NEZAVISNA SVETLOST
(Kragujevac)
INTERVJU VOJISLAVA KOSTUNICE
Autor: Slobodan Cuparic
Institucije Srbije i Crne Gore se konstituisu, nisu onako cvrste kao sto
sam ocekivao, ali mislim da ce u godinama pred nama biti jace, da ce
dobiti znacajnu podrsku u volji naroda da zivi u zajednickoj drzavi i
volji Evropske unije da ta drzava opstane. Naravno, nista manje posla
nema ni u Srbiji i nije slucajno sto sam se, u skladu sa svojim
predizbornim obecanjima iz 2000. godine, kandidovao na predsednickim
izborima - nastojeci da vidim ostvarenje nekih ciljeva proklamovanih pre
dve godine. To su jacanje institucija, promena Ustava, borba protiv
onoga sto se na kraju krajeva, ubistvom premijera Dindica, pokazalo kao
veliko zlo - a to je organizovani kriminal, kaze u intervjuu "Nezavisnoj
Svetlosti" Vojislav Kostunica, dojucerasnji predsednik Jugoslavije i
lider DSS-a, odgovarajuci na pitanje sta sada radi i da li stize i malo
da se odmori.
U politici ste se drzali one narodne: triput meri jednom seci i tiha
voda breg roni. Uz sve uvazavanje detaljnijeg sagledavanja stvari i
nezaletanja, mnogi su Vam zamerali na oklevanju, cekanju,
neodlucnosti...
- Nije to bila neodlucnost, vec odlucnost da se radi promisljeno i da se
pode od necega sto bi jednoj drzavi i jednom narodu, koji je proziveo
decenije u nedemokratiji i bezakonju, trebalo da garantuje i zakonitost
i cvrste demokratske institucije. Cak bih mogao reci da sam od mnogih
svojih neistomisljenika u DOS-u bio mnogo uporniji i odlucniji u tome da
se takve institucije izgrade, da se odredeni zakoni donesu. Samo nisam
bucan i ne hvalim na sav glas svaku donetu odluku. Na zalost,
neodlucnost je bila na drugoj strani - druga strana je oklevala u tome.
Kad danas napravimo saldo, kad podvucemo crtu, vidimo da je Srbija usla
u rezim vanrednog stanja na osnovu Milosevicevog zakona o tom stanju iz
1991. godine; da se raspravlja o zabrani politickih stranaka, a bio bi i
u tom slucaju primenjen Milosevicev zakon iz 1990. godine; da u Savet
Evrope ulazimo u znaku Milosevicevog ustava iz iste godine - da je
kompletno zakonodavstvo o izborima, o medijima, o strankama, ostalo,
maltene, onakvo kakvo je bilo. Moglo se to iskusiti na predsednickim
izborima prosle godine - kada nije postojala volja da se donesu novi
zakoni, da se, cak, utvrdi koliko gradana Srbija ima, da se naprave
valjani biracki spiskovi...
Kada bi Kostunica glasac ocenjivao Kostunicu predsednika Jugoslavije,
kakvu bi mu ocenu dao?
- Nije potrebno staviti se u te dve razlicite uloge predsednika i
glasaca da bi covek imao misljenje o sebi. Svaki covek rasuduje o svojim
postupcima i normalno je da je necim zadovoljan, necim ne. Uz tihu
odlucnost i upornost koju sam pomenuo, imam i tu crtu spremnosti da se
suocim s odlukama koje sam donosio - da postavim sebi pitanje da li sam
bio u pravu sto sam neku odluku doneo ili ne. Mislim naravno, bez
ikakvog preuvelicavanja, da je to vrlina, a ne mana. Sve u svemu, vise
jesam nego sto nisam zadovoljan, ako se imaju na umu sva ogranicenja i
spoticanja.
Ako pomislite na ljude kakih u ovom trenutku ima mnogo u Srbiji, u
vladajucoj koaliciji - ljude malog autoriteta, malog uticaja, a
bezgranicno povoljnog misljenja o sebi, jasno je da je od njih Srbija u
opasnosti. Takvih ima mnogo i neretko su najglasniji. Zapravo, sto manje
slusaju glas naroda, utoliko su glasniji, iskljuciviji... Srbija je u
ovom trenutku prosto zasuta neverovatnom kolicinom pausalnih ocena, pa
bi se mogla uspostaviti jedna obrnuta proporcija. Dakle, sto onaj koji
te ocene izrice ima manji uticaj u javnosti i manji kontakt sa
stvarnoscu - to su mu ocene pausalnije. Inace, te ocene su nesto sto je
vrlo opasno za istragu koja se u ovom trenutku vodi. S jedne strane
imate naredbu o vanrednom stanju koja utvrduje da se mogu oglasavati
drzavni organi, a onda istovremeno vidite da se ljudi koji nose odredene
drzavne funkcije u apsolutno privatnom svojstvu oglasavaju i pri tom
daju potpuno razlicite izjave o istim stvarima. To je ono sto je
zabrinjavajuce.
