|
Datum: 17. mart 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
SRBIJA TONE SVE
DUBLJE
[EMAIL PROTECTED]
Miloš Markovic, novinar
Beograd, 14. mart
2003. god.
Da se odmah razumemo : Samo nenormalan i nemoralan covek može
podržavati ubistvo, odnosno atentat, kao vid politicke borbe. Ako neko u sebi
oseti radost zbog necijeg ubistva, odmah sam sebi može doneti i dijagnozu,
odnosno potražiti je u psihijatrijskoj bolnici. Ne znam da li politicko slepilo,
ludilo, zanesenost, opsednutost vlašcu, imaju karakter medicinske dijagnoze,
ali, sasvim je sigurno, da sve ono što se poslednjih godina dešavalo na podrucju
bivše Jugoslavije ( tri puta bivše ! ) spada u sferu iracionalnog i
destruktivnog.
Lako je osuditi, ali je teško razumeti - jedno je od nacela
kritickog mišljenja. Ubistvo svake javne licnosti, pogotovo politicke, po
prirodi stvari, pored prirodnih i iskrenih osuda, pored istinske ožalošcenosti,
donosi sobom i niz konvencionalnih izliva, nepodnošljive hipokrizije, patetike u
raznim oblicima, i što je najnemoralnije, a što je u Srbiji odmah došlo do
izražaja, što se necija smrt odmah instrumentalizuje u politicke svrhe, odnosno
stavlja se u funkciju licne karijere, odnosno stranacke promocije. Ubistvo
premijera Srbije dr Zorana Djindjica to ubedljivo potvrdjuje. Nije mali broj
licnih ili politickih reagovanja, koja predstavljaju jednu vrstu ubijanja i
posle ubistva. Kao da je nastupilo jedno politicko takmicenje - ko ce dati
pateticniju izjavu, ko ce ubedljivije iskazati svoju partijsku privrženost ili
licnu ožalošcenost. Izgleda da je partijsko - politicki bol mnogo teži od onog
najprirodnijeg. Kao da pokojnika više žale politicki funkcioneri, nego njegova
deca, majka i supruga. Mnoge manifestacije te vrste, pogotovo one u medijima,
neodoljivo podsecaju na smrt i sahranu Josipa Broza - Tita. I tada je, pod
maskom najvece ožalošcenosti, odmah pocela nemilosrdna borba njegovih najbližih
saradnika za vlast. Ubijeni premijer Srbije dr Zoran Djindjic, bio je
personifikacija vlasti, cak apsolutne vlasti. Za nju se dugo borio, a za vrlo
kratko vreme stekao poziciju potpune dominacije na politickoj sceni Srbije. To
se mnogima nije svidjalo, kao što se nije svidjao niko ko je bio nosilac
apsolutne vlasti. Kao da premijer Djindjic nije bio svestan velikog rizika
velike vlasti. Onaj ko personifikuje vlast, rizikuje da sve probleme u zemlji,
sva nezadovoljstva i ogorcenja primi na licnu adresu. A Srbija sve više i sve
ubrzanije postaje zemlja izgubljenih iluzija.
Ovu konstataciju, nažalost ,
lako je dokazati. Ona može u prilicnoj meri pomoci da se razumeju i okolnosti
koje su dovele do ubistva Zorana Djindjica. Nasledjena, pa cak i produbljena
društvena patologija, omogucuje sve kriminogene, mafijaške, pa cak i zlocinacke
pojave. Velika i masovna želja da se tome stane na put, nažalost, nije
udovoljena. A upravo je DOS, u periodu borbe za vlast, obecavao potpuni raskid
sa kriminalom, obecavao je dominaciju prava, pravde, pravne, demokratske i
ekonomnski razvijene zemlje. A desilo se i dešava se sve suprotno od toga.
Iluzija je sve manje, a ogorcenja i razocaranosti sve više. Za tako tragicnu
situaciju, naravno, ne treba optuživati nijednog pojedinca, pa naravno, ni
pokojnog premijera Djindjica. Sigurno je da je on najviše želeo da naša
društvena situacija bude drugacija i da on i njegova vlada opravdaju sva
ocekivanja i nadanja koja su, nažalost nekriticki, posejali u narodu. Nikom ne
ide u glavu, da država, vlada i vlast ne mogu da se obracunaju sa kriminalom i
mafijaškim organizacijama.
