| Životni put Zorana Đinđića
Voleo je Hegela i kačamak Govorio je za sebe da je "vozač autobusa kome neko stalno zateže kočnice". Najviše su ga nervirali funkcioneri koji savlađuju stepenište prag po prag, oni koji ne preskaču. Bio je brz, isuviše brz i za one koji su želeli da ga prate, a pogotovu za one koji nisu želeli da se zemlja konačno izvuče iz blata
U tom svetlu mnogo jasnije i nimalo patetično zvuče ocene da je pucnjava u premijera Đinđića pucanj u Srbiju i državni organizam Srbije. U tom kontekstu vredi citirati reči jednog srpskog političkog filozofa koji je pišući politički portret Zorana Đinđića i osvrćući se na teze njegovih protivnika da bi on, Đinđić, mogao uspostaviti totalitarnu kontrolu vlasti ustvrdio, pre više od godinu i po dana: "Ja se, recimo, mnogo više pribojavam albanskog sindroma; totalnog sloma državnog poretka, bezvlašća, haosa i anomije". Oficirsko dete
Doktor filozofije Zoran Đinđić, Srbin, pravoslavne vere, rođen u Bosanskom Šamcu 1. avgusta 1952. godine, bio je i političar, privatni preduzetnik, profesor, prevodilac, pisac... Zoran je sin jedinac oca Dragomira, oficira JNA i majke Mile. Kako je sam rekao, "rođen je dovoljno kasno da ne upadne u iluziju titoizma". Kao oficirsko dete živeo je u mnogim mestima SFR Jugoslavije. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. godine. Filozofski fakultet, takođe u Beogradu, 1974. godine, a doktorirao na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine, u dvadesetsedmoj godini, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj kod čuvenog filozofa Girgena Habermasa na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva". Predavao je na novosadskom Filozofskom fakultetu. Bio je glavni i odgovorni urednik beogradskog filozofskog časopisa "Teorija" i saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Objavio je knjige: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država". Prevodio je Biltaja, Lojolu, kao i ruskog anarhistu Kropotkina. Lucidan, brz
I prijatelji i neprijatelji priznavali su mu: odlučnost, takmičarski duh, hiperaktivnost, lucidnost, operativnost, sposobnost brzog mišljenja i donošenja odluka... Bio je brz, izgleda i suviše brz i za one koji su želeli da ga prate, a pogotovo za one kojima nije odgovaralo kretanje iz blata u koje su zapale država i nacija. Đinđićevu izuzetnu volju i brzinu učenja primetili su i njegovi saradnici iz raznih izbornih kampanja ali i profesori na Institutu za strane jezike u Gospodar-Jovanovoj ulici gde je, kad je postao gradonačelnik Beograda, počeo da uči engleski jezik. Đinđićeva obuka trajala je šest meseci, sat do sat i po nedeljno što je bilo dovoljno da se jedan od profesora Gavin Braun, oduševi kad ga je, potom, slušao kako govoreći engleski gostuje u dve najpoznatije emisije Bi-Bi-Sija. Đinđić je, kao student filozofije, stizao da paralelno pohađa i studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije, a ostao je zapamćen kao jedan od studenata koji su u najkraćem roku diplomirali na filozofiji. Izjavio je za sebe da je "vozač autobusa kome neko stalno zateže kočnice". Govorio je da ga najviše nerviraju oni vladini službenici i funkcioneri koji mirno savlađuju stepenište, prag po prag, oni koji ne preskaču... "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, da kaže ne i da ga mrze, jer je to priroda politike", rekao je Đinđić. Njegovi politički protivnici optuživali su ga, s jakom dozom ironije, da je "oteo" vlast u Demokratskoj stranci. Drugi su ocenjivali da je on, za samo nekoliko godina, promenio "krvnu sliku" stranke i od intelektualističkog kluba napravio moćnu i organizovanu "japi-stranku". Sam Đinđić je tvrdio da "politika nisu razgovori po beogradskim salonima" i da stranka mora biti kao preduzeće, nikako mesto za druženje i da svaki član mora imati proizvod – plakat, poruku, kritiku, nastup... Krhka plava lepotica
"Visok i elegantno obučen Đinđić se izgledom razlikuje od nemarnih, nezgrapnih aparatčika koji su okruživali Miloševića", pisala je zapadnjačka štampa. Prateći ga, novinari su beležili i najsitnije pikanterije iz njegovog života. Da su mu pasija automobili i lepa garderoba. Da mu je omiljena knjiga Hegelova "Fenomenologija duha", a jelo kačamak. Da je, u svojim nekonvencionalnim premijerskim nastupima, vozio trotinet i đuskao na koncertima. Da je u horoskopu lav a u podznaku vaga. Da je priznao da ima ušteđevinu od sto četrdeset hiljada nemačkih maraka i sto pedeset akcija "Koka-Kole". Da ne pije i ne puši, ali da je, prilikom proglašenja za gradonačelnika Beograda, popio viski i zapalio "tompus". Suprugu Ružicu, pravnicu, poreklom iz Valjeva, Đinđić je upoznao na promociji svoje knjige "Jugoslavija kao nedovršena država" ("molio sam Boga da ta krhka plava lepotica ne ode ili da, ako već ode, zaboravi telefonski imenik, šal, kapu") a zaprosio ju je u beogradskom Zoološkom vrtu. Rodila mu je ćerku Jovanu i sina Luku. U jednom propagandnom spotu pre skoro deset godina, zajedno sa ocem