Vi danas mozete citati izjave u kojima se tvrdi da je svrha vanrednog
stanja da se obracuna s pociniocima zlocina i atentata na premijera
Dindica, a istovremeno videti da te mere treba da budu na snazi dok se
ne izmeni zakon o Haskom tribunalu. To su potpuno razlicite stvari. I ne
mogu se o jednoj tako krupnoj stvari, u okviru necega sto bi trebalo da
predstavlja Vladu Srbije ili vladajucu koaliciju, imati razlicita
misljenja.
Natasa Micic porucuje da vanredno stanje nece trajati duze nego sto je
neophodno, Zoran Zivkovic jedva ceka njegov kraj, Miroljub Labus smatra
da ono treba da bude sto krace. Kako ga Vi vidite?
- Moglo se i bez vanrednog stanja. Nije ono bilo potrebno da bi se
krenulo u obracun s organizovanim kriminalom. Druge zemlje, koje su se
suocile sa slicnom nesrecom, ubistvom predsednika drzave, predsednika
vlade, Kenedija u Americi, Rabina u Izraelu, Palmea u Svedskoj - posegle
su za nekim drugim merama. A demokratske su drzave, nesumnjivo. S druge
strane, kada su se te demokratske zemlje suocile s nista manje opasnim
zlom terorizma, poput 11. septembra u SAD ili upada cecenskih terorista
u pozoriste u Moskvi - opet se nije pribeglo vanrednom stanju.
Kada je vec do svega toga doslo, stvari se ne mogi izmeniti. Ali, moze
se reci da vanredno stanje treba da traje krace i da se ne moze
koristiti za druge svrhe. Treba se drzati zvanicnog obrazlozenja:
uvedeno je da bi se rasvetlilo pitanje zlocina i obracunalo s
organizovanim kriminalom, pa se ne moze koristiti zarad opstanka na
vlasti po svaku cenu ili obracuna s politickim neistomisljenicima.
Na kraju krajeva, pada u oci cinjenica da i sve stranke u DOS-u ne
gledaju isto na to pitanje, a i mnogi strani zvanicnici, kad god govore
o vanrednom stanju, pominju njegovo orocenje i ogranicavanje. To pitanje
se postavlja i sa stanovista naseg ulaska u Savet Evrope.
Koliko je opravdana bojazan da se ono ne pretvori u proganjanje
politickih protivnika, pritisak na medije, ugrozavanje ionako krhke
demokratije?
- Pored obracuna s organizovanim kriminalom, pada u oci da je vanredno
stanje u mnogome iskorisceno u nastojanju da se stabilizuje i potraje
postojeca vlast. To nije dobro. DOS je, sa malim izuzecima, krajnje
neprijateljski i agresivno odnosio prema DSS - otimajuci mandate,
lisavajuci DSS mesta predsednika republicke Skupstine, ministra u
Saveznoj vladi, a da i ne govorimo o opstrukciji i obesmisljavanju
predsednickih izbora. Vestacki je stvaran i niz afera uz nemalu pomoc
jedne posebne institucije Vlade Srbije - Biroa za komunikacije. Dakle,
to je bilo nesto sto je imalo sve elemente atmosfere linca, ako se vec o
atmosferi linca govori. Demokratska stranka Srbije je u vise navrata
pokusala da se ponasa konstruktivno. Taj gest konstruktivnosti ispoljila
je i posle ubistva premijera Dindica, kada je, zapravo, predlozila da se
sve politicke snage, koje su voljne da to ucine, okupe u okviru
koncentracione vlade.
Postoji li opasnost da DSS narednih dana postane "dezurni krivac"?
- Bilo je takvih namera ali, naravno, DSS je tvrd orah. Bio je to i do
sada, u proteklih vise od godinu dana, posle svih napada, a ostao je i
danas. Prosto, iz dva veoma bitna razloga. Javnost podrzava jednu
umerenu politiku, za kakvu se zalaze DSS, zato sto u njoj prepoznaje
nesto sto je interes naroda u Srbiji i sto je tradicionalno jedno
normalno, razlozno, trezveno politicko opredeljenje, gde se, s jedne
strane, pokusavaju zastititi neki nacionalni interesi a, s druge -
odrzavati jedna normalna saradnja sa svetom. To je nesto sto je najblize
politici kakvu su vodili Obrenovici ili, tacnije receno - kakvu je vodio
Milos Obrenovic. Dakle, jedna realna politika koja uzima u obzir
okolnosti - mozda lisena one vrste specificnog "pragmatizma" koja je
povremeno karakterisala politiku prvog Obrenovica u proslom veku. Jedno
neodustajanje od necega sto su nacionalni interesi, a, s druge strane,
jedna normalna komunikacija sa svetom.
