Rupa u pravdi
Zašto nemački “Špigl”, sada, četiri godine kasnije, iscrpno
izveštava o pogibiji jedne mlade Srpkinje u NATO-bombardovanju, a prvi put
spominje tužbu protiv nemačke vlade zbog njene odgovornosti za to. I zašto
je tužbu pokrenuo jedan običan Nemac iz Berlina, a ne naša država
Činjenica da nemački
politički magazin “Špigl”, merodavan autoritet među svetskim listovima te
vrste, u prvom junskom broju posvećuje čak sedam strana dragocenog
prostora Sanji Milenković, petnaastogodišnjoj Srpkinji tragično stradaloj
u bombardovanju Varvarinskog mosta, nesumnjivo izaziva veliku pažnju.
Jer, Sanja Milenković je
praktično prva srpska žrtva u jednom vodećem nemačkom listu koja ne samo
da ima ime i prezime nego i lepo lice kao i biografiju jednog izuzetno
inteligentnog, ali i opuštenog tinejdžera koji se, kako “Špigl” piše,
“nije interesovao za politiku. Ni za Miloševića. Ni za Veliku Srbiju”,
nego za Leonarda di Kaprija, aerobik i obećanja daleke Amerike. Kobnog 30.
maja 1999. godine, na Svetu trojicu, taj neopterećeni život mlade devojke
ugasio se naglo, usred sunčanog dana, usred prazničke seoske idile, na
mostu preko Morave. Zvanična verzija biroa za javnu komunikaciju NATO-a o
tom događaju glasi birokratski suvo: “Dva F-16 aviona napali su u kratkom
razmaku most sa četiri laserski upravljane bombe po dve hiljade funti
težine. Prvi napad razorio je srednji deo mosta, drugi ostatak
mosta.”
Priča o Sanjinom životu i
stradanju je potresna, dirljiva, pogađa u srce. Nedužna devojka u cvetu
mladosti postala je žrtva jednog i sa strateškog stanovišta
Severnoatlantske alijanse nepotrebnog, pa otud bezobzirnog bombardovanja
takozvanog sekundarnog cilja. Naime, prema navodima potpukovnika Mihaela
Kemerera, svojevremeno u glavnoj komandi NATO-a zaduženog za veze sa
nemačkom štampom, most kod Varvarina je izabran kao zamena za “primarni
cilj” koji je bio već razoren ili iz nekih razloga nedostupan F-16
avionima.
“Sekundarni ciljevi se
bombarduju”, kaže Endru Bruks, bivši pilot Engleskog kraljevskog
vazduhoplovstva i sada vojni analitičar u Londonu, “da ne bi ekipa aviona
uzaludno trošila gorivo i adrenalin. Ako bi piloti vratili bombe kući,
komandant bi ih proglasio kukavicama.” Ko je, po kojim kriterijumima i sa
kakvim namerama sastavljao spiskove ciljeva u proleće 1999. godine, ostaje
i uprkos svim unutrašnjim raskolima dobro čuvana tajna
NATO-a.
U eufemističkom vojnom
žargonu Alijanse ne postoje žrtve sa imenima i prezimenima, nego samo
“sekundarni ciljevi” i “kolateralne štete”. Zahvaljujući “Špiglu”, Sanja
Milenković je dobila sve obrise ljudskog bića, što predstavlja izuzetak od
pravila kad su srpske žrtve u
pitanju.
Ono što se u izveštavanju
o krvavom raspadu bivše Jugoslavije moglo videti i golim okom, potvrđeno
je u međuvremenu i naučno. Humanitarne katastrofe nesrpskih naroda bivše
Jugoslavije zapadni mediji su, podržani masovnim public relations
kampanjama nesrpskih strana sukoba, hiljadostruko reprodukovali i
potencirali. Bili su to mediji koji su izvršili etničku podelu na “vredne”
i “bezvredne” žrtve i time oblikovali sliku konflikata. Pod “bezvredne”
žrtve spadali su, pored stotine hiljada srpskih civila, i bosanski Hrvati,
muslimanske pristalice Fikreta Abdića, Romi ili Bošnjaci sa
Kosova...
