|
Bogdan Tirnanić, bivši član biblioteke, u seriji tekstova za
Patriot
Spoljni poslovi • Vanredno stanje, za ili protiv?
Svesno kršenje naređenja
Nakon zločinačkog ubistva premijera Đinđića, Srbija se našla u
vanrednom stanju, jer je to jedini način da se pohvataju i iza brave
smeste pripadnici organizovanog kriminala. Popis, kažu zvaničnici, ne važi
za obične, poštene građane. Oni su samo "kolateralna šteta"
U toku vanrednog stanja, koje je uvedeno nakon mučkog
ubistva premijera Đinđića (12. mart), u Srbiji je, pod sumnjom da su
pripadnici "kriminalne organizacije", privedeno preko 3.000 osoba, s tim
da je nešto manje (ili više?) od polovine odmah dobilo rešenje o
jednomesečnom pritvoru. Uhapšeni su i jedan tužilac, jedan sudija, bilo je
dosta ostavki; novinare još ne diraju.
Podaci su, doduše, nepouzdani,
pošto se svakodnevno menjaju. Budući da su komentari o zbivanjima pod
vanrednim stanjem zabranjeni, odnosno kažnjivi, a većina se medija strogo
pridržava ovog "naređenja", jedina dopuštena informacija jeste da su
uhapšeni, inače pripadnici raznih gradskih "klanova", osumnjičeni za
povezanost sa atentatom na Đinđića.
Tri hiljade osoba – bili oni inače
kriminalci ili ne – suviše je veliki broj "zaverenika" za zločin koji se,
s oproštenjem, izvršiocima nudio kao na tacni. Neko bi sigurno pre vremena
progovorio, poverio se ženi ili slučajnom poznaniku za šankom. Tako se to
ne radi. Harvi Li Osvald je onamad bio sam.
No, s druge strane, ako ih
je zbilja bilo toliko (ili još i više – jer, hapšenja se nastavljaju!) –
šta su oni hteli? Da obore sistem, da obezglave Vladu, da ruše društvo, da
napadnu ustavno uređenje (?) i, sve u svemu, izazovu haos? Tada ih je pak
bilo suviše malo. Falili su za 997.000 ljudskih duša, spremnih na
sve.
Ubiti po viđenju
Valja ovome dodati da su neposredni izvršioci atentata,
neki Zveki ili Zmija i njegov logističar, uhapšeni tek desetak dana nakon
svog strašnog zločina. Bili su pripadnici JSO, znane kao "Crvene beretke"
ili "frenkijevci". Jedinica je odmah raspuštena, dok je njen trenutni
komandant, izvesni Gumar, pridošlica iz Knina, zadržan radi dalje
istrage.
Ako je, dakle – kako to kaže ministar Lečić – "država
napadnuta u svim segmentima", onda je taj udar planiran iznutra, u jednoj
"državnoj službi". Nije im prvi put. Ta je "posebna" (para)policijska
jedinica, koju je u tajnosti formirao Jovica Stanišić (My name is
Jovica!), svojevremeno šef DB-a, regrutujući u njene redove mnoge
kriminalce, zapamćena kada je, na nagovor smenjenog rukovodioca DB-a
Petrovića i penzionisanog komandanta Lukovića, svojevremeno pokušala da
izvrši "državni udar", blokirajući svojom ratnom mehanizacijom beogradski
deo autoputa.
Bili smo "pomilovani" odlukom ministra policije
Mihajlovića i samog premijera Đinđića, koji im je išao na "poklonjenje" u
Kulu, gde se nalazio njihov centar za obuku. Je l' su ga zato ubili? No,
bilo ovako ili onako, pojedini lideri ove mafijaške grupe još su na
slobodi, kriju se u Beogradu i, po policijskim saznanjima, planiraju nova
ubistva. Svako je u opasnosti. Ali neće za svakoga biti mesta u Aleji
zaslužnih građana. Otuda vanredno stanje. Kao opomena.
Vanredni pasus:
upravo dok ovo "ukucavam" u kompjuter, ponoćne vesti svih televizija
objavljuju da su, na terenu seoskog predgrađa Barajevo, pružajući otpor
hapšenju, ubijeni Dušan Spasojević i njegov "komšija" Lukić, zvani Kum.
Tako je i bilo obećano.
Legija je, izgleda, ostao sam.
Pedeset hiljada dolara dnevno
Sudeći prema jednoj izjavi novog potpredsednika Srpske
vlade, "čuvara vatre" Čedomira Jovanovića, iz milošte zvanog Krcun,
vanredno stanje je bilo neophodno da bi se, ovako đuture, pohapsili
kriminalci – ubice, otmičari, dileri droge – kojima vlast nije mogla ništa
u doba "redovnog stanja".