Nemamo danas Portu, imamo NATO, imamo Vasington. Svet se promenio i
prema tim promenjenim okolnostima se politicki deluje. Posle dve i po
godine kontakata sa medunarodnim zvanicnicima, medunarodnim
organizacijama, u brojnim susretima sa stranim drzavnicima sirom sveta
vidim jedno razumevanje, cak i ako ne podrazumeva potpuno slaganje,
vidim, pogotovu u Evropi, jedno shvatanje pozicije DSS-a. Razumevanje za
tu poziciju moze se najbolje videti u trenutku kada je doslo do ovih
podela u Evropi oko rata u Iraku. Ne duvaju svi u istu tikvu. Ne gleda
se bezrezervno i bez ogranicenja na sve poteze koje ce koalicija SAD -
Velika Britanija vuci u svetu. Zapravo, to je ta vrsta politike koja je
godinama karakterisala DSS.
Sa tom svescu da je to nesto prirodno, prihvatljivo, razumljivo,
razlozno u narodu i u demokratskom svetu, pogotovu onom evropskom, DSS,
ma koliko bilo pokusaja da se marginalizuje, ne moze biti skrajnut.
Moze, eventualno, biti dezurni krivac, i to na kratko, ali bojim se da
ce se ti napadi, na kraju krajeva, okrenuti protiv svojih pokretaca.
Vas predlog o formiranju koncentracione vlade docekan je "na noz".
Mnogi, rekli bismo s pravom, primecuju da formiranje takve vlade sa
socijalistima i radikalima ne bi bio sesti, vec cetvrti oktobar. Kako
ste je Vi zamisljali?
- Za mene je 4. oktobar, mozda, kada se sadasnja vlada odrzava ili
uspeva da dobije podrsku za pojedine svoje zakone, koji su veoma sporni,
glasovima Ivkovicevih socijalista, SSJ... To je dokazano vracanje
unatrag i to nije dobra skupstinska praksa. Medutim, u jednom izuzetno
teskom trenutku mislim da treba pokusati da se te podele prevazidu, da
se zemlja smiri i da se, u jednom prelaznom periodu, oni koji hoce okupe
na istom poslu. Jednu slicnu situaciju imali smo u jesen 2000. godine.
Nisu bili u vladi radikali. Zasto to prikrivati?! Ne bi bili ni sada. U
jednom momentu, naravno, Srbija nece moci da se redukuje na ono sto je
DOS i DSS. Bice potebno da se cuje i neki glas koji je vise levo
orijentisan. Jer, ono sto je u DOS-u levo, slabo je, a ono sto se
opredelilo kao levo pre nekoliko meseci, govorim o DS i njenom prilasku
Socijalistickoj internacionali - nije u tome bilo dosledno. Treba se
setiti da je DS 1996. godine optirala za ovu drugu opciju i da se
zapravo kandidovala za Evropsku demokratsku uniju - asocijaciju
demohriscanskih i konzervativnih stranaka.
Mislim da je bolje da se oni koji prihvate i koji su svesni te tezine i
odgovornosti, i koji hoce da rade na jednom zajednickom poslu - bez
mnogo sporenja okupe. Ili bar da im se ta ponuda njima uputi. Neko ce to
prihvatiti, neko nece. Moj poziv je bio upucen i vanparlamentarnim
strankama. Prosto sam mislio da je to potrebno da bi doslo do politickog
pomirenja. Mauricio Masari, sef misije OEBS-a u nasoj zemlji, kaze da
vanredno stanje mora da vodi ka politickom pomirenju, ka sredivanju
prilika, ka normalnoj komunikaciji izmedu politickih stranaka, a ne da
preraste, maltene, u ratno stanje. To je bio smisao mog predloga. To je
jedno od sredstava koje je potrebno i koje je dobro - imajuci u vidu
podele i gradanske ratove, borbe raznih vrsta koje u ovoj zemlji ne
prestaju decenijama.
