današnjeg, kad treba da se snađemo između Amerike i podvojene Evrope i kad treba da počnemo da se navikavamo na svoj novi međunarodni položaj u obruču. Prva pomisao je da i mi nećemo dugo moći bez bezbednijeg i stabilnijeg okruženja i da ćemo morati svoj položaj nekako da saobražavamo položajima suseda. To se kod nas artikuliše kroz zahtev za što skoriji ulazak u "Partnerstvo za mir", ređe i kroz želju za pristupanje NATO-u. Makar kako to čudno izgledalo, nove okolnosti u kojima smo se obreli mogle bi da nas oslobode jedne neprijatnosti: da i dalje molimo da budemo primljeni u "Partnerstvo za mir", a da nam se stalno, zbog Haga ili zbog nečeg drugog, odgovara da nismo ispunili sve uslove, kao da su svi oni koji su već tamo - od Baltika do Kavkaza - uzori demokratije i vladavine prava. Sad je očiglednije da naše članstvo u "Partnerstvu za mir" nije od pretpostavljene koristi samo za nas nego i da ima svoju objektivnu vrednost i cenu, jer bi i drugima olakšalo njihove poslove u komuniciranju preko ovog prostora. Ne radi se samo o ispunjenju naše želje, što tek treba da zaslužimo, nego o dopuni i podudarnosti interesa. To se valjda zato i zove partnerstvo. |
