| Umesto obećanog intervjua
Nismo se tako dogovorili, predsedniče
Na stranicama "Ilustrovane Politike", baš ovim prvim,
upravo je u jednom od martovskih brojeva trebalo da bude objavljeno nešto
zaista vrhunski ekskluzivno. Nešto čemu se svaki urednik potajno nadao da
će uspeti, a što nikome, čak ni "prijateljima bliskim izvorima bliskim
vladi" nije pošlo za rukom: porodični intervju Zorana Đinđića koji
premijer i njegova supruga Ružica nikada, nijednoj televiziji ili
novinama, nisu dali. Još manje u svom domu, sa ekskluzivnim fotografijama
njih dvoje sa decom, u opuštenoj kućnoj varijanti, kako je trebalo da se
dogodi ovoga puta. Bez lažne skromnosti, baš za našu "Ilustrovanu
Politiku".
Bila je već uveliko prošla Nova godina. Svi moji višemesečni pokušaji, pismena prepiska (jednosmerna, naravno) i telefonsko dosađivanje službenicima u Đinđićevom kabinetu da nekako dobijem povratnu informaciju o mogućnosti porodičnog intervjua za "Ilustrovanu Politiku", ostali su nemušti. A onda, potpuno neočekivan poziv iz kabineta. "Gospodin predsednik sutra po podne može da vas primi. Na kafu. Na deset minuta", saopštio mi je ženski glas. Kreativni šok trajao je cela sledeća 24 časa. Šta da mu kažem? Kako da ga ubedim na priču kad su se svi već potrudili da mene ubede da je to nemoguće? Šta mogu da uradim za samo deset minuta? Vrtelo mi se u glavi dok sam čitavih pet minuta lutala po hodnicima Vlade Srbije (bez ikakve pratnje, sada mi pada na pamet) tražeći vrata sa pločicom "Predsednik". Lekcija uz kapućino U predvorje kabineta ušla sam potpuno sluđena. Nekoliko devojaka za kompjuterima, nekoliko momaka (obezbeđenje, verovatno), tiha radna atmosfera i jak miris duvana. I dalje nemam nikakvu uređivačku strategiju, a već se rukujem sa premijerom. Ne stižem ni da ga odmerim. Ostaje mi u sećanju samo opšta slika: ni mali, ni veliki, ni sitan, ni krupan. Nasmejan, opušten. Šuma sede kose i dečačko lice. Nespretno sklanjam kaput na dvosed dok sedamo u fotelje, jedno preko puta drugog, za malim okruglim stolom. Ne znam odakle da počnem. – Kakav je ovo jak miris? – izlazi mi prva "opuštena" rečenica koju sam mogla da smislim. – A, to! Cigare – smeje se i odlazi do radnog stola donoseći jednu. – Pa zar vi pušite? Nisam znala. Ovaj... nisam nigde pročitala taj podatak. Znam za onaj bicikl na kome vežbate, pa sam bila ubeđena da ste potpuno u "fitnes-fazonu" – brbljam, već skrušena što sam na razgovor došla "neobaveštena". – Ne pušim. Nikad nisam pušio cigarete. Ali, nekad zapalim cigaru. Evo, sad ću sa vama, taman dok popijemo kafu – kaže udobno se zavaljujući u fotelju (treba li reći da se ja ne mičem sa ivice svoje). Dva kapućina stižu brzom brzinom, usred mog drugog pokušaja da započnem ozbiljan razgovor. Kako priliči jednom uredniku prilikom takvog susreta. Ali, avaj. Počinjem da se pravdam. Te neprijatno mi je, te bar da nas je neko nekad upoznao, te malo je glupo da sama sebe predstavljam, hvalim svoje novine... – Zašto? Pa najbolje je kad čovek sam sebe predstavi – počeo je rečenicu koja je trajala celih sledećih pet minuta. Bila je to jedna sjajna retorička minijatura o čoveku (čini mi se) u antropološkom, metafizičkom i svakom drugom filozofskom smislu, sa dosta upadica tipa "evo, ja, na primer" (to sam, naravno, bolje upamtila od definicija). Klimala sam glavom neprestano (verovatno sam izgledala vrlo glupo), grozničavo vrebajući sekundu da ne ispadnem protokolarno nekulturna, a da, ipak, prekinem gospodina predsednika koji je od mogućih deset već iskoristio pet minuta. Mojih. – Da, razumela sam "lekciju" – istrčala sam se dok je uzimao vazduh. – Slušajte, gospodine Đinđiću, da pređemo na stvar. Ja sam došla da se dogovorimo za jedan intervju lične, porodične prirode. Znam da to niste nikad nikome dali. U stvari, nešto slično je davno izašlo u "Profilu". Ja nisam vaš kućni prijatelj i znam da nisam Milomir Marić, ali sad kad ste se već pojavili u kvizu "Milioner", i to u ulozi jednog običnog čoveka, biću uvređena ako se ne dogovorimo da se tako ne pojavite i u "Ilustrovanoj". Smeh. Njegov. – Pa, biram gde ću da se pojavim – odgovara šalom i ozbiljno nastavlja: – Samo da znate, Marić mi nije kućni prijatelj, pod jedan. A pod dva, ja mu nikad nisam dao porodični intervju. To su bili neki fragmenti koje je on čuo od mene i pokupio sa strane, a onda je preduzimljiva Vesna Radusinović to sve obradila i plasirala