Moj predlog nije prihvacen. Imamo rezim vanrednog stanja. Da vidimo kako
tu stoje stvari. Da li su ugrozene neke slobode, medijske, da li je
dovedeno u pitanje nezavisno sudstvo, koliko ce taj rezim trajati? Ali,
iznad svega cu uvek ukazivati na opasnost i na vidnu tendenciju da se
uvodenje vanrednog stanja u Srbiji koristi za obracun sa politickim
neistomisljenicima.
SRS i SSJ su "na tapetu" za zabranu posto su "politicki inspirisali"
atentat na Zorana Dindica. Da li ovaj predlog za zabranu treba ozbiljno
shvatiti?
- Pomenucu potpuno razlicite ocene u javnosti kada je rec o
svrsishodnosti zabrane politickih stranaka. Razlicite su i ocene u samom
DOS-u. Moze se uociti da je vise predsednika stranaka u DOS-u izrazilo
rezerve u pogledu te mere - pocev od Dragoljuba Micunovica pa nadalje.
Videcemo kako ce se stvari odvijati. Smatram da to nije dobro sredstvo i
da se suprotstavlja necemu sto je jedno od fundamentalnih ljudskih prava
- a to je individualizovanje odgovornosti. Tesko da cela stranka moze da
bude teroristicka ili zlocinacka organizacija. Pojedini ljudi mogu biti
upleteni u kriminal i zlocinacke rabote - i oni treba da odgovaraju.
Prava prilika da se dovede u pitanje legalizacija jedne stranke je njeno
osnivanje i uvodenje u spisak udruzenja i politickih partija. Ako se tom
prilikom u programu stranke ne uoci nesto sto se duboko kosi s ustavnim
poretkom, s ljudskim pravima, ako posle izvesnog vremena stranka ne bude
na neki nacin oznacena kao rusilacka, kriminalna, jednostavno
anticivilizacijski nastrojena, kad je rec o postovanju ljudskih prava,
demokratskih vrednosti, institucija - onda kasnije nema mnogo opravdanja
da se za tom merom posegne. Kad je rec o pojedincima, oni treba da
odgovaraju.
Kriminalci su prosle godine bacili bombe na sediste Vase stranke. Cilj
napada, kazu, bio je da se jos vise produbi kriza izmedu DS i DSS. Kako
komentarisete ovo obrazlozenje?
- Pominjano je u vezi s ovim da je namera onih koji su bacili bombe na
sediste DSS-a u Beogradu da izazovu sukob izmedu DSS-a i DS-a, i to oko
donosenja zakona o saradnji s Haskim tribunalom. Meni to, moram reci,
nije jasno zato sto se DSS od pocetka zalagala za donosenje ovog zakona.
Svi oni koji pokusavaju naknadno da to predstave kao obracun izmedu onih
stranaka koje su htele saradnju s Hagom i onih koje to nisu na neki
nacin imaju vrlo slabe argumente. Jer, DSS je htela tu saradnju s Hagom
- u okviru zakona.
S druge strane, moram reci, kad je rec o ovom obracunu s kriminalom, da
je dobro sto je poceo, ali je mogao poceti i ranije - i niposto ne sme
da bude selektivan. Postoje razne kriminalne grupe, ali u ovom trenutku
na tepetu je jedna. Ne tako daleko od ove prve koja se pominje,
zemunske, postoji i druga - surcinska. Ali, da krenemo prema
delatnostima tih kriminalnih grupa. Isto onako kao sto postoje one koje
su povezane s trgovinom drogom, postoji i duvanska mafija koja nije
dotaknuta. Stvara se, takode, pogresan utisak da kriminala ima samo u
pojedinim podrucjima zemlje, a ne u svim.
Mogli ste, pre nekoliko dana, uociti jednu izjavu predsednika Srbije i
Crne Gore Svetozara Marovica, koji o svemu tome, o borbi protiv
kriminala, govori u kontekstu Srbije - kao da je Crna Gora potpuno
nedirnuta i cista kad je rec o ovom drustvenom zlu. Medutim, i tu isto
imamo afere, duvansku mafiju, imamo probleme s najvisim crnogorskim
zvanicnicima za koje se pokrece postupak pred italijanskim sudovima.
Najzad, imamo i ovu sramnu aferu trgovine ljudima, gde smo, zapravo,
videli kako citava jedna ekipa ambasadora posecuje Crnu Goru da bi
ustanovili sta se tamo desava. Prema tome, toga ima na raznim stranama.
Ima raznih grupa i raznih rabota u koje su oni upleteni, pa ako taj
obracun s njima bude selektivan, onda mozemo racunati da nece biti niceg
- da ce samo pod drugim imenom, na drugim teritorijama i u drugim
poslovima organizovani kriminal nastaviti da rastace nesto sto je
drzavno tkivo i sto je nekakva bezbednost zemlje.
