|
Rusi napuštaju BalkanVest je kratka i neupadljiva, iako javlja o nečemu što je više nego simboličan događaj za istoriju. Upitan na konferenciji za novinare, 26. marta u Moskvi, da li je tačno da je predsednik Putin potpisao naređenje o povlačenju ruskih mirovnih snaga sa Balkana, šef diplomatije Igor Ivanov je odgovorio: "Mi sada, zajedno sa našim partnerima, razmatramo pitanje boravka ruskih kontingenata na Balkanu, odnosno u Bosni i na Kosovu. Pregovori su u toku. Smatramo da je u sadašnjoj situaciji ispunjen zadatak koji je bio postavljen ruskim kontingentima u Bosni i na Kosovu". Ubrzo potom u Briselu su okončani pregovori poslanika Dume i predstavnika Parlamentarne skupštine NATO-a. Andrej Nikolajev, predsednik Komiteta za odbranu u Dumi, tim povodom je izjavio da na Kosmetu "više nema vojnih zadataka" i da Rusi tamo više nemaju šta da rade. Pojasnio je da "srpskog stanovništva tamo već praktično nema" i da je politička situacija postala krajnje složena, budući da Jugoslavija više ne postoji, a da "Srbija i Crna Gora nije izjavila da je pravni naslednik obaveza Jugoslavije". Kako proizilazi, ruski parlamentarci su shvatili da se više ne zna koga i na šta obavezuje Rezolucija UN 1244. O povlačenju svojih mirovnjaka sa Balkana Rusi diskretno raspravljaju već mesecima. Informaciju o pripremama za povlačenje ruskih kontingenata iz Sfora i Kfora prva je, 21. januara, objavila "Nezavisimaja gazeta". Informacija je bila zvanično demantovana. Ali je teško bilo opovrgnuti i razloge zbog kojih je oko hiljadu ruskih mirovnjaka već bilo počelo da pakuje kofere. Prvi navedeni razlog bio je da su obe misije za Rusiju veoma skupe. Ako se računaju vrlo visoke plate vojnika (1.500 dolara u proseku) i održavanje vojne tehnike, obe misije koštaju rusku vladu oko 20 miliona dolara godišnje. A zna se da je stanje u Ruskoj armiji teško i da mnogo gde ni mesečna sledovanja i plate ne stižu redovno. Drugi razlog je u saznanju da "ruski mirovni napori nisu uticali na raspored vojnih i političkih snaga na Balkanu". Vojni analitičar Jurij Morozov, u studiji o strategiji Rusije na Balkanu, podseća da je napad NATO-a na Jugoslaviju označio, pored ostalog, nestanak onih interesnih sfera velikih sila koje su bile dogovorene na Jalti i u Podsdamu i da su zemlje Istočne i Centralne Evrope prešle u interesnu sferu NATO-a. Treći razlog: pošto Srba, koje bi ruski mirovnjaci trebalo najpre da zaštite, više na Kosovu gotovo i da nema, Rusija ne bi želela da, samim svojim vojnim prisustvom, ozvaniči izgradnju nezavisne kosovske države. Četvrto, Rusi procenjuju da će proces normalizacije i demokratizacije na Kosmetu trajati možda još čitavu deceniju. Najzad, Rusija – prema "Nezavisimoj gazeti" – "nema više na Kosovu i u BIH šta da izgubi, a već je dovoljno izgubila i u materijalnom i u političkom smislu". Ovo je prvi put za poslednja dva veka da Rusija ne nalazi za potrebno da bude prisutna na Balkanu kao velika sila čiji je uticaj nezaobilazan i srazmeran njenoj vojnoj moći. Stalni interes i uticaj Rusije na Balkanu smatrani su važnim faktorom geostrateške ravnoteže u Evropi. Gotovo da nema teškog događaja u našoj istoriji u kome se nismo nadali ruskoj pomoći ili očekivali rusku podršku, sem u retka vremena kad smo s Rusima bili u zavadi. Tako je to išlo od Prvog srpskog ustanka, preko Berlinskog kongresa i sticanja nezavisnosti Srbije i Crne Gore, Prvog i Drugog svetskog rata, posleratne izgradnje, sve do NATO agresije na Jugoslaviju pre četiri godine. Sada prvi put čujemo, i na to treba da se naviknemo, da su Rusi uvažili realnu činjenicu da je Balkan postao sfera interesa NATO-a i Zapada i da su ruske mirovne snage iz sastava Sfora i Kfora i nama i njima praktično od male političke koristi. Obuzeti sobom, izgleda da smo poslednjih godina, kao svedoci i učesnici događaja, više bili zatočenici pojednostavljenog viđenja tradicije, nego opservatori prilagođavanja Rusije svetskim promenama. Ne tako davno Skupština Jugoslavije donela je jednostranu tragikomičnu rezoluciju o našem savezu sa Rusijom i Belorusijom. (Neki od genijalaca koji su za to glasali još sede u skupštinskim klupama.) Ali bilo je i zabluda drugih, i Rusa i Zapada. Pre nešto manje od četiri godine ruski tenkovi iz sastava Sfora žurno su prešli preko Drine u Srbiju i tutnjali prema Kosovu ne bi li nadmudrili snage NATO-a i pre njih zauzeli prištinski aerodrom. A britanski general Majkl Džekson, inače politički obrazovan vojnik, čak je strepeo da sudar sa ruskim tenkovima ne dovede do oružanog sukoba između Zapada i Rusije. Sada to izgleda deplasirano: nadmetati se za kontrolu nad parčetom tuđe zemlje, a previđati besmislenost takvog čina u vreme kad je Rusija gubila interesnu sferu na čitavom Balkanu. Nijedna jedinica NATO-a nije na Kosovo došla pod zastavom UN. Sve su došle pod zastavom NATO-a. Među tim snagama, koje su kosovski Srbi doživeli kao okupatore, Rusi su bili podstanari. Odluka Moskve da uskoro povuče mirovne trupe sa Balkana zapravo najavljuje da će Rusija manje moći da utiče na našu sudbinu nego ikada ranije. Obuzeti sopstvenim nevoljama, Rusi više nemaju Balkan među prioritetima svoje spoljne politike. U isto vreme je sve izvesnije da Evropska unija želi Balkan u svom sastavu i da ćemo mi tako jednog dana postati deo Evrope koju oblikuje Zapad. U toj budućoj konstelaciji od nas samih će najviše zavisiti hoćemo li tradicionalnu bliskost sa Rusijom iskoristiti u svoju korist i za dobrobit Evrope ili ćemo Ruse videti samo kao snabdevače nafte i zemnog gasa. Kako Rusija takođe menja svoju strategiju, u nastojanju da politički uticaj više temelji na modernoj privredi, nego na arsenalu, šanse da nam Rusi ostanu važni ekonomski partneri nisu izgubljene. Pregovori o rekonstrukciji Đerdapa i izgradnji beogradskog metroa možda to potvrđuju. |