Nekoliko naučnih
istraživanja univerziteta nemačkog grada Konstanc o izveštavanju izabranih
vodećih zapadnih medija za vreme rata u Bosni dokazuju činjenicu da su
bosanske nacije od strane zapadnih novinara tretirane krajnje različito.
Bošnjaci su portretisani isključivo kao “mučene i napaćene žrtve”, srpske
žrtve, suprotno, pojavljuju se samo kao “otuđena masa” i bivaju dodatno
trajno “dehumanizovani”. Grupa naučnika pod rukovodstvom profesora
Vilhelma Kempfa u rezultatima istraživanja vidi potpunu potvrdu teze o
“vrednim” i “bezvrednim” žrtvama, što po njenom zaključku predstavlja ne
samo “povredu novinarske neutralnosti u izveštavanju o jednom eksternom
konfliktu” nego je i tipičan mehanizam medija koji doprinosi eskalaciji
umesto deeskalaciji konflikata.
Predstavljanje ratova na prostoru bivše Jugoslavije u zapadnoj štampi bilo
je podrška i kontekst opravdanja i za politiku NATO-a. Prvo “humanitarno
bombardovanje” u istoriji čovečanstva moralno i etički se zasnivalo na
snažnim medijskim slikama stradanja i patnje jednog naroda - Albanaca.
Žrtve NATO-bombardovanja prikazane su retko, a i kada su prikazane, onda
najčešće sa implikacijom da bi to mogla da bude vešta propaganda
neprijatelja. Taj fenomen “bezvrednih žrtava” nije, naravno, posebnost ni
NATO-rata protiv Jugoslavije ni Zapada, kako se i na ovim prostorima dobro
zna.
Otkud sada Sanja Milenković
u “Špiglu”, na tolikom prostoru i po onim pravilima novinarske “human
touch stordž” (dirljive ljudske priče) koja je do sada bila rezervisana za
emotivnu mobilizaciju svetske javnosti u određenim ratnim kampanjama?
Setimo se dramatičnog, ali lažnog svedočenja kuvajtske devojke Naire pred
Zalivski rat 1991. o brutalnosti iračkih vojnika koji su navodno vadili
bebe iz inkubatora da bi ih usmrtili. Setimo se dnevnika male Zlate
Filipović iz sarajevskog pakla ili holivudskog spasavanja
devetnaestogodišnje Amerikanke Džesike Linč iz iračke bolnice pre samo
nekoliko nedelja. Ali, ovo nije takva priča. Tragedija mlade Sanje je
autentična do bola.
“Mi se nadamo
da smo ovim člankom u ‘Špiglu’ probili medijsku blokadu o slučaju Varvarin
i da će se njemu pokloniti više pažnje do početka suđenja”, kaže Harald
Kampfmajer iz Berlina u razgovoru za NIN. I on je lik iz “Špiglovog”
teksta, ali više negativan. Harald Kampfmajer je zajedno sa svojom
suprugom Kornelijom pre dve godine uložio svu svoju privatnu imovinu - oko
160.000 nemačkih maraka - da bi izborio pravdu. Angažovao je ekipu
pravnika koja je u ime 35 Srba iz Varvarina podnela tužbu protiv nemačke
vlade zbog bombardovanja mosta. Deset ljudi je ubijeno u tom činu
“Milosrdnog anđela”, a više od 30 ranjeno, od kojih će neki ostati
invalidi do kraja života. U ime tih žrtava i porodica poginulih traži se
od Savezne Republike Nemačke odšteta u visini od 3,5 miliona evra. Iako
nije utvrđeno čije nacionalnosti su bili piloti smrtononosnih bombardera,
Nemačka kao članica NATO-a snosi odgovornost za ovo flagrantno kršenje
humanitarnog međunarodnog prava, smatraju nemački
pravnici.