kao ekskluzivni intervju. Ne kažem da je nešto pogrešno interpretirano u toj priči, ali to svakako nije bio intervju, kako je predstavljeno. Ima šanse, ima šanse, navijam duboko u sebi, a onda potpuni preokret. – A recite mi, kako živite? Kako ide posao? Kako je u "Politici"? U koju ste školu išli?... – poče seriju pitanja upućena meni. Znam za foru, mislim se. Čitala sam da ne propušta priliku da se na svakom mestu raspita kako živi običan svet. Odgovaram što kraće mogu. Sve dok se sam nije upecao na pitanje o "Ilustrovanoj Politici" – šta planiram s njom? Sad ja držim slovo pet minuta. To svakako nije bila tako vešta retorička minijatura kao njegova, ali sluša me vrlo pažljivo. Kakvu "Ilustrovanu" hoću da napravim, kakvo je stanje u medijima, gde vidim mesto "Ilustrovane" na tržištu, šta mislim o srpskim magazinima, konkurenciji, borbi za ono malo čitalaca koji uopšte kupuju novine u Srbiji... Posle vrhunski odvažne rečenice koju sam mu servirala, a koja je glasila: "Evo, sad ću vam u grubim crtama objasniti kako će vaš porodični intervju našoj novini pomoći celom srpskom novinarstvu", gospodin predsednik je samo raširio oči, što je, u prevodu značilo: "E, baš da čujem". O Ružici i Deda Mrazu Budući da sa užasnim ponosom shvatam da je već prošlo ne deset, već više od trideset minuta, sigurno nastavljam sa ubeđivanjem (koliko će ga ljudska dimenzija približiti običnom svetu, koliko je narod zaslužio da zaviri u njegovu dušu, kako je baš prava stvar da se otvori za novine koje čitaju skromni i pošteni građani, a ne tamo neka salonska elita, kako će "Ilustrovanu" svakako preneti svi mediji...) i još sigurnije zaključujem: "Uostalom, gospodine Đinđiću, neko treba da povuče nogu već jednom, a najbolje je da to budete vi. Neverovatno kako je cela ova nova garnitura političara privatno zatvorena za javnost. Ako se vi otvorite pred građanima, onda će i ostali slediti vaš primer. Ako se niko od vas ne otvori, onda se pomirite sa situacijom koju svi osuđujete, a to je da će vas sve stalno pratiti prljavi tračevi. Priznajte i sami, šta drugo preostaje novinarima, kad su sva vrata zatvorena?" – Pa, jeste. Imate pravo – odgovara zamišljeno i već počinje naglas da interpretira moj traktat, ali svojim rečima. Obrni, okreni, jedan nula za mene. – Pa, dobro. Možemo da se dogovorimo za taj intervju. Samo, da znate, teško ću ubediti Ružicu – počinje da uzmiče. – Zaboga, zar zaista mislite da ćemo svi poverovati u tu priču, koja stalno kruži, kako Vaša supruga ne pristaje na intervjue, a ne Vi? Ja baš mislim da je obrnuto. Nije u redu da Vam ona bude izgovor – ne odustajem. – Ne, zaista je tako. Ja sam svestan da kad si javna ličnost, nemaš prava da privatnost kriješ samo za sebe, ali Ružica stvarno insistira na tome. Znao sam od početka političke karijere da moram da se pomirim s tim njenim stavom. – Ali... – pokušavam da zvučim kompromisno. – Dobro, pristaće. Zato što ste obične novine. I znam samo da neće hteti mnogo da priča. – Ne mora mnogo. Ali, neka nam skuva kafu – upadam sa olakšanjem. – Dobro, dobro. Rado ću vam dati intervju. Možemo posle toga, kad ga napišete, da ga dopunimo još nečim. Čovek ne može odmah da se seti svega. Sigurno će biti sitnica koje će mi pasti napamet tek posle... – Naravno, nema problema – ushićeno zaključujem "pogodbu". Svesna sam da je ona "dopuna" samo diplomatsko ime za autorizaciju teksta, ali prvi put se ne ljutim zbog toga. Prelazimo na lakše teme. S gospodinom predsednikom nekako to ide spontano. Pričamo o Beogradu, ljudima, poštenju i licemerju, biznis planovima, uspešnoj poslovnoj strategiji, Deda Mrazu, poverenju, moralu... Glava ministra Božidara Đelića drugi put se pomalja kroz odškrinuta vrata kabineta. Poslovi čekaju, a ja se raspričala... Kafa od deset minuta potrajala je čitav sat. Ustajemo i na brzinu zaključujemo da se o terminu za intervju dogovorim sa njegovom prvom sekretaricom (nije imao šefa kabineta, time se tokom razgovora pohvalio). Izlazim iz kabineta i sa žaljenjem konstatujem da od silne priče uopšte nisam stigla da osmotrim prostor. I opet ostaje samo opšti utisak: skromne kvadrature, sve u drvetu, dosta svetla, mnogo knjiga. Stočić i fotelje za goste i radni sto. Pretrpan papirima. I rečenica koju je izgovorio još negde na početku susreta: "Evo, pogledajte", pokazao je prema svom stolu. "Gomila slučajeva. I svi nerešeni". |
Gordana KNEŽEVIĆ
