RAZGOVOR: ADEM DEMAĆI, PREDSEDNIK KOMITETA ZA TOLERANCIJU I SUŽIVOT IZ PRIŠTINE
Verovao sam Đinđiću
Adem Demaći, “albanski Mendela”, proveo je, kao politički zatvorenik, 29 godina u apsanama bivše Jugoslavije, zbog čega je od sunarodnika zaslužio ovaj zvučni nadimak. Za vreme rata na Kosovu bio je predsednik političkog krila Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Danas je predsednik prištinskog Komiteta za toleranciju i suživot, predsednik Borda direktora Radio televizije Kosovo (RTK) i predavač na Novinarskoj školi u Prištini. Kada je prošlog četvrtka (5. jun), kao gost Škole istraživačkog novinarstva Miroslava Filipovića boravio u Bujanovcu, prva želja mu je bila da, posle dugo vremena, pojede “srpski pasulj bez mesa”. Kada su mu organizatori uslišili želju, sa zadovoljstvom je pristao na razgovor za “Vranjske”.UOPŠTAVANJE
Vranjske: Gospodine Demaći, koje su glavne aktivnosti Vašeg Komiteta za toleranciju i suživot?
Demaći: Komitet smo, videvši kuda stvari idu, formirali početkom 2000. godine. U prvom redu, naš rad bio je usmeren prema Albancima, jer smo smatrali da su oni bili najviše oštećeni u ovom ratu. Trebalo je njima objasniti da nije dobro uopštavati stvari. U glavama ljudi bilo je samo “Srbi su nam uradili ovo, Srbi su nam uradili ono”, tako da smo u toku 1999. godine i kasnije imali neke ružne događaje. Ako bi vas tada neko čuo da govorite srpskim jezikom, bili vi Srbin, Bošnjak ili neko treći, bili biste ubijeni ili ranjeni. Bilo je opasno govoriti srpski na ulicama kosovskih gradova.
U našem Komitetu ima i Albanaca, i Roma, Aškalija, Egipćana,...Svake nedelje smo obilazili enklave. Razgovarali smo sa svima njima, da bi se na kraju približili i Srbima, da čujemo njihove žalbe. Tako smo počeli da radimo i na povratku tih ljudi. Ali pre toga, obišli smo albanske sredine, da vidimo da li oni imaju nešto protiv povratka. Kada smo uspeli da kod Albanaca stvorimo pozitivnu klimu, ljudi su počeli nesmetano da se vraćaju. Govorim o mestima gde je naš Komitet posredovao. Tamo gde su pokušali da ljude vrate bez pripremanja terena, bilo je napada i ubistava.
Evo, juče (razgovor je vođen 5. juna) smo imali ubistvo u Obiliću. Ali, mi još uvek ne znamo šta se tu dogodilo. To je policijska stvar, stvar istrage. Međutim, simptomatično je da se uvek, kada dolazi neka važna ličnost, dešavaju ovakve stvari. Postavlja se pitanje, šta se time postiže. Zato Komitet i ja nismo sigurni da su ubistvo u Obiliću mogli jedino Albanci da učine. Mehanizmi Državne bezbednosti na Kosovu su i dalje netaknuti, tako da baš nekoga briga što će smaknuti troje Srba, ako time digne celu Evropu na noge.
Kako ste do takvog zaključka došli?
- Evo, studirali smo kuću u kojoj se ubistvo desilo. Ona je u 5 sati ujutru morala biti zatvorena, a nije. Znači, unutra je mogao da uđe samo neko ko tu stalno ulazi i izlazi, ko ima slobodan pristup. Međutim, ponavljam, na istrazi je da utvrdi istinu. Nas samo zabrinjava to što se ubistva dešavaju.
Vi ste, između ostalog, i predsednik Borda direktora Radio televizije Kosovo (RTK). Dajte nam sliku stanja kosovskih medija.
- Na Kosovu imamo dve privatne TV stanice i jednu javnu, RTK, koja je odgovorna građanima, i koja ima program na srpskom, turskom i bošnjačkom, a pripremamo jednu emisiju i na romskom jeziku. To su kratke emisije, ali bitno je da je to krenulo. Naš Komitet izdejstvovao je jednu emisiju nedeljno, gde predstavnici ovih nacionalnih manjina mogu otvoreno da govore o svojim problemima.
