LIČNI STAV
Šešelj u Hagu
Piše: Kosta Čavoški
Posle razgovora s Havijerom Solanom u Briselu haški tužilac Karla del Ponte zlurado je izjavila: "Koštunica više nije predsednik, a Šešelj je u Ševeningenu". Naša javnost, međutim, još ne zna zbog čega je Vojislav Šešelj u haškom zatvoru, pa ćemo - koliko to naše moći razumevanja haških optužnica dopuštaju - pokušati da to objasnimo.
Šešeljeva, navodna krivica, je plod providne i krhke konstrukcije. Posredi je takozvana, formularna optužnica kojom se, po nahođenju Karle del Ponte i njenih pomoćnika, može optužiti bar 10.000 naših sunarodnika u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Prvi deo te puke konstrukcije jeste nekakav "zajednički kriminalni poduhvat" kome se pripisuju mnogobrojni ratni zločini počinjeni na tlu Hrvatske i BiH. A potom se Šešelj - iako lično nije izvršio nijedno krivično delo - čini posredno odgovornim za čak 14 ratnih zločina (?!) koji su, navodno, izvršeni tim "Zajedničkim kriminalnim poduhvatom".
Pa u čemu je Šešeljeva "krivica"? U tome što je, pored
ostalog:
- propagirao politiku ujedinjenja "svih srpskih zemalja" u
homogenu srpsku državu;
- učestvovao u regrutovanju, finansiranju,
snabdevanju i upućivanju srpskih dobrovoljaca;
- držao "zapaljive
govore";
- iznosio i ohrabrivao stvaranje homogene "Velike Srbije";
-
držao javne govore kojima je pozivao na izbacivanje hrvatskih civila i time
podsticao svoje sledbenike i lokalne vlati da to čine;
- "regrutovao srpske
dobrovoljce" i "indoktrinirao ih ekstremnom etničkom retorikom", a oni su potom
svojom voljom vršili "zločine navedene u optužnici".
Jedino činjenje koje se Šešelju stavlja na teret jeste regrutovanje dobrovoljaca i njihovo upućivanje na front, gde su se borili u sastavu regularnih vojnih jedinica pod komandom profesionalnih starešina. A potom je poneki do tih dobrovoljaca izvršio poneki od navodnih zločina koji se Šešelju, očigledno, shodno načelu objektivne odgovornosti, stavljaju na teret.
Ukoliko bi se tako prevaljivala krivična odgovornost, haški tužilac bi, pored ostalih, trebalo da optuži i sve službenike u opštinskim vojnim odsecima koji su regrute i druge vojne obveznike upućivali u regularne vojne jedinice.
Pa šta preostaje od Šešeljevog navodnog zločina? Samo delikt mišljenja, tj. njegovi "zapaljivi govori", odnosno "jezik mržnje", kako bi to rekli dobro plaćeni zvaničnici američkih i nemačkih (ne)vladinih organizacija u našoj zemlji. A da bismo saznali "merila" kojima se haški tužilac rukovodi kada inkriminiše Šešeljeve "zapaljive govore", valja razmotriti sledeću ispovest pesnika, izdavača i novinara Zilhada Ključanina, objavljenu u "Ljiljanu" br. 36, od 22. septembra 1993. pod naslovom "Da, ja prezirem Srbe":
"Da mi se nije ukazala Alahova milost, ubio bih nekoliko dušmana i skončao kao čovjek. Moj dušman zove se Srbin. Dušman moga dida zvao se Srbin. Dušman moga oca zvao se Srbin. Dušman moga brata zvao se Srbin. Dušman moga djeteta zvaće se, posigurno, Srbin...
Halal im ne mogu dati. Srbima ću halaliti kad njih nestane 200.000. Kad u smrti budemo jednaki. A zaboraviti im neću nikada. I prezirati ću ih zauvijek. Prezir je sasma prirodan odnos prema Srbima... Prezir mora postati opna muslimanske čovječnosti... Onaj Musliman koji neće da prezire Srbina, zaslužuje svaki prezir..."
Haški tužilac je optužio Šešelja zbog njegovih "zapaljivih govora", iako oni, u poređenju s Ključaninovom provalom iskonske mržnje iz tamnog vilajeta, deluju jadno i bedno. A kako tužilac ne samo da nije optužio Ključanina nego ga verovatno i neće optužiti, nije isključeno da je u njegovim rečima otkrio jezik istinske ljubavi i muslimanskog humanizma.
