Ivan, Slobodan i
Ona
Ivan
je politički ignorisao Mirjanu. Kako mi je govorio, sa njom nije želeo da
vodi političke rasprave, a ona se opet ponašala prema Ivanu kao prema
čoveku koji joj je uzeo nešto što samo njoj pripada, Slobodanovu naklonost
i odanost
Slavoljub Đukić,
dugogodišnji komentator “Politike”, glavni i odgovorni urednik NIN-a,
istaknuti publicista, izuzetan je politički hroničar poslednje decenije.
Njegove četiri knjige - “Kako se dogodio vođa” (1991), “Između slave i
anateme” (1994), “On, Ona i mi” (1997) i “Kraj srpske bajke” (1999) -
iscrpan su opis i dubinska analiza glavnih političkih događaja u Srbiji.
Knjige su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, bugarski,
mađarski.
Nekoliko godina sprema knjigu “Političko groblje” o glavnim ličnostima
koje su protrčale našom političkom scenom u poslednjoj deceniji prošlog
veka i početkom novog milenijuma. Sa Ivanom Stambolićem se susretao mnogo
puta. Poslednji razgovor je bio mesec dana pre Stambolićevog nestanka.
“Evo ovde je sedeo, u toj fotelji”. I u Srbiji, zaprepašćenoj ubistvom
premijera Đinđića, policijski izveštaj o Stambolićevoj likvidaciji na
Fruškoj gori izazvao je zgroženost javnosti. Šta mi uopšte znamo o onome
što nam se dešavalo?
- Sve je to,
nažalost, zajednička priča koja nas je snašla i koja ima duboke korene.
Nesreća je davno krenula i sve drugo je dolazilo po logici ludila.
Najmanje sam očekivao da će biti otkriveni Stambolićev grob i njegove
ubice. Zbog same ličnosti žrtve, bio sam uveren da zločin nije izveden
uobičajenim kanalima: naručilac ubistva-poverljivi organizator
ubistva-egzekutor. Očigledno je bilo da je reč o političkom ubistvu, ali
sam mislio da se naredbodavac, vrh vlasti, nije usudio da zločin poveri
direktno policijskoj formaciji u kojoj ima dosta
svedoka.
Da se vratimo korenima ludila, koje možemo označiti čuvenom Osmom
sednicom. Kada je Stambolić shvatio da se protiv njega okrenuo najbolji
prijatelj, Slobodan Milošević?
-
Mislim da je ubrzo, posle Miloševićevog izbora za predsednika SK Srbije,
uvideo da njihova politička saradnja ne ide onako kako je zamišljena. Prva
indikacija je bila Miloševićevo napadno osvajanje dva najuticajnija
medija, “Politike” i Televizije. Ali je kobno kasno otkrio Miloševićeve
vlastodržačke ambicije. Još na Osma sednici on je gajio nadu da se sporovi
mogu izgladiti. Ni tada nije video da je, zapravo, Osma sednica na njega
uperena, a ne samo na Dragišu-Bucu Pavlovića, kako je, inače, intonirana.
U jednom trenutku, čak je začuđujuće bezbrižno, sa govornice predložio da
se “Sloba i Buca nađu na kafici”, da se izmire i izglade nesporazume.
Prosto, neshvatljiva naivnost! Ali, treba ga razumeti. “Bio mi je kao
brat”, govorio mi je Stambolić, posle
svega.
U kojoj meri su među njima postojale političke razlike, ili je reč o
klasičnom obračunu dve frakcije, u borbi za
vlast?
- Njih dvojica su, svakako,
različite prirode, karakteri, razlikuju se i u metodu rukovođenja. Ivan je
bio tolerantniji, mekši u komunikacijama, prilagodljiviji. Sredinom
osamdesetih godina uviđao je da nešto treba menjati u partijskoj politici.
Iako je tada i sam učestvovao u izvesnim nepopularnim akcijama, tipičnim u
komunističkom režimu, nastojao je da smire strasti. Zahvalan sam mu, i
meni je pomogao kada sam se našao u neprilikama. Ali, u osnovnim
političkim pogledima, kao što su Ustav, Kosovo, položaj Srbije i
Jugoslavije, ekonomski razvoj, imali su ista, ili slična gledišta. To je i
Stambolić potvrdio u kasnijim ispovestima. Dakle, reč je o Miloševićevoj
goloj borbi za vlast.