Osim toga, postoji 25 lokalnih TV i 92 radio stanice. Među njima ima i onih na srpskom jeziku. Iako ima dosta medija, mi nismo zadovoljni njima, jer program nije pokriven kompetentnim novinarima.
Kakav je položaj novinara na Kosovu, i kakav je uticaj političara na novinare?
- Postoje novine koje javno podržavaju određenu partiju, koja ih za uzvrat finansira. Ima nekih novina, radio i TV stanica koje pokušavaju da budu neutralne. Biti privatni medij nije lako. Morate se prilagođavati ukusima publike, jer zavisite od reklama. Uglavnom, nema nekog velikog pritiska od strane vlasti. Ima jedino tog finansijskog odnosa, što je ipak bolje nego kada bi se diktatom krojila uređivačka politika. Cenzure nema. Neke novine čak i prekoračuju svoja prava. Sve u svemu, atmosfera za medije je podnošljiva, pod uslovom da imaju novca.
IZJEDNAČAVANJE
Da li “obični ljudi” na Kosovu znaju šta se dešava u Srbiji?
- Uglavno putem Interneta, mada neki mediji, “Koha ditore” na primer, prenose dešavanja iz Srbije, dok jedino dnevnik “Zeri” ima svog dopisnika iz Beograda. Agencijske vesti preuzimaju svi.
Kakvi su Vaši utisci sa nedavno održanog skupa albanskih i srpskih novinara u Ohridu?
- Sastanak nije prošao dobro. Očekivali smo da će srpski novinari koji su dobrim delom doprineli proteklim događajima, koji su podržavali Miloševićevu politiku, (čast izuzecima koji su sve vreme bili objektivni), početi da samokritički gledaju na stvar. Međutim, oni su pokušali da izjednače krivicu, u stilu mi smo nešto uradili, oni su nešto uradili, pa hajde da sada sve to zaboravimo, što nije dobar pristup. Očekivali smo mnogo više od srpskih novinara.
Kako danas, posle sukoba na jugu Srbije, gledate na situaciju u ovom regionu?
- Mislim da mnogo toga zavisi od srpske Vlade i ako ona bude imala drukčiji pristup problemu, situacija će krenuti na bolje. Vlada ima sve mehanizme vlasti u rukama, tako da može da vrši razne pritiske nad Albancima. Ako se Albanci budu tretirali kao ravnopravni građani, da ne budu sputavani ni u kulturnom, prosvetnom i ekonomskom smislu, onda mogu problemi da se prevaziđu. Na jugu Srbije investicije države bile su manje a kontrola veća. Utisak je da Srbija pokušava sada da se ponaša drugačije, videćemo na kraju šta će biti. Ali, još uvek ne vidim neke suštinske promene.
Da bi se stanje promenilo, da li i lokalni albanski političari koji su u Bujanovcu i Preševu na vlasti moraju nešto da urade. Odnosno, da li i oni nose neki deo odgovornosti?
- Tačno je da oni imaju vlast ovde. Ali, njima treba stvarna a ne formalna vlast. Ako imaju stvarnu vlast, oni će biti i odgovorni. Imam utisak da srpska Vlada, ipak, nema mnogo poverenja u njih, drži ih pod kontrolom. Znači da sumnjaju u njih, a zna se da sumnja stvara sumnju. Uglavnom smatram da je zadatak većine mnogo veći i složeniji u odnosu na manjinu. Ja, na primer, mojim Albancima uvek kažem da moramo biti strpljivi, da ne prenaglimo, da ubedimo naše nacionalne manjine da nećemo da napravimo iste greške. Da im stavimo do znanja, ali i da mi budemo svesni, da priznavanje punih sloboda manjinama ne znači da dajemo nešto na svoju štetu. Naprotiv, tako produžavamo svoju slobodu. Osećamo se slobodnijim ako smo okruženi prijateljima. Dosadašnja praksa pokazala je da se silom ne mogu rešavati problemi.
Postoji jedna priča koja se s vremena na vreme aktuelizuje, o teritorijalnoj razmeni juga Srbije za severni deo Kosovske Mitrovice. Da li je, po Vama, ona zasnovana na realnosti?
