|
"Košer" meso,
|
 |
|
Anton Brečić
|
Anton Brečić rođen je od majke Jevrejke i oca Dalmatinca, Jevrejka mu je i supruga, a dva sina su uveliko u spoljnotrgovinskim poslovima. Privrženost Srbiji ističe i činjenicom da je njegova porodica provela u Beogradu sve dane bombardovanja, 1999. godine.
– Nije oduvek bilo tako. Ranije je iz Belja, Subotice i Velike Plane odlazilo godišnje u Izrael od šest do osam hiljada tona junećeg mesa – kaže Toni Brečić. – Danas ne ide ni jedan kilogram. Nije samo meso šansa za trgovinu. Izrael je veliki proizvođač mleka i živine, a nema ni jedan struk kukuruza. Potrebno mu je drvo, staklo i mnoge druge sirovine kojima Srbija raspolaže. Srbija je, sa druge strane, evropska zemlja sa najnerazvijenijim sistemom za navodnjavanje, a upravo je u tome Izrael u vrhu svetske tabele i potrebna su mu nova tržišta za plasman savremenih tehnologija.
Pokušao je Anton Brečić 1989. godine,uprkos teškoćama, da poveže privrednike dve zemlje. Došla je, tada, grupa Izraelaca u Beograd, dogovorena je povoljna razmena jedan prema jedan, potpisan je protokol, ali to nikada nije zaživelo. Zanimljivo je da su protokol, pošto diplomatskih odnosa nije bilo, u ime jugoslovenske privrede potpisali funkcioneri Sportskog društva "Crvena zvezda". Sa druge strane bili su predstavnici dve asocijacije izraelskih kibuca, kojih u ovoj zemlji ima oko 580.
– Protokol se, uglavnom, odnosio na izvoz junetine po "košer" sistemu. To je sistem obrednog klanja stoke za potrebe Jevreja iz celog sveta. To je dugoročan posao za srpske stočare, ako bismo ga upriličili, jer Jevreji će i narednih hiljadu godina jesti "košer" meso. Mi danas, u Beogradu, nemamo "košer" restorane, a trebalo bi da ih imamo. Jevreji mnogo putuju po svetu i zašto dopustiti da zaobilaze Srbiju samo zato što u njoj nema restorana u kojima bi, saglasno svojoj veri, mogli da se ugoste – pita se Brečić.
Toni Brečić je, za malo upućene, objasnio suštinu izraelskog kibuca. Reč je o asocijaciji proizvođača, sličnoj našoj zemljoradničkoj zadruzi, ali besprekorno organizovanoj i funkcionalnoj. U 99 odsto slučajeva kibuci su proizvodni, tu je prehrambena proizvodnja, a izraelska industrija hrane je među vodećima u svetu. Trude se da što više izvezu, a kad na kraju godine "podvuku crtu", svi kibuci ostvare profit od 1,5 milijardi dolara.
– Među izraelskim kibucima ima i 18 koje su osnovali Jevreji doseljeni iz Vojvodine, Beograda i Bosne. I to je povoljna okolnost za saradnju, ali niko do sada odavde nije pokušao da je uspostavi. Vreme je da se "probije led", a čini mi se da je Društvo srpskih domaćina, po ideji i još koječemu, veoma slično programskoj orijentaciji kibuca. Jer i kibuci su nosioci tradicije Jevreja kao što, kako smo ovih dana upoznati, i Društvo srpskih domaćina zasniva svoje programe i aktivnosti na pozitivnom nacionalnom, nasleđu. Eto prilike da se ponovo pokuša, a lično ću se opet založiti kao i pre 14 godina – obeća naš sagovornik Anton Brečić.
B. Lomović