U ovom broju lista objavljujemo izvode iz pisma koje je Stambolić uputio
Miloševiću 1991. godine. Da li je to, posle Osme sednice, bio jedini vid
komunikacije između njih dvojice?
- Poslednji njihov oficijelni susret bio je 14. decembra 1987. godine kada
je Ivan, u prisustvu dvojice glavnih aktera, Miloševića i Ljubičića, bio
prisiljen, posle višenedeljnog naganjaštva, da se povuče sa položaja
predsednika Republike Srbije. Taj sastanak je uglavnom mirno prošao, uz
izvesne varnice i otvoreno opiranje Ljubinke Trgovčević, tadašnjeg člana
Predsedništva. Sve je ranije urađeno, Ivan je bio slomljen, u beznadežnom
položaju. Čak je, da i to kažem, na kraju otvorena boca viskija, čime je
nazdravljeno novom Ivanovom poslu, predsednika Jugoslovenske banke za
razvoj. “Muka mi je kada se toga setim”, govorio mi je Ivan kasnije. A
onda je došao potresan trenutak, aprila osamdeset osme, na sahrani
Stambolićeve ćerke Bojane, koja je izgubila život u saobraćajnoj nesreći.
I baš u to vreme, dok se protiv Stambolića vodila užasna hajka, na sahrani
se, van svih očekivanja, pojavio Milošević da izrazi saučešće porodici.
Ivanova supruga Katarina odbila je da mu pruži ruku. To je, koliko znam,
bio njihov poslednji susret. Još jednom su preko telefona razgovarali.
Bljutava hajka protiv cele familije Stambolić mesecima je trajala, i Ivan
se telefonom javio Miloševiću sa pitanjem - dokle? On je mirno odgovorio:
“To drugi rade, ja sa tim nemam ništa. A i štampa je
slobodna!”.
Koliko se tragedija Ivanove kćeri Bojane može dovesti u vezu sa njegovom
političkom sudbinom?
- Bilo je o
tome dosta govora. Porodica Stambolić bila je u očajnom položaju, sa svih
strana anatemisana. I prirodno se javila sumnja da je, posle svega što se
dogodilo, i Bojanina smrt inscenirani zločin, saobraćajnim udesom. Taj
događaj je ispitivala crnogorska policija koja je, kako sam obavešten,
savesno obavila posao, a informisan sam od ljudi kojima se može verovati.
Reč je, prema njima, o klasičnom saobraćajnom
udesu.
Kako objašnjavate što se u otkrivanju ubica Ivana Stambolića često pominje
ime Mire Marković?
- Razloga ima
više, a jedan je opšti, u samoj ličnosti profesorke Marković, čija je
nekontrolisana mržnja političkih neistomišljenika i protivnika išla do
bolesnih razmera. Dovoljno je pročitati njene kolumne koje je objavljivala
u štampi. Ali, ima tu i nešto drugo, manje poznato javnosti. Dok su
Stambolić i Milošević četvrt veka bili najbliži prijatelji, nerazdvojni
drugari još od studija na Pravnom fakultetu, između Ivana i Mirjane su
uvek postojali zategnuti odnosi, na distanci, do netrpeljivosti. Ivan je
politički ignorisao Mirjanu. Kako mi je govorio, sa njom nije želeo da
vodi političke rasprave, a ona se opet ponašala prema Ivanu kao prema
čoveku koji joj je uzeo nešto što samo njoj pripada, Slobodanovu naklonost
i odanost. Ona je podgrevala njegove ambicije i mislim da nije daleko od
istine tvrdnja da bi možda, možda, Miloševićeva karijera tekla drugačije
bez njenog prisustva. Ali tu su opipljiviji dokazi o ulozi Mire Marković.
Ona je najavila Osmu sednicu tekstom koji je sedam dana ranije štampan u
“Politici Ekspres”, a pisan je 13. septembra 1987. godine, u Požarevcu, u
prisustvu Slobodana Miloševića i trojice istomišljenika, da sada ne
pominjem njihova imena. Inače, taj komentar, koji je Mirjana pisala,
potpisao je Dragoljub Milanović, sada begunac od zatvora, i od tada
počinje njegova visoka karijera. Dalje, Mirjana je jedan od ključnih
organizatora Osme sednice, mada kao prikrivena, pozadinska ličnost. O
svemu tome sam više puta razgovarao sa Stambolićem i pokojnim Bucom
Pavlovićem koji su mi, svojim svedočenjem, najviše pomogli da
rekonstruišem događaje opisane u knjizi “Kako se dogodio vođa” (1991).