- Ne verujem da do toga može doći. Ovaj deo Srbije je veoma važan za nju, i ona nema računa da ga ustupi za sever Kosova. Isto tako, ni Albanci nemaju razloga da ustupaju svoj deo teritorije za bilo koji drugi, tako da smatram da će postojeće granice ostati, sa perspektivom da svi budemo deo Evrope, sa granicama kao običnim linijama na mapama. To je ne samo naša, već i perspektiva same Evrope. Uskoro će EU imati 25 članova, a članstvo čeka i nas. Zato moramo biti spremni da sami rešimo svoje probleme, da Evropa kasnije ne bi imala posla sa nama. Međutim, skeptični smo, jer ne vidimo neke suštinske promene Beograda prema Kosovu.
Da li je tragična smrt Zorana Đinđića promenila stav Vlade Srbije prema Kosovu. Stekao se utisak da je on nastojao na definisanju odnosa Srbije i Kosova?
- Đinđić je bio vrlo ofanzivan i sposoban političar, mada se ni njegovi stavovi nisu bitno razlikovali od sadašnjih. Verovao sam da je mogao da se tokom vremena promeni, da upozna situaciju, da se prilagodi vremenu. On je u Srbiji bio političar bez konkurencije, zato je i ubijen. Hteli su da obezglave liniju koja je Srbiju vodila u Evropu. Verovao sam mnogo u njega kao u čoveka procesa, kao u čoveka koji će shvatiti realnost. Dopisniku dnevnika “Zeri” dao je intervju u kome je rekao da “silom nećemo držati Kosovo kada bi nam neko to sada ponudio”. Bilo mu je jasno da više ni jedna Srbija ne može silom držati Kosovo, što se ne bi moglo reći za Čovića.
Postoji želja mladih Albanaca juga Srbije da studiraju u Beogradu. Kakav je o tome Vaš stav?
- Svako ima pravo da bira gde će se školovati. Ja sam beogradski student. Beogradski univerzitet je na veoma visokom nivou, tako da u tome nema ničeg lošeg.
Za predstojeći samit zemalja zapadnog Balkana u Solunu, neki albanski političari sa Kosova očekivali su poziv, koji je izostao?
- Mihael Štajner je pozvan tamo, tako da mislim da će neko od Albanaca tamo otići u tom okviru. On će tamo govoriti, i mislim da će povesti dvoje Albanaca i jednog Srbina da i oni budu s njim. Ali, oni će ići u paketu UMNIK-a, a ne kao što neki Albanci žele da idu kao samostalna kosovska grupa. To i nije cilj. Cilj je da se oni tamo sastanu sa liderima iz Srbije, da se malo “omirišu”, pa da vide šta će i kako će. Ja lično ne očekujem od tog skupa neke rezultate.
Da li je moguće, i koliko vremena treba za nezavisno Kosovo u Evropi?
- To jako mnogo zavisi od Srbije. Ja nisam od ohih koji misle da Srbija nije važna u čitavoj ovoj igri. Ovo je spor između nas i Srba, i da Srbija kao jača strana protivrečnosti ima veću, istorijsku odgovornost. Od nje zavisi da li će od Albanaca uspeti da stvori prijatelje, ili će ostati sa njima u nekom nepoverenju. Od Srbije zavisi da li će imati snage da poštuje većinsku političku volju građana Kosova. Ne vidim da među sadašnjim srpskim rukovodstvom ima snažnih političara, poput Đinđića, koji bi mogli da prelome stvar i da kažu “čekajte Srbi. Hoćemo li od Albanaca da napravimo prijatelje ili ćemo uvek da se držimo sa armijom i policijom, od čega ćemo se umoriti, pa ćemo Kosovo izgubiti zauvek”. Ponavljam, ovo je istorijska prilika.
Recite nam, na kraju, neku reč i o stanju ekonomije na Kosovu.
- Ekonomija na Kosovu je u katastrofalnom položaju, korupcija, kao i ovde cveta. Egzistira samo sitna trgovina. Uvoz je 98 posto, a samo dva posto robe se izvozi. Time sam sve rekao.
Nikola Lazić
 | ||
 |
 |
 |