Verovatno je g. Jovanović ovim želeo da
asocira na ne tako davne, ali brojne izjave policijskih zvaničnika da o
pojedinim izvršiocima teških zločina poseduju izvesna "operativna
saznanja", ali ih ne hapse jer to što poseduju, ta "operativna saznanja",
nisu validni sudski dokazi. A zna se kakvo je naše pravosuđe!
Čim je
suludi atentator izvršio svoje, a uvedeno vanredno stanje, svi mangupi su
"operativno" smešteni iza brave po hitnom postupku. Šta to može da znači?
Verovatno znači da propozicije vanrednog stanja stavljaju van snage
nužnost postojanja dokaza koje bi sud smeo da prihvati kao validne, te da
će najavljena brza suđenja – bez obzira na to što se radi o prononsiranim
zlikovcima – biti pravno nelegitimna, nezakonita, u duhu zloglasnih
"prekih sudova" iz prošlosti. Izgleda da je Evropa unapred radila za
domaće gangstere kada je insistirala na ukidanju smrtne kazne. Sada DHSS
stranka raskolnika Batića, predlaže da se smrtna kazna "privremeno" vrati.
Valjda se to neće desiti pre 6. aprila, dana koji je predviđen za naš
prijem u Savet Evrope. Inače se Lukoviću loše piše. Ako ga uhvate.
O
Lukoviću je lično ministar policije govorio kao o "gospodinu Legiji".
Kazao je da policija sa "gospodinom Legijom" nema nikakvih problema. Sve
to posle incidenta u Kuli (zapaljena diskoteka) i u klubu "Bojan Stupica"
(pucao policajcu u noge). U oba slučaja "počinilac" je bio Ulemek. Osim
toga, nastavljao bi ministar, "gospodin Legija" se uredno odaziva na svaki
sudski poziv. Ima i važeću ličnu kartu. Na novinarsko pitanje odakle
jednom penzioneru sumnjive prošlosti telesna pratnja o kakvoj Džordž Buš
može samo da sanja, ministar je odgovorio da je to "po propisu". Valjda je
sada izmenio mišljenje. Jer bi, u suprotnom, i divljačko ubistvo Z.
Đinđića bilo "po propisu", a izvršili su ga pajtosi "gospodina Legije".
Uzgred budi rečeno, osoba ubijena u bekstvu poznata kao Dušan
Spasojević Šiptar je, u ne tako davnoj prošlosti, dva puta bio u rukama
ovdašnje policije: jednom posle neuspelog atentata na Vuka Draškovića u
Budvi, a drugi put u vezi s otmicom Milorada Miškovića, vlasnika "Delta"
holdinga (isplaćeno sedam miliona ondašnjih DEM). Ali se, oba puta, brzo
ponovo našao na slobodi.
Prvo je ubedio istražnog sudiju (ili već neko
"ovlašćeno lice") da se inkriminisanog dana, onda kada je pucano na Vuka,
nikako nije mogao nalaziti u Budvi, jer je – evo lekarskog uverenja, crno
na belo! – baš tada boravio u Sremskoj Kamenici, gde je bio podvrgnut
komplikovanoj operaciji presecanja čvora na pertli uz razvezivanje (masne)
kravate. A imao je i ličnu kartu.
U drugom slučaju, kada su, kao
Miškovićevi otmičari, Šiptar i njegova dvorska posluga deportovani iz
Francuske, u kojoj su (po nalazima tamošnje policije) trošili 50 hiljada
dolara dnevno, istražni organ je, brže-bolje, izmenio kvalifikaciju,
konstatujući da je "zemunski klan" šetao svetom sa falsifikovanim
ispravama, te ih, budući da se radi o lakšem krivičnom delu, pustio
kućama. Tada je Spasojević još imao kuću u zemunskoj Šilerovoj ulici. Sada
je ona srušena dinamitom. Posle šest dana rušenja bagerima, viljuškama i
kašikama. Nije li Spasojević, saznavši za to, izvršio zapravo
samoubistvo?
Jaka zima, a krmača sama
Bilo je toga još. Izvesni Limun, u čijoj je kući pronađeno
naoružanje koje odgovara opremljenosti američke V armije, skinut je sa
zatvorske hrane kada je izjavio da mu je to "gvožđe" ostavio teča da ga
pričuva dok se vlasnik – mislim da je pomenut pokojni Arkan – ne vrati sa
puta. Saradnici izvesnog Zarubice (takođe uhapšen), koji su držali lanac
javnih kuća, uz podrazumevajuće nasilje nad prostitutkama, zadržali su se
u zatvoru kratko: jao, vidite kakva je zima, puca drvlje i kamenje, a nama
krmača ostala sama! Onaj Bagzi, za kojim se takođe traga i koji je bio
učesnik neuspelog pokušaja atentata na Đinđića po modelu "Ibarska
magistrala", kod košarkaške hale na Novom Beogradu, dokopao se slobode
izjavom da je trgovački putnik, posao će da trpi, žena i deca
gladni.