Zanimljiv je podatak da je Stambolić i posle političkog sloma bio uveren
da je Mirjana klica zla, da je ona nametnula razdor između njega i
Miloševića. “Ona je Slobu nahuškala”, govorio mi je. Trebalo mu je vremena
da prosto sebe uveri da nije poznavao čoveka s kojim je proveo četvrt
veka. I to do kraja života nije mogao sebi da
oprosti.
Dakle, može se govoriti i o njegovoj političkoj
naivnosti?
- I o tome, svakako
Ivan je posedovao političke veštine, spretno se snalazio u delikatnim
situacijama, ali je često, kao i mnogi političari, pogrešno procenjivao
svoje saradnike. Najupečatljiviji primer je izbor Miloševića. Zbog toga je
došao u sukob sa svojim prijateljima koji su mu ostali odani do
kraja.
Na ovo sve što ste rekli, nadovezuje se i podatak da je Mirjana Marković,
uoči izbora 2000. godine, rekla u krugu svojih saradnika (o čemu ste
pisali): “Lako ćemo sa opozicijom, avet Osme sednice nadvija se nad
Srbijom.” Neposredno posle toga kidnapovan je Ivan Stambolić. Šta je,
zapravo, moglo biti u njenoj glavi kada je to
izgovorila?
- Toj njenoj izjavi se
pridaje veliki značaj iz razumljivih razloga. Mnoge poteze koje je povukao
Milošević, mnoge obračune koji su došli, upravo je Mirjana nagovestila u
svojim javnim istupima. Veoma je bilo važno što će ona reći, jer su, na
osnovu njenog mišljenja, izvođeni zaključci o Miloševićevim namerama.
Setimo se šta se događalo posle njenih napada na nezavisne medije,
opozicione stranke, na Mila Đukanovića, Borisava Jovića, Vuka Draškovića,
da ne nabrajam dalje. Ona je bila vesnik političkih egzekucija. U strahu
od gubljenja vlasti, bila je obuzeta izdajama i zaverama. U jednom od
svojih tekstova (1997) ona govori o “bradatom, čupavom, poluizbezumljenom
strašilu” (mislila je na Draškovića) koje “urliče usred prestonice”.
Postavljajući pitanje “Zašto svakih pedeset godina mora da bude uhapšen i
uglavnom streljan neko iz moje porodice?”, ona zaključuje: “Ta ista neman
hoće moj život: da li će tu biti kraj, da li će tu neman izbeći moja
deca?” Javno je negodovala, sredinom devedesetih godina, povodom
televizijske serije o ubistvu Aleksandra Karađorđevića i njegove supruge
Drage Mašin. U njoj je videla nečiju podvalu i zluradu opomenu. Sumnjala
je u pobude autora: “Ne znam sa kakvim je namerama pravljena ova serija”,
pisala je u “Dugi”. Svako opozicionarstvo, a pogotovo gubljenje vlasti,
ona je doživljavala kao gubitak života, i tako se odnosila prema svojim
protivnicima. Ta njena sumnjičavost išla je ispod granica
razuma.
U kojoj je, zaista, meri Ivan Stambolić predstavljao opasnost za
Miloševićev režim?
- Smetnja jeste
bio, samim tim što je osuđivao režim i što je bio nekada istaknuta ličnost
u političkom životu Srbije. Ali ne više od toga. Sigurno su supružnike
nervirale njegove izjave, svakako su bili gnevni na njegove kontakte sa
visokim funkcionerima Makedonije, Bosne, Hrvatske, sa predstavnicima
međunarodne zajednice i opozicije. Ali, objektivno, on nije imao izgleda
na predsedničkim izborima 2000. godine. Jeste, nagovešteno je prikupljanje
glasova, imao je izvesne značajne podrške, ali Ivan je u osnovi bio
realpolitičar, svestan mnogih ograničenja. Njega na izborima ne bi
podržala udružena opozicija, sem nekoliko pojedinaca, nije iza sebe imao
svoju partiju, a predstavnici međunarodne zajednice koliko god su ovu
ideju imali u opticaju, bili su dovoljno obavešteni o odnosu snaga i
opštem raspoloženju. Jednom rečju, pomisao o opasnosti Ivana Stambolića po
režim Slobodana Miloševića mogla je da se rodi samo u suludim glavama.
