| Četvrtak 12. jun 2003. |
Broj 32182 VEK PRVI |
|
Ključni svedokBivši šef državne
bezbednosti mogao bi da preokrene "proces stoleća"
Bivši šef državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić stigao je u pritvor u Ševeningenu juče oko deset ujutru, potvrdio je portparol haškog tribunala Džim Landejl. Štura i jednoobrazna saopštenja tribunala o novim prispećima optuženih u pritvorsku jedinicu Ujedinjenih nacija na obali Severnog mora, ne otkrivaju nikakve detalje o svakom pojedinačnom slučaju, iako nema sumnje da je novodošavši optuženik jedna od najznačajnijih ličnosti od koje se pre svega mnogo očekuje. Stanišić je u Hag prebačen iz Centralnog zatvora u Beogradu, gde je bio otkada je uhapšen u policijskoj akciji "Sablja" pokrenutoj nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, 12. marta. Haški tribunal optužio ga je zajedno sa Frankom Simatovićem, bivšim komandantom raspuštenih "Crvenih beretki" za ratne zločine nad Hrvatima i Muslimanima tokom ratova u Hrvatskoj i BiH od 1991. do 1995. Ova optužnica protiv dvojice ključnih ličnosti u nekadašnjoj vojnoj frakciji unutar srpskog ministarstva unutrašnjih poslova, podignuta je tek prošlog meseca, kada su Frenki i Stanišić već bili u pritvoru u beogradskom CZ-u. Neke analize, među kojima je i ona iz londonskog "Tajmsa" tvrde da su za novu eru u odnosima između Beograda i Haga zaslužni upravo slučajevi Stanišića i Simatovića. "Tajms" tvrdi da su se srpske vlasti obratile sudu ubrzo posle ubistva premijera Đinđića pitanjem da li Hag namerava da optuži ovu dvojicu. Odgovor je bio pozitivan a dogovori oko svega toga odvijali su se na najvišem nivou. Britanski dnevnik međutim ističe da se ispostavilo da nijedan od njih nije povezan sa ubistvom Zorana Đinđića, ali da su to ključni ljudi u funkcionisanju spoja između organizovanog kriminala i službi bezbednosti, što je inače nasleđe iz Miloševićevog perioda. I u Hagu je dobro poznato, da je u pritvor stigao jedan od najobaveštenijih ljudi u Srbiji i šire. Nedavno operisan, po mnogima teško bolestan, Stanišić bi mogao kako se osnovano pretpostavlja da kao svedok pruži razorne podatke na procesu Slobodanu Miloševiću, ukoliko se odluči da progovori. Pri tom se ističe i činjenica da je posle pada Miloševićevog režima, Jovica Stanišić zadržao svoj uticaj među najvišim funkcionerima nove vlasti. Nepoznato je samo još koliko je toga i da li je uopšte spreman nešto da kaže tužilaštvu, u vezi sa procesom kojim je zaokupljen ceo Hag, i od čijeg ishoda zavisi velikim delom budućnost globalnog međunarodnog pravosuđa. I dok je Stanišić kako je ovde preneto, tražio da i zbog svoje bolesti, što pre ode u Hag, gde su zatvorski uslovi daleko bolji od onih u Beogradu, mnogi pritvorenici koji su se na Ševeningen već navikli, nisu se obradovali novajlijama u svojim redovima. Svojim doprinosom oni bi mogli da dovedu do ubrzanja i preokreta u mnogim procesima koji su u toku. Z. Šuvaković |
ZLO)DELA BALKANSKA, ZATVORI EVROPSKI
Apsane i zlatni kavezi
Oni koji su pred Haškim tribunalom osuđeni za zlodela na Balkanu, ušli su u zatvore čiji su standardi na najvišem evropskom nivou. Ali šta se dešava posle Ševeningena, kako se haški osuđenici, kad jednom presuda postane pravosnažna, privikavaju na uslove pravog zatvora, istina u najrazvijenijim zemljama Evrope.
"Srpski Adolf", kako je sam sebe nazvao Goran Jelisić, upravnik jednog od najzloglasnijih logora u Bosni, napustio je najzad ćeliju u Ševeningenu i krajem maja, premešten je u Italiju na izdržavanje kazne. Jelisić je osuđen na 40 godina zatvora, još krajem 1999. godine, a presuda mu je potvrđena 2001. u julu. Bez obzira na to, on je uživao privilegije pritvorne jedinice Ujedinjenih nacija u Ševeningenu, još skoro dve godine, jer u Evropi nije mogla da se nađe zemlja, koja je zadržala tako duge kazne.Neko kompromisno rešenje je nađeno, i Jelisić je prebačen u Italiju, a o dužini njegovog boravka u zatvoru i dalje će odlučivati nadležni u Haškom tribunalu.
Ćelija otvorena, a Birgita plete
Italija je prva država koja je još 6. februara 1997. potpisala sporazum sa tribunalom u Hagu o izdržavanju kazne haških osuđenika. Ostale zemlje su Finska (7. maja 1997), Norveška (24. aprila 1998), Švedska (23. februara 1999), Austrija (23. jula 1999), dok su Francuska i Španija otvorile svoje zatvorske kapije za haške osuđenike tek u prvim mesecima 21. veka. Danska se najduže predomišljala, da bi konačno stavila svoj paraf u junu prošle godine, dok je Nemačka sa Tribunalom potpisala dva ad hok sporazuma u vezi sa Dušanom Tadićem i Dragoljubom Kunarcem.