Ne treba posebno pominjati da se radi o teškim propustima
vlasti, bila ona izvršna (policija) ili pravosudna (tužioci, sudije): Za
profesionalnog policajca, ili bar za onoga koji piše kriminalističke
romane za sitne pare, "zemunski klan" je mogao biti davno pohvatan samo na
osnovu fotografija snimljenih tokom njihovih "francuskih izleta", kada su
trošili onih 50 hiljada dolara dnevno, predstavljajući se kao uspešni
mladi biznismeni i članovi evropskog džet-seta.
Na osnovu automobila
koje su vozili to bi još možda i moglo da prođe. Ali, koji se to uspešni
evropski čovek, čak i u francuskom letovalištu, gde se često gleda kroz
prste, pored automobila milionske vrednosti slika u šarenim gaćama,
verovatno kupljenim na beogradskoj kineskoj pijaci, u teškim belim
patikama i sa zarozanim crnim čarapama na nogama. A izgleda kao odbegli
nilski konj. Još i više od toga: članovi Šiptarove družine fotografisali
su se goli do pojasa za ručkom u nekom elitnom restoranu. Jedan od njih,
mislim da je Prevara, ili Budala (Pacov sigurno nije), smatrao je kako će
za seljake iz okoline Beograda vrhunski dokaz njegovog uspeha biti
fotografija na kojoj se, go k'o od majke rođen, brčka u đakuziju dimenzija
poljskog nužnika ili dečje noše. Sve su to, avaj, bila tek "operativna
saznanja"!
Lekcija iz demokratije
Ali, da se ipak vratimo temi vanrednog stanja. Mnogi
ministri, drugi zvaničnici, članovi raznih skupštinskih odbora, advokatica
iz Užica itd., izjavili su proteklih dana da se propozicije vanrednog
stanja odnose isključivo na kriminalce, ali nikako ne i na ("poštene")
građane. To je teško održiva formulacija, nešto između pleonazma i
oksimorona. Građanin se, po toj tvrdnji, može ponašati slobodno. Ali, samo
teoretski. Kako ovakvo (vanredno) stanje, propisano opštim aktom, dakle
aktom koji ne uvažava izuzetke, može pogađati samo izolovanu strukturu
svakakvih otpadnika, dok se drugima, većini naroda, dozvoljava da i dalje
čine šta hoće – pod uslovom da to nisu krivična dela ili utaja informacija
o počiniocima takvih dela? Nikako!
Jer, član 9 uredbe o vanrednom
stanju zabranjuje svaki komentar na tu temu, pa bio on usmen, dat u
kafani, objavljen u medijima ili putem zidnog grafita. Već su zabranjene
(ili kažnjenje) mnoge novine, radio-stanice (i televizije?) zbog kršenja
ovog propisa, što (1) budi nemila sećanja na drakonske postupke prethodnog
režima i (2) predstavlja eklatantni udar na slobodu štampe, nešto što
stvarna demokratija ne poznaje. Još je, pride, kažnjen i jedan distributer
štampe jer je na svojim kioscima prodavao novine čije će rasturanje tek
biti zabranjeno. Od sirotog čoveka se valjda očekivalo da po celu noć čita
novine koje će sutra prodavati, pa ako otkrije nešto sumnjivo, neku lošu
pozorišnu kritiku, izveštaj o porazu "Crvene zvezde", onda...
Što se
tiče kriminalaca, nisam voljan da im advokatišem. Ne poznajem ljude. Nisam
ni znao da postoji Surčin. Nikad u životu nisam bio u Zemunu. No, isto
tako, ubeđen sam da propozicije vanrednog stanja pogađaju najpre obične
građane, da ne kažem narod Srbije. To liči na nekakvu osvetu novog
jednopartijskog sistema u zametku. Narod je stavljen pod protektorat, koji
može potrajati nedeljama, mesecima, godinama ili će trajati zauvek.
Odlukom o vanrednom stanju ukinute su, ili bar suspendovane, građanske
slobode i ljudska prava. Na primer, zabranjuju se ulične demonstracije,
štrajkovi, sva druga okupljanja (čekanje autobusa se izuzima), sindikalni
zahtevi, kritika Vlade u bilo kom obliku, lajanje na zvezde. Stan nije
više nepovrediv, skinuta je zabrana sa prisluškivanja telefonskih
razgovora ili otvaranja privatnih pisama, policija može pribavljati dokaze
mimo svake procedure. I tako dalje. Odlazak u kafane nije izričito
zabranjen, ali, svejedno, one danima zvrje prazne. Šta mislite
zašto.