Ivanova tragedija je, zapravo, zločin bolesne
frustracije.
U celoj ovoj priči, gde su sada saradnici i obožavaoci supružnika
Milošević? Upadljiv je podatak da je, posle 5. oktobra, mnogo više bliskih
saradnika napustilo Miloševića nego Miru
Marković.
- Postoji razlika između
saradnika Mire Marković i Slobodana Miloševića, a ona se ogleda u
ponašanju supružnika. Milošević je u životu imao dosta prijatelja, drugara
i saveznika, a izuzimajući svoju porodicu, nikome nije bio do kraja odan.
Najbolji je primer Ivan Stambolić. Mada je mnogima izlazio u susret, dok
su mu bili potrebni, ni za kim mu nije srce treperilo. Saradnike je
tretirao kao biološki materijal i delio na (privremene) podanike i
prijatelje. Ko god mu je bio potreban, prihvatao ga je, dobro nagradio, a
kad bi zasmetao, njime bi obrisao pod. Ali otirače nije bacao u kontejner.
Šešelja je hapsio i obožavao, premijera Mirka Marjanovića je najviše cenio
od svojih saradnika i odbacio u trenutku kada on nije pristao da podrži
Šešeljevu predsedničku kandidaturu. Tu su i Milo Đukanović i Milorad
Vučelić, da ne nabrajam. Milana Panića je promovisao za premijera, potom
ga prezirao i ponižavao, a kada se Panić pojavio nekoliko godina kasnije,
u vreme beogradskih demonstracija, sa porukom iz Bele kuće (25. januar
1997), pao mu je u zagrljaj kao najrođenijem: “Gde si, Milane, toliko se
nismo videli!” On je bio praktičan političar, koliko para, toliko muzike.
A politici je prilazio u stilu Kopolinog “Kuma” koji, u jednom trenutku,
kaže: “Oni su naši prijatelji, ali su i poslovni ljudi. A prijatelji su
nam zato što su poslovni ljudi.” Čista računica. Zato je Milošević na
kraju ostao na cedilu, bezmalo napušten od svih. To je samo posao, ništa
lično, kako se između sebe obračunava
mafija.
Mirjanin slučaj je
drugačiji. Ona ume da mrzi i da voli. A i kada mrzi i kada voli, unosi svu
svoju energiju. Jednom novinaru sa kojim je kontaktirala, kaže:
“Prijateljstvo nagrađujem sto puta, izdaju i neverstvo kažnjavam hiljadu
puta!” Koliko god vlastoljubiva i spremna da se odrekne nekih svojih
uverenja kada je u pitanju zajednički supružnički interes, ona je uspevala
da u svojoj okolini razvije osećanje komunističke ideje koja je,
istovremeno, podrazumevala lagodan život i bogatstva svojih
istomišljenika. Rezultat je, kako se može videti, da su joj ostali odani
mnogi
saradnici.
Toliko pričamo o Mirjani Marković. Gde je tu Slobodan
Milošević?
- Sticaj okolnosti je
Mirjanu stavio u prvi plan, njen angažman, moć, izjave, odlazak iz zemlje,
ali njih dvoje se nikako ne mogu razdvojiti, oni su zajednička priča. Mada
tek na sudu treba da se utvrde počinioci zločina, i dotle moramo biti
obazrivi, opšte je uverenje javnosti da je nalog o ubistvu stigao iz samog
vrha. Ako se to dokaže, onda samo može biti govora o zajedničkom zlodelu.
Istina, gledajući ljudski, teško je zamisliti da neko može sinuti glavu
svome nekadašnjem najboljem prijatelju, koji je toliko za njega učinio.
Poznato je, takođe, da je Mirjana Marković imala toliku moć da je mogla,
mimo supruga, da pozove jednog Radeta Markovića ili pokojnog Vlajka
Stojiljkovića, ma koga na vlasti... Ali je nezamislivo da ode tako daleko.
Jedno je priča o njihovoj “beskrajnoj uzajamnoj ljubavi” i o Mirjaninom
ogromnom uticaju na supruga, ali sve su to, u ovom slučaju, šund-romani.
