Otvoreno pismo akademiku Medakoviću
Sa razumljivim interesovanjem čitaoca pratim u "Politici" Vaš dnevnik "Dani – sećanja" koji je namenjen da pred javnošću predstavi Vašu intelektualnu autobiografiju. Kao svaki tekst koji tvrdi da je "dokument epohe", i Vaš dnevnik ima onu retku sociokulturnu i moralističku šansu da govori idućim čitaocima i budućim istoričarima s tačke gledišta individualnog ljudskog i društvenog iskustva svoga autora. Iz tih razloga, priznajem, Vaše uspomene me intriguju kao slavistu, književnog teoretičara i kulturologa, a ujedno i kao diplomatu. Zbog toga, želim da se "akademski" i "diplomatski" pristup u mojoj reakciji razgraniči, kako od Vas, tako i od čitalaca.
U Vašim uspomenama nalazimo sledeći pasus:
"21. juli 1976, manastir Savina.
– U manastiru Savina zatičem patrijarha Germana. Sedimo sa severne strane, kod glavne apside. Pričam mu o poslednjoj poseti Hilandaru. Živo je zainteresovan i sa razumevanjem prati moje izlaganje. Razočaran je postupanjem prote Mateje Matejića sa hilandarskim snimcima rukopisa. Njegovo trgovanje sa Bugarima izaziva ljutnju. Patrijarh o Hilandaru govori domaćinski, raspituje se za krov. Molim ga da i on interveniše kod hilandaraca da se nekako sačuva od propadanja Pajsijeva kelija, jer hilandarci uporno odbijaju da se ona opravi. Patrijarh se slaže. Priča mi da je u Sofiji video tri slike "bugarskih manastira", Zografa, Rilskog manastira i Hilandara. Ali, mi Srbi ne treba da postupamo kao Bugari. U stihiri srpskih svetitelja pominje se i sv. Jovan Rilski. U Beogradu, u Sabornoj crkvi, za vreme zajedničkog bogosluženja sa patrijarhom Kirilom, ovaj je čuo da se pominje sv. Jovan Rilski. Okrenuo se i samo rekao ,Ene!’".
Stavljanje znaka navoda ispred atributa "bugarski" kada je reč o Rilskom manastiru jasno ilustruje Vaš uvredljiv i nerazumljiv za jednog naučnika odnos prema kulturi srednjovekovne Bugarske. Osećao bih se nelagodno da Vam ovde navodim ono što su o bugarskoj kulturi tog doba napisali mnogi ugledni srpski medievisti. Ali, dozvoljavam sebi da postavim pitanje: Kako biste Vi reagovali kada bi neki akademik iz Bugarske postavio pridev "srpski" u znacima navoda, na primer, ispred imena manastira Dečani? Ovde neću da ulazim u rasprave iz oblasti kanonskog prava i teologije, kao ni u veoma složene međusobne uticaje državnosti, feudalnog regionalizma, narodnosnog identiteta, duhovne kulture, književnosti i crkve u Srednjem veku, koji ni do danas nisu potpuno raščišćeni. Jedan izopačeni analitički pristup toj problematici inspirisao je nacionalnu megalomaniju mnogo kasnijeg datuma. Ostavljam po strani i specifični status Svete Gore i manastira Hilandar i Zograf, koji su toliko grčki, koliko i srpski, bugarski, gruzijski, ruski, rumunski... Ali, budući da je nacija sredinom 18. veka već integralni fenomen, ponovo dozvoljavam sebi da postavim pitanje: istoriju kojeg naroda piše Pajsije iz Hilandara, koga ste Vi pomenuli? I kakve slike, prem Vama, bi trebalo da bugarski patrijarh Kiril obesi na svom zidu da ne bi na sebe navukao Vaš sarkazam?
Autentični smisao, istorijske vrednosti i nadistorijska univerzalna etika srednjovekovne hrišćanske kulture, poštovani akademiče Medakoviću, suprotni su onima, koji su kasnije doneli toliko nesreća i stradanja Balkanu, koji je zajednički dom i duhovni prostor Bugara, Srba, Crnogoraca i ostalih balkanskih naroda. Te su vrednosti omogućile boravak Svetog Save u Trnovu, prestonici srednjovekovne bugarske države, prisustvo bugarskih rukopisa u srpskim manastirima, bili su uslov za neprestano duhovno opštenje najobrazovanijih ljudi te epohe koji nisu marili za rastojanja, za stvaranje zajedničkih obrazovnih, književnih i umetničkih kanona, njihovu zajedničku misiju u afirmaciji hrišćanskog ideala o čovekovom dostojanstvu i svetosti Reči. Na Balkanu i u čitavoj Evropi, u Srednjem veku, bilo je mnogo ratova, požara i nasilja, ali nadnacionalna intelektualna elita te epohe branila je univerzalnost vere i morala, a jedino njeno oružje bila je izuzetno razvijena veština spora. Pravi humanitarni intelektualci su tada postupali na sasvim suprotan način od onih intelektualaca koji su u kasnijim vremenima, uključujući i današnjicu, oportunistički legitimisali despotizam i nasilje, nalazeći sebi privilegovano mesto u strukturi vlasti.
Čak i u vašoj knjizi "Srbi u Beču" nalazi se stara istina koja se veoma često zaboravlja, a to je da se kultura meri ne samo po onome što daješ već i po onome što si primio, jer bez dijaloga sa drugim kulturama ona prestaje biti simbolični jezik koji je vredan izučavanja i razumevanja, već postaje siromašno gestikuliranje članova unutar zatvorene zajednice.
Pre više od sto pedeset godina, zajedničke ideje i zajednička delatnost jednog Bugarina – G. S. Rakovskog, i jednog Srbina koji je nosio Vaše prezime – Danila Medakovića, pokazali su na najbolji način kakav mora biti duh saradnje između naših naroda u ime jednog univerzalnog prosvetljenog demokratskog ideala. Mislim da sve što su naši narodi doživeli od vremena Rakovskog i Medakovića do danas obavezuje, pre svega, intelektualce dveju zemalja da ispune svoj dug kao njihovi potomci.
S poštovanjem
dr Jani Milčakov,
ambasador Republike Bugarske u
Beogradu