Nema priče o srpskim
žrtvama bez gorkog začina. Tako autor “Špiglovog” teksta predstavlja
inicijatora tužbe Haralda Kampfmajera kao opsednutog istočnog Nemca sa
“štreberskom facom” koji ideološki revnosno vodi svoju poslednju
antikapitalističku borbu. Korisna je tu svakako i činjenica da je
Kampfmajer bio kapetan Narodne armije DDR-a, ali nema traga od informacije
da je ista Narodna armija već davne 1979. godine svog kapetana izbacila
kao “neprijatelja socijalizma”. Prezime mu je stalno pogrešno pisano, tako
da se ni preko Internet pretraživača ni pomoću telefonskog imenika ne može
doći do čoveka, a jednom se on zove Herbert umesto Harald. (Dakle, Harald
Kampffmedžer).
“Ništa”, veli
Kampfmajer, koji danas radi kao viši nameštenik u jednom naftnom koncernu,
“ti stereotipi i propusti mi ne smetaju. Važno je da je slučaj ispravno i
iscrpno dokumentovan.” Svojom izuzetnom energijom Berlinac je okupio u
udruženju podržavaoca tužbe 2000 osoba koji su do sada pružili finansijsku
pomoć od 117 000 evra što će, doduše, zajedno sa privatnim parama
Kampfmajerovih, biti dovoljno samo za prvu instancu. A pitanje je kada će
i do nje doći.
“Nemačka vlada je
zatražila pauzu do konačne presude nemačkog Saveznog suda u jednom drugom
slučaju”, objašnjava za NIN advokat Gil Pinar iz Hamburga. “Mada taj
slučaj nema veze sa našim”, dodaje ona. Presuda koja se čeka, tiče se
zahteva za odštetu porodica žrtava nacističkog masakra u grčkom selu
Distomo 1944. godine koji je tek sredinom devedesetih pokrenut pred grčkim
sudovima. Zahtev za odštetu u visini od 28 miliona evra Berlin je odbio
pozivajući se na ranije ispunjene obaveze plaćanjem paušalne kompenzacije,
na šta su Grci krenuli pre nekoliko meseci u postupak konfiskacije nemačke
imovine u svojoj zemlji i pretili da zatvore Geteov institut u Atini. To
je sprečio grčki ministar pravde uz pomoć odluke grčkog vrhovnog suda koji
je ministru prepustio poslednju reč o pitanju
zaplene.
Merodavnu odluku, smatra
nemačka vlada, za slučaj Grka iz Distoma i za sve slične slučajeve doneo
je početkom ove godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, odluku o
kojoj treba sada da raspravlja i nemački Savezni sud. Visoka evropska
instanca došla je do zaključka da privatna lica ne mogu sudski da polažu
prava prema stranim državama. To sprečava međunarodno načelo imuniteta
država prema kome samo države mogu da tuže države, a ne privatna lica. Tom
presudom je za Berlin 60 000 tužbi koje se procesiraju pred grčkim
sudovima postalo bespredmetno.
“Sve bi bilo mnogo jednostavnije da je jugoslovenska država pokrenula
postupak protiv Nemačke”, žali se Gil Pinar. “Doduše, presuda u slučaju
Grka iz Distoma nije pravi presedan za nas. Grci su se žalili grčkim
sudovima da bi onda po grčkim presudama zatražili odštetu od nemačke
vlade. Mi idemo direktno na nemačke
sudove.”
Ostaje samo još nekoliko
drugih sitnih pitanja da se reše. Na primer pitanje odgovornosti. U
prigovoru advokata, koji zastupaju nemačku vladu, poziva se na činjenicu
da je 14 “tornado” aviona, sa kojima je Nemačka učestvovala u operaciji
“Milosrdni anđeo”, korišćeno isključivo za izviđačke zadatke i za
razaranje neprijateljske protivvazdušne odbrane. Osim toga, nemački vojni
avioni kobnog 30. maja 1999. godine uopšte se nisu kretali u vazdušnom
prostoru oko Varvarina.