Konacno je razreseno Stambolicevo ubistvo. Veljko Stambolic, Ivanov sin,
smatra Vas odgovrnim zato sto ste tako drzali na funkciji Radeta
Markovica, koji je naredio ubistvo Stambolica.
- Mogu, zaista, da razumem nesto sto je sinovljev bol. Bio sam zgrozen
kad sam saznao da je Stambolic nestao i da se sluti najgore. U onoj
meri, u kojoj mi je funkcija omogucavala, posle obracanja Odbora za
utvrdivanje istine o sudbini Ivana Stambolica, pokusao sam da saznam,
jednostavno, o cemu se radi. Nikada nisam dobio neki pouzdaniji odgovor.
E sad, sto se tice druge stvari - da budemo potpuno jasni. Tacnije, da
kazem sledece. Isto onako kao sto nikad u zivotu pre petog oktobra nisam
sreo Slobodana Milosevica i Mila Dukanovica, tako nisam imao prilike ni
da sretnem Ivana Stambolica. Pripadamo potpuno razlicitim svetovima.
Postoji jedna tendencija, stvara se, naime, jedan utisak da je vreme pre
Milosevica bilo drugacije, da smo tada ziveli u nekim srecnim
demokratskim svetovima u kojima nije bilo onoga cega je bilo u vreme
Slobodana Milosevica. A bilo je toga, bilo je politickih progona i u
vreme Josipa Broza - i u vreme Ivana Stambolica, kada je on bio na celu
Srbije. Bilo je politickih progona, bilo je zabrane listova, bilo je
ljudi koji su nestajali, afera, korupcije, bilo je svega cega ima i
danas. I onda su, kao i danas, estrasdne zvezde imale neku ulogu u
politickom zivotu Srbije. I u Milosevicevo vreme i u Stambolicevo vreme
svega toga je bilo. I prosto, ta stvar se ne sme smetnuti s uma. Sve
drugo bi znacilo, na neki nacin, revidiranje istorije. Jedan pokusaj da
se dokaze da smo od 1944. godine ziveli u jednom od najsrecnijih svetova
- sve dok nam se nije desila Osma sednica. E, bogme, nece biti tako. Bar
u partijskim obracunima Slobodan Milosevic i Ivan Stambolic bili su
pripadnici jedne iste partije u kojoj ja nisam bio.
Stambolic je nestao 25. avgusta. Negde pocetkom tog meseca, posle
velikih pritisaka i insistiranja, pristao sam da se kandidujem na
predsednickim izborima. Rok za podnosenje kandidature istekao je 24.
avgusta. Sve potrebne odluke DOS je vec uveliko doneo. Sada se pokusava
da prikaze kako je jedan deo DOS-a imao u vidu i neke druge planove -
kako je i Ivan Stambolic bio u igri. Ono sto sigurno znam, to je da sam
na kandidaturu pristao pod velikim pritiskom DOS-a, pod velikim
pritiskom javnosti.
Sta je danas prioritet - Ustav ili izbori?
- Prioritet Srbije, dve godine unazad, uveliko je bio Ustav. U tom
pogledu je u jednom trenutku, u onom izvornom DOS-u, bila postignuta
saglasnost - na sednici u septembru 2001. godine, u Novom Sadu. Medutim,
od toga se odstupilo. Kako je vreme odmicalo, redosled stvari se menjao.
Izbori postaju nesto sto je Srbiji potrebnije od Ustava. Odnosno, izbori
koji ce dovesti, s jednim promenjenim sastavom Skupstine, do novog
Ustava. Mislim da je vreme propusteno, da se nalazimo u situaciji u
kojoj ce ova sumnjiva vecina u Skupstini Srbije po svaku cenu nastojati
da donese Ustav, vec za neki mesec. Taj Ustav bi mogao izrazavati samo
misljenje jednog dela Srbije ili jedne grupacije politickih partija.
Dakle, mogao bi to biti jos jedan partijski ustav - kao sto je bio
Milosevicev iz '90, Milosevicev i Dukanovicev zabljacki Ustav iz '92.
godine. Naravno da to nije dobro.
Treba li ocekivati Vas politicki kambek?
Od nekih ciljeva i zadataka koje sam sebi postavljao nikada nisam
odustajao - i baveci se raznim poslovima na fakultetu, u Institutu, u
Odboru za odbranu slobode misli i izrazavanja, u DSS-u i na mestu
saveznog predsednika. Uvek sam imao pred sobom jedan politicki program
koji je trebalo ostvariti na jedan ili drugi nacin. Prema tome, nikada
nije bilo reci o povratku zato sto nikad nije bilo ni odlaska.
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
