![]() DIJALOG
petak, 14. mart 2003.
|
| UBISTVO ZORANA
DJINDJICA |
Vojin
Dimitrijevic | ![]()
Zoran
Djindjic kao srpski Kenedi
Simbol otpora mraku
![]()
Zoran Djindjic opravdano izaziva
asocijacije s Dzonom Kenedijem. Poredjenje pocinje nacinom kako su obojica
ubijena - iz potaje, mucki, kukavicki, snajperskim metkom. Ubica se
razlikuje od vecine gradjana, u cijim ocima je ubijeni politicar popularan
i cenjen, cak i kada mu se neki potezi zameraju. Jasno je da je covek koji
je povukao oroz samo instrument podzemne grupe nezadovoljnika i mrzitelja,
koja se lako prepoznaje, iako se ne moze svesti na policijski ili sudski
spisak.
Ljudi kao Djindjic i Kenedi odmah
postaju legenda zato sto su bili simbol, zato sto su nesto personifikovali
nizom svojih osobina. Ispoljavali su ogromnu energiju. Obojica su, za
politicare, bili mladi. Bili su lepi, ali ne sladunjavi. Delovali su
moderno za svoje doba - cak su se tako i oblacili. Nastupali su
neformalno, bez mnogo protokola. Govorili su jasno, narodski, iako su
istovremeno bili intelektualci i tako izgledali. Njihovi otvoreni
politicki protivnici patili su od nedostatka sjaja, a potajni neprijatelji
su izgledali ruzno i opasno na dnevnoj
svetlosti.
Najbitnije je ono sta
takve licnosti "olicavaju" u sustinskom, politickom smislu. One
zadovoljavaju potrebu za napretkom, promenom, prosvecivanjem i time
postaju simbol borbe protiv "starog". Ovakav opsti utisak prevazilazi
njihove sopstvene politicke programe i programe njihovih stranaka, kao i
taktiku koju su u ovom ili onom trenutku izabrali. Njihove obicne ljudske
mane se za zivota prastaju, a posle smrti zaboravljaju. U srpskoj istoriji
je najslicniji bio knez Mihajlo Obrenovic, koji je, pre jednog i po veka,
iz slicnih razloga sakupio opasnu grupu mutnih neprijatelja, koja mu je na
kraju dosla glave.
Takvi ljudi, ma kako oprezni
bili, samim svojim postojanjem moraju da ugroze interese jakih grupa, od
fanaticnih reakcionara cije ideje demaskiraju kao propale, do mutnih
"privrednika" i gangstera koji takve ideje pretvaraju u gotov novac.
Djindjic je bio akutna opasnost za zilavi konglomerat laznih boraca za
srpstvo, ubica nepodobnih Srba i sadistickih mucitelja nesrba i svih onih
koji su od navodno velikog nacionalnog poduhvata imali materijalne
koristi, i to velike. Ova sprega nastala je pod Milosevicevim rezimom koji
se nazivao "pravnom drzavom", ali je znacio organizovano
bezakonje.
Vecina ljudi u Srbiji, medju njima i
mnogo onih koji su ranije bili zaslepljeni Milosevicevom harizmom i bucnim
patriotizmom grupe koja ga je intelektualno i politicki stvorila, ustala
je septembra i oktobra 2000. godine protiv tog
politicko-policijsko-paravojno-kriminalnog kompleksa. Verovali su da DOS
tu pobunu predvodi. Vodji ove koalicije su izgleda mislili da je 5.
oktobar bio tacka bez povratka i poverovali da je doslo vreme
najtolerantnije demokratije, gde se moze preci na medjustranacke polemike,
koje su u normalnim zemljama obicne, ali su u Srbiji bile i izgledale
sitnicave i neozbiljne.
Originalni DOS svoj
posao nije obavio. Djindjicevo ubistvo je tragedija. Tragedija, medjutim,
ne treba da vodi u apatiju. Nesreca moze da inspirise. Zoran Djindjic ne
mora da bude nenadoknadiv. Ako je nestao covek od krvi i mesa, ostalo je,
vrlo upecatljivo, stremljenje koje je simbolizovao. Njegovi politicki
protivnici, narocito oni koji nisu ni najmanje bili povezani s korupcijom
i kriminalcimakoji su izvrsili ubistvo, trebalo bi da, zajedno s onima
kojima je Djindjic bio politicki blizak, pokazu da poseduju odgovornost i
da mogu da zavrse neobavljenu istorijsku misiju, koju pokojni Djindjic
olicava cak i vise nego dok je bio ziv.
|