Ove dugotrajne procedure, ukazuju da ni oko pitanja izdržavanja kazne kao ni oko sudskih procesa nije lako usaglasiti nacionalno sa međunarodnim zakonodavstvom. Pored ovih haških slučajeva, Anto Furundžija je na izdržavanju kazne u Finskoj, trojica (Stevan Todorovic, Drago Josipović i Vladimir Šantić) su se dokopali Mediterana (Španija), Duško Sikirica je u Austriji dok su Zoran Vuković i Radomir Kovač u Norveškoj.
U jednom od najpoželjnijih (ako zatvor uopšte može biti poželjan!), Hinsebergu, udaljenom od Stokholma oko 200 kilometara, očekuje se ovih dana dolazak Biljane Plavšić. U Hagu se čulo da je jedinoj ženi do sada optuženoj, pa potom i osuđenoj, transfer u Švedsku isposlovao Šveđanin Karl Bilt, nekadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni. Prvi su o takvim izgledima progovorili Milutinovićevi advokati, s tim što su dodali i ono o čemu se više ne priča: da ženske osobe starije od 70 godina po švedskim zakonima i ne mogu da idu u zatvor.
Švedske novine već objavljuju reportaže iz svog najpoznatijeg
ženskog zatvora koji se nalazi na obali jezera, a smešten je u gustoj šumi, sa
svim pogodnostima za ugodan život, a reklo bi se i više od toga. Opisuju se
saune, centri za masažu, a uskoro će se, kažu za zatvorenice izgraditi i bazen.
Držeći se svojih pravila Hag odbija da komentariše izgledni odlazak Plavšićeve,
sve dok se ona ne smesti u dotičnom zatvoru, ali to ne sprečava Šveđane da o
ovom poznatom slučaju debatuju. Tim povodom objavljuje se i reportaža sa izvesnom Birgitom, koja
izdržava svoju četvorogodišnju kaznu u Hinsebergu, jer je svojevremeno orobila
nekoliko banaka, obezbeđujući novac za sina narkomana. Ona večeri provodi u
pletenju, a mesečno isplete i po dva kardigana. Ako, dok plete, želi da gleda i
televiziju ona to radi sedeći u svojoj ćeliji, ali vrata od sobe ostaju
otvorena. Ova pojedinost je psihološki jako važna, jer mnogima iza rešetaka
najviše smetaju ta zamandaljena vrata. Ona vrata svoje sobe zatvara samo kad to
želi.
U društvu narkomanki
U beloj jednospratnici u kojoj je Birgita ima još jedanaest
žena, a one zajednički dele sobu za dnevni boravak, gde primaju i goste.
Novinaru, koga ovaj dnevni boravak podseća na zubarsku čekaonicu, (ali u
Švedskoj), Birgita "ofarbana crvenokosa, sa zlatnim okvirima na naočarima" liči
na nekoga ko radi u kafiću, a ne na robijašicu.
Ali Birgita je jedna od retkih zatvorenica u Hinsebergu, koju će
možda Biljana Plavšić sresti, koja lično nije bila narkoman, iako je narkomaniju
svog sina skupo platila. U pojedinačnim belim kućama, u prirodnom okruženju
izuzetne lepote, ima mesta za sto pet žena. Nekada, pre dvadesetak godina,
Hinseberg je bio poluprazan, dok danas, često u njemu boravi i po sto deset
osuđenica, pa neke od njih spavaju u kancelarijama, umesto u jednoobraznim
sobama, koje se samo uslovno mogu nazvati ćelijama.
Najveći deo žena u Hinsebergu su počinile krivična dela vezana
za zavisnost od droge. Najčešće su bili lideri, a veći deo njih su narkomanke.
Upravnik ovog zatvora, koga citiraju švedske novine, kaže da je
cilj ustanove, ne samo da osuđenice izdrže kaznu na koju su osuđene, već da na
slobodu izađu u boljem stanju nego što su bile. Birgita, na primer nije
nestrpljiva da izađe iz kapija Hinseberga. Naprotiv ona smatra, da će tek
odlazak iz ovakvog zatvora za nju biti "najveća kazna.
Isti tužilac, različite sudbine
Da pravda nije za sve ista, makar i pred međunarodnim sudom,
govori i sudbina osuđenika pred Tribunalom za ratne zločine u Ruandi. Tužiteljka
je ista: Karla del Ponte, ali šestorica osuđenih bivših funkcionera iz Ruande,
služe zatvorske kazne u Bamaku, glavnom gradu Malija. Uslovi su, kako svedoče
očevici, ispod svakog minimuma, a više od polovine zatvorenika zaraženi su
virusom side. Temperatura u ćelijama je preko cele godine paklena, po zvaničnom
priznanju ona ne pada ispod 35 stepeni.
Dok švedska vlada dotira život svakog osuđenika pozamašnom sumom
novca, Ujedinjene Nacije moraju da plaćaju malijskim vlastima po 60 dolara za
svakog osuđenika pred međunarodnim sudom. Nekadašnji funkcioneri Ruande koji su
kao osuđenici, sa visokih, spali na tako niske grane, zatražili su da budu
premešteni u Ševeningen. Oni se na jedan čudan način zalažu za jednakost pred
međunarodnom pravdom.
Zločini su svuda isti, u Africi i u Evropi, pa je logično da i
zatvorski uslovi budu podjednaki. Ipak javnost u Ruandi lišena je bar jednog od
paradoksa s kojom se suočava okolina na balkanskom tlu. A to je da su oni koji
su kažnjeni za zlodela, u stvari nagrađeni ulaskom u razvijenu Evropu pre svih
drugih na Balkanu, gde je život na slobodi, veoma ograničen finansijskim
uslovima. Često stoga veoma liči na zatvorski smeštaj, ili je čak i oskudniji.
Srećom ipak, bez rešetaka.
Zorana Šuvaković