Prigovor
je očekivan ali neprecizan, tvrdi “Špigl” i citira bivšeg
socijaldemokratskog člana nemačkog Bundestaga Hansa Valova, jednog od
podržavaoca tužbe za Varvarin. “To je kao kod provale u banku - jedan
pravi planove, drugi izviđa situaciju a treći prazni sef.” Logično, ali
pravno najverovatnije nedovoljno.
Treba još da se dokaže odgovornost celokupnog NATO-a za napade na civile.
U predmetu “Milenković i dr. protiv Savezne Republike Nemačke” polazi se
od činjenice da je NATO kršio Ženevski protokol o zaštiti civila u
međunarodnim oružanim sukobima, za šta i Nemačka odgovara jer je kao
članica NATO-a učestvovala u vojnim napadima i sa drugim članicama se
dogovarala o ciljevima. Međutim, Ženevski protokol nisu potpisale tri
zemlje Severnoatlantske alijanse - SAD, Francuska i Turska - tako da je
upitno koliko se on može primeniti na celu
Alijansu.
Stručnjaci za
međunarodno pravo se spore i oko pitanja da li je most kod Varvarina bio
vojni cilj ili ne, što je nekako neumesno, jer u okruženju od 22 kilometra
od sela nije bilo ama baš nikakvih vojnih postrojenja ili pripadnika
vojske, a da je vojna kolona sa tenkovima i kamionima samo jednom pokušala
da pređe čelični most iz 1924. godine, on bi se srušio posle drugog
vozila, toliko je bio slabašne konstrukcije. Navodi NATO-a, koje “Špigl”
citira, da je preko Varvarinskog mosta vodio autoput, glavna
komunikacijska linija, i zbog toga je most bio legitiman vojni cilj, mogu
se lako pobiti s obzirom na to da je širina mosta iznosila četiri i po
metra, što nije dovoljno ni da se dva vozila na njemu mimoiđu, što, opet,
ukazuje da se radi o običnom seoskom
putu.
Ali, kako dokazati da je
NATO namerno napadao civile? Nemački nedeljnik “Di cajt” je u decembru
1999. godine - bez ikakvih posledica - opisao bombardovanje mosta kod
Varvarina u svim užasnim detaljima i upečatljivo ocenio slučaj kao ratni
zločin. Jedan od citiranih stručnjaka koji je govorio u prilog tome bio je
popularni britanski vojni analitičar Džon Erikson sa Univerziteta u
Edinburgu. Prema njegovim rečima, sve je ukazivalo na činjenicu da je reč
o “teroru nad civilima” kao delu psihološkog ratovanja, što se ne može
dokazati sve dok NATO ili neko drugi ne obelodani najbolje čuvanu tajnu -
naredbe Severnoatlantske alijanse u operaciji “Milosrdni anđeo”. Onda će
se tačno znati kako su se desili Varvarin, Grdelica, Aleksinac, Niš,
Surdulica ...
Članak u “Di cajtu”
objavljen je pre tri i po godine, i Harald Kampfmajer kaže da nemački
nedeljnik sada nije više bio zainteresovan da publicistički i analitički
“obnovi” slučaj Varvarina. NATO-bombardovanje Jugoslavije je palo u dubok
zaborav u nemačkoj javnosti i teško se može vratiti u javnu svest. U
međuvremenu je pažnja skrenuta na druga
žarišta.
Ali, upravo zbog toga bi
Varvarin mogao da bude i neka prekretnica. Irački civili spremaju tužbe za
odštetu protiv američke vlade, tužbe civila iz Avganistana bi, po tom
uzoru, mogle da pogode i Nemačku. Otvara se ogromna rupa u međunarodnom
pravu, i od strane uglednih stručnjaka se sve češće čuju zahtevi da se
moraju osloboditi putevi za tužbe privatnih lica protiv država. Kako
“Špigl” ocenjuje - kada se rat vratio u civilizaciju, morala bi
civilizacija da prodre u rat.
Međutim, vlade takozvane civilizacije će sve učiniti da politički spreče
takav trend. Ostaje samo ogromna rupa u
pravdi.
MIRA BEHAM |