Neverovatno je i daleko od svake logike, da tek
sada, posle ubistva premijera, vlast hapsi više desetina kriminalaca mafijaškog
kalibra koji vec imaju više stotina raznih krivicnih dela, da za sve to zna
policija, da ima njihove dosijee, tacan uvid u njihovu kriminalnu delatnost,
precizne i pouzdane podatke - a da su sve do sada bili na slobodi i nesmetano
delovali. Pred tom neoborivom cinjenicom, skoro da više niko i ne sumnja o
višestrukoj povezanosti vlasti i mafije. Mafiju nikad i nigde ne interesuje
demokratija, niti bilo koji oblik režima, ona uvek i svugde samo traži nacin i
mogucnosti da ostvaruje svoje ciljeve, pa makar se oni ostvarivali kroz ubistva,
pljacke, ucenjivanja, drogu, prostituciju, terorizam. Preko pedeset lica je
uhapšeno u jednom danu. Njihove fotografije i biografije pojavile su se u svim
medijima. Podaci iz policijske evidencije, tek sada prezentovani javnosti,
nadmašuju inventar kriminalne delatnosti i najvecih cikaških gangstera
tridesetih godina prošlog veka. Neverovatno je da nekima od njih pripisuju i
zasluge za dolazak na politicku scenu sadašnje vlasti. Neverovatno je da se
pojedini funkcioneri, pa i bivši generali, cak i sami hvale prijateljskim vezama
sa takvim mafijašima, koje predstavljaju kao uspešne biznismene. Sada se takmice
u negiranju svojih ranijih izjava. Tek sada tvrde da ih ne poznaju. Pa otkud
onda tako precizni podaci o njima, otkud tako ubedljiva dokumentacija njihove
kriminogene i zlocinacke delatnosti ? Kako to da policija i organi sudstva,
najednom, sve o njima znaju, a da ih do sada niko cak i ne poziva na odgovornost
? Kako to da kriminalce, pa cak i ubice, odmah puštaju na slobodu ? Kako to
ministar policije i ministar pravde, pored toliko kompromitujucih dokaza, pored
tolike neefikasnosti i neobjašnjive tolerancije prema kriminalu, mogu, svakom
moralu zainat, da i dalje obecavaju narodu šarene laže, da se zaklinju u svoju
demokraticnost, pravdoljubivost i borbu za narodno usrecivanje. Sada, pred
kamerama, liju krokodilske suze. Kakvo licemerje, kakva hipokrizija ! Pored
tragicnosti samog dogadjaja, još je veca tragedija da upravo najodgovorniji za
ubistvo, i ne pominju svoju odgovornost. O ostavkama nema ni reci. Oni cak traže
da ih narod i dalje podrži ! A narod je zbunjen, ošamucen, razocaran.
Potpuno
suprotne reakcije u narodu izazivaju izjave saucešca jednog Solane, Blera,
Robertsona i slicnih. Oni su u ocima srpskog naroda personifikacija zlocina tako
tragicno dokazanog kroz NATO bombardovanje Srbije. Njihove izjave o
prijateljstvu prema srpskom narodu, doživljavaju se kao vrhunac licemerja. Sve
je masovnije ubedjenje da je sadašnja vlast, najvecim delom, upravo njihova
poslušnicka garnitura i da u njihovoj podršci nalazi sigurnost, bez obzira što u
narodu ima sve manje autoriteta.
Poslednja, masovna anketa, potvrdjuje
najmracnije perspektive i svaki pesimizam. Oko osamdeset odsto mladih želi da
napusti svoju zemlju. Raspršile su se iluzije o demokratiji i pravnoj državi.
Nažalost ! Poslednji dogadjaj to drasticno potvrdjuje. A nosioci vlasti, kao da
nemaju nikakve odgovornosti za sve to, takmice se u produbljivanju zabluda u
narodu, kako se oni bore za nekakav smisleni režim. A narodu je sve jasnije da
se oni jedino bore za svoje pozicije po svaku cenu. Pa i onu najtragicniju.
Logika je, po svemu sudeci, poražena i ponižena ! Postala je neupotrebiva, cak i
opasna ! O etici je iluzorno i govoriti ! Srbija sve više postaje jedna
tragikomicna politicka scena, jedna velika nesreca za narod sa kojim se sve
nemilosrdnije poigravaju i domaci i madjunarodni politicki faktori. Tako nešto
nijedan narod nije zaslužio !
Napomena : Ako želite da saradjujete, ako mislite
drugacije ili želite nešto da
saopštite, obratite nam se - i obavezno
potpišite !
ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna
[tedionica- Devizni ra~un br.:
00-305-0002922.2
|