Koliko god različiti, koliko god su često odvojeno nastupali, oni su bili
nerazdvojan politički tandem. Zajedno su izvršili puč 1987. godine,
zajedno su osvajali, učvršćivali i spasavali vlast. Samo tako možemo
razmišljati o tragediji Ivana
Stambolića.
Ako se utvrdi da je nalog za ubistvo Stambolića došao iz samog vrha, kakve
će to imati političke posledice, pored, razume se, krivične
odgovornosti?
- Tu se otvara
bezbroj pitanja. To više nije samo razgovor o “komandnoj odgovornosti”,
ili o pogrešnoj politici Slobodana Miloševića, pri čemu su mogućna
različita gledišta i gde se zalazi u domen istorije, od položaja Srbije u
Jugoslaviji, do ponašanja međunarodne zajednice, gde nešto i jeste i nije.
Ovde je reč o jednom surovom podatku (ako se dokaže), da je skoro petnaest
godina na čelu Srbije bio “okoreli ubica”, da je tom “ubici” klicao narod,
da je on jedno vreme (1988-1990) bio najpopularniji vođa u istoriji Srba.
Sa tom sramotom mi treba da nastavimo da živimo. Da ne govorim kako će
posle toga Hag izgledati i kako se može istorija zloupotrebiti, sve do
novog položaja Socijalističke partije koja se nije odrekla svoga
predsednika. Hoće li sa Miloševićevom slikom da idu na sledeće izbore?
Duga je to i druga
priča.
SLOBODAN RELjIĆ
| Krv! Opet
smrt!
Izvodi iz pisma Ivana Stambolića Slobodanu
Miloševiću 1991.
godine
Dugo i predugo ćutim.
To je
jedino sredstvo odbrane koje mi nisi mogao oduzeti.
Činilo mi se da i ćutanje
može biti rečito.
Verovao
sam da će proći zaglušujuća tutnjava prejakih reči i njihova jeka
kroz prazninu šupljih misli. (Umoriće se jahači usplahirenih reči i
ishitrenih misli, postaće njihovi zatočenici; jednoga dana neće
znati šta će sa njima.) Ali nisam verovao da se svaka odćutana
pozlati, da svaka krupna reč i važna misao mora da odleži u
ćutanju.
Sve smo, uostalom,
jedan drugome rekli za onih dvadeset pet godina, kada nisi bio
nesluhovit kao posle.
Znao
si slušati. (...)
U tvojim
novinama, Slobodane Miloševiću, ubrzo posle Osme sednice, pročitah
“da mi i seme u korenu treba satrti”! Osećaš li, bar danas, svu
težinu takve “političke kampanje”, koju si birokratski otmeno nazvao
“diferencijacijom”? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi
odaslati na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a
valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam
da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa
slobodna. I znam da ni u dalekim neznakama nisi pomenuo mogućnost da
se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim
imenom.
Dugo sam, i predugo,
ćutao.
Razloga za to je, kao
što vidiš, mnogo, i nisu jednoznačni.
Na kraju krajeva, ili pre i
posle svega, kada čoveka zadesi ono što je mene zadesilo, sve drugo
u odnosu na to postaje beznačajno, besmisleno,
bezvredno.
Pa, šta me je
onda navelo da ti se baš sada
obratim?
Krv! Opet
smrt!
Krv je pala na
beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim
ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem.
(...)
U četiri oka, a i pred
svedocima, više puta sam ti govorio da dok smo na političkim
položajima, stalno imamo u vidu da se sa njih moramo povući pre nego
što budemo prisiljeni da naredimo da se protiv naroda upotrebi
sila.
Nisam izgovarao
nikakve mudrosti, izgovarao sam samo početna slova političke
azbuke.
Ti si, međutim, u
tome, u takvom poimanju političara, naroda i sile, video moj
oportunizam, a potom si takvo viđenje proširio na čitavu moju
političku borbu.
Izrekao si,
jednom prilikom, na zatvorenoj sednici, a onda to izbacio iz javno
objavljenog govora, da je Salvador Aljende i trebao da izgubi glavu,
jer nije umeo da sačuva vlast! Svet je, nešto kasnije, sa zgražanjem
preneo i tvoju izjavu “Delovaćemo protiv antisocijalističkih snaga,
čak i ako nas smatraju staljinistima!”, a ti je nikada nisi povukao.
(...)
| |