Zoranom pojavio se i jednogodišnji Luka koji je, na kraju te godine, u anketi TV "Politike" proglašen za muškarca godine. Đinđići, koji slave Svetog Nikolu, potiče iz sela Zdravinja kod Prokuplja. Letos, oko dve stotine Đinđića iz cele Srbije svečano se okupilo u tom selu gde je promovisana i knjiga "Repa sa korenom" Bogoljuba M. Đinđića u kojoj je objašnjena geneza i istorijat ove velike familije. Politički i ini protivnici dr Zorana Đinđića najviše su voleli da upiru prstom u njegovu relativnu "nepopularnost" među biračkom masom. Jedna inteligentna Srpkinja, a nije analitičar, ciljajući na istorijski zakonomerno srpsko političko slepilo kad je u pitanju "izbor" vođa rekla je: "To mi je najpouzdaniji znak da je nepopularni Đinđić bolji od ostalih". Ima jedna strašna scena u Bergmanovom filmu "Zmijsko jaje"... Nemačka u doba hiperinflacije, jaje košta 80 milijardi maraka, kabarei niču kao pečurke, Hitler se sprema da zauzme tron... Jedan ojađeni Nemac dolazi u neku ustanovu da mu izdaju za njega važnu potvrdu. Činovnik insistira na zamornoj proceduri što izluđuje onog prvog: "Ama čoveče, svet se oko nas ruši, a ti bi da mastiljariš". Činovnik mu je odgovorio: "Kad bi i ti i ja i svi drugi radili svoj posao kao da zlo ne postoji, sve bi funkcionisalo!" Bio je to "pravi" Nemac mada, u tom trenutku različit od svih drugih. Među Srbima, biti drukčiji, i sada i ikada, prilično je smrtonosno. Frankfurtske godine O Đinđićevom odlasku u Nemačku, još odavno, ispredale su se legendarne priče. Prema jednoj verziji, Đinđić je upoznao filozofa Jirgena Habermasa, prvog čoveka takozvane Frankfurtske škole na ostrvu Korčuli, gde se svake godine održavala Letnja filozofska škola u organizaciji čuvenog zagrebačkog časopisa "Praksis". Habermasu se svideo energični mladić pa ga je pozvao da dođe kod njega u Frankfurt. Đinđić, poslovično, nije gubio vreme i vrlo brzo je otputovao za Nemačku. Pronašao je Habermasovu kuću i pošto, posle dugog zvonjenja, niko nije otvarao vrata ušao je kroz prozor, legao na sofu i zaspao. Tako ga je zatekao stari profesor Habermas. Po drugoj verziji, kad je Đinđić osuđen na zatvorsku kaznu zbog pokušaja osnivanja tajne studentske organizacije, Vili Brant je lično intervenisao kod tadašnjih jugoslovenskih vlasti i Đinđić se obreo u Frankfurtu. Njegove frankfurtske godine bile su začuđujuća mešavina boemskog života, privatnog biznisa i građenja akademske karijere sve do 1989. godine kada se, inspirisan padom Berlinskog zida, s ozbiljnom političkom ambicijom, konjskim repićem i minđušom u uvu vratio u Beograd. Svoju poslovnu karijeru u Nemačkoj počeo je kao vozač autobusa u jednoj turističkoj agenciji da bi je nastavio prodajom industrijskih mašina za tekstil. Tako je, izjavio je Đinđić kasnije, zaradio novac za stan u centru Beograda. Često, a naročito tokom Frankfurtskog sajma knjiga, kod Đinđića, u njegovom stanu u prizemlju jedne zgrade u boemskoj četvrti Frankfurta, gostovali su pripadnici beogradske intelektualne elite. Na podu, u vrećama za spavanje, tiskali su se direktor SKC-a Ljubomir Kljakić, Milorad Vučelić, današnji ambasador SCG u Berlinu Milovan Božinović, čuveni beogradski zaljubljenik u kubansku revoluciju Milo Petrović, alijas Milo Kompanjero i mnogi drugi. Štampa je zabeležila da je Đinđić svojim odlaskom iz Nemačke naročito naljutio svoju tamošnju prijateljicu Dunju Melčić koja je objavila gomilu tekstova u kojima je, od svih "groznih" Srba, Đinđić okvalifikovan kao najgrozniji. Omiljena poštapalica Miloševićevih medija bila je da je Zoran Đinđić "nemački špijun". On je, na ovo podapinjanje nogu, u svom stilu odgovorio: "Vuk Karadžić je bio prvi zvanični proglašeni špijun u Srbiji samo zato što je znao nemački, dok oni nisu znali ni srpski". Kosmetska zagonetka Poslednju deonicu svog života Zoran Đinđić je najviše posvetio potenciranju pitanja Kosova i Metohije. Rekao je: "Rešenje statusa Kosmeta je rešenje statusa Srbije". U svom poslednjem intervjuu ("Večernje novosti", 7. marta 2003. godine) izjavio je, između ostalog: – Potpuno sam svestan da nam predstoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes. Ali, isto tako, da mi u toj borbi ne možemo izgubiti ništa time što svoje interese počinjemo da branimo već danas. Mi smo poslednjih godina mislili da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove. Da će svet reći: "E pošto ste sad demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu i Metohiji nadležnosti koje ste imali". To se već pokazalo kao netačno. Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: slaba Srbija – jaka Jugoslavija... Indikativno je što su me, čak i neki ljudi iz Evrope, za koje smatram da su mi bliski politički, redovno pitali koji su motivi što pitanje Kosova i Metohije pokrećem danas. Svima sam odgovorio isto: "Recite mi da li je to istina, a motive pustite". Posle ovoga je odgovor bio: Slažemo se. Pitanje je ozbiljno. Podržavamo te, podržavamo reforme i demokratiju u Srbiji. |
Milan ČETNIK