Predsednik koji je branio Ustav
By the way, institut vanrednog stanja ne postoji u
zakonodavstvu zbilja demokratskih država. Da li je u Holandiji bilo "tog
stanja" kada je Vlada podnela ostavku, ili kada su ubili onog ekologa
čudnih seksualnih sklonosti? Za Švedsku i Ulofa Palmea se, istini na
volju, ne sećam. Ali, predsednik SAD, recimo, može objaviti rat (ali i ne
mora), proglasiti time "ratno stanje", ali kao član Senata, kome po Ustavu
predsedava, nema pravo glasa. Srbija, međutim, nema predsednika. Nema ni
Ustav. Ima vanredno stanje.
Tek izabrani predsednik Buš nije proglasio
vanredno stanje posle 11. septembra. Napao je Avganistan. Ako se dobro
sećam, ni u novembru 1963. godine, kada je ubijen Kenedi, SAD nisu
proglasile vanredno stanje. Zato što je Lindon Džonson još u avionu kojim
je telo pokojnog Kenedija nošeno u Vašington, dakle nad njegovim kovčegom,
u prisustvu udovice i predsednika Vrhovnog suda položio zakletvu kao novi
predsednik. Potpredsednici uglavnom tome i služe. Dik Čejni je ovih dana
k'o zapeta puška. Tako da ne postoji ni teoretska mogućnost da SAD budu
bez predsednika duže od sat-dva. Isti mehanizam se primenjuje u slučaju
(fizičke ili duhovne) nesposobnosti predsednika, kada inicijativu za
njegovo udaljavanje sa položaja pismeno traži većina kongresmena, te,
sasvim retko, praktično nikada, kada dođe do smene predsednika zbog izdaje
zemlje, ometanja pravde i sl. Taj institut se naziva "impičment". U
čitavoj dosadašnjoj istoriji SAD tome se pribeglo samo jednom.
Subjekat suđenja bio je Endrju Džonson. Mislim da je to moralo biti
1865. ili godinu dana kasnije. Džonson tada nije bio "izabrani
predsednik". Šef države je postao nakon Linkolnovog ubistva. Bio je, kažu,
sklon kapljici. Nekoliko puta je pucao na one koji su vređali njegovu
ženu. Na stranu sada to da se Džonson, kao prvi pravi "narodni
predsednik", zalagao za prava malih farmera i "radničku klasu", vodeći
stalni rat sa bankama i drugim zelenašima.
Ono što ga je definitivno
uvelo u istoriju jeste da je, kako rekosmo, bio prvi – i jedini – američki
predsednik kome je zapretila smena "impičmentom". "Povukao" se samo
zahvaljujući jednom glasu više u svoju korist. A zašto je došao u opasnost
da ga "impičmentuju"? Zato što je, mimo ondašnjih običaja, samovoljno
smenio Edvina Stentona, ministra vojnog u vreme građanskog rata između
Severa i Juga i zastupnika rigorozne cenzure štampe. Stenton je, naime,
smatrao da novine o ratnim zbivanjima moraju izveštavati u skladu sa
ratnom politikom i ratnim ciljevima Severa – bilo to istinito ili ne.
Oglušenje o ovaj zahtev vodilo je zabrani prisustva novinara na ratištu,
zapleni pojedinih listova, smenjivanju i hapšenju urednika i, u nekoliko
slučajeva, streljanju.
Džonson, dakle, umalo nije stradao zato što je,
budući pošten čovek, odan zakonu, štitio Prvi amandman na Ustav SAD, koji
je, zajedno sa drugih devet, Kongres usvojio 25. septembra 1789. godine,
dakle pre više od dve stotine godina. Šta kaže Prvi amandman? Osim što
propisuje zabranu ustanovljenja državne religije, taj član kaže da Kongres
(dakle, zakonodavna vlast) ne može doneti zakon "koji ograničava slobodu
govora ili štampe ili pravo naroda na mirne zborove i na upućivanje
peticija vladi..."
Zato u Americi zabrane listova nije bilo. "Žuta
štampa" je tamo slobodna da objavi kako se predsednik Nikson bavi
prisluškivanjem ili da je predsednik Klinton imao seksualnu aferu sa
tumperkom. Suprotno tome, ali u istom zakonskom duhu, posle 11. septembra
je čak i liderima ekstremnih fašističkih grupa bilo dozvoljeno da u
medijima komentarišu rušenje kula STC-a. Hvalili su Osamu bin Ladena. Tako
nešto ne bi bilo moguće u vanrednom stanju.
U Srbiji sigurno niko neće
hvliti Legiju i pokojnog Šiptara. Ali... Jer, Srbija nema predsednika.
Nema ni Ustav. Otuda osoba koja nije predsednik ne može da krši ono čega
nema. Ima građane. I vanredno stanje. Koje neće trajati duže nego što je
potrebno. 'Ajde i to da vidimo!
